Poslanica prijatelju

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Vojislav Ilić
Vikipedija
Vikipedija ima članak u vezi sa ovim tekstom:


Poslanica prijatelju
Pisac: Vojislav Ilić


Vojislav Ilić1.jpg

1
Ima dana i časova kad te ništa ne veseli,
Kad ti srce i ne žali, i ne ljubi, i ne želi,
Kad ovlada mračna pustoš u dubini tvojih grudi,
Kad ti pogled besmisleno u daleke ravni bludi -
A težak se otme uzdah, i tvoje se čelo smrači,
I ti ne znaš u tom času ni otkud je, ni šta znači.
 
Prijatelju, tako isto mojim grud'ma pustoš vlada,
I na moje bledo čelo hladna neka senka pada.
Ja uveče dižem pehar i nazdravljam njime zori,
Dah studeni da odagnam, dah koji mi dušu mori,
Ispred koga svetla radost i nebeska gine nada
Kao cveće, koje vene kad studena jesen vlada.
 
Da, jesen se približuje... Na vrtove mojih dana
Magluština tiho pada, jer dolazi jesen rana.
Ovaj hladni, čudni vetar, što mi dušu provejava,
To je vesnik koji javlja da dolazi jesen prava.
Pa zar tako?... brzo tako? Zar baš nikad neće doći
One vedre, majske zore, i zvezdane letnje noći?
 
2
Ko ogromni morski vali, od vekova rasturene,
Rudničke se gore dižu i gube se oko mene.
Sa ruina starih dvora, gde duboka prošlost spava,
Krik jeine, kćeri mraka, nemu pustoš oglašava.
Razorene stoje kule nad gomilom od kamenja.
Kao hladni spomenici izumrlih pokolenja.
 
Tako gine sve i pada u vekove i vremena,
Tako samrt uništava silna carstva i plemena!
Ah, kakve li behu strasti, kakve borbe, kakva mnenja,
Na kojima sad počiva duh sumornog razorenja -
I u hladu ruševina, kao cveće zaborava,
Mahovina mirno raste, i visoka, gusta trava?
 
Ali jedan stari gavran, nad kulama što šestari,
Pričao mi o tim ljud'ma zanimljive neke stvari.
Kad jedared bude dokon i prebrine svoje brige,
On će sve to da prikupi i odštampa u tri knjige.
Prvoj biće naslov: prošlost, a već drugoj dok se seti,
Al' će treću svoju knjigu tiranima da posveti. -
 
3
U njojzi će dokazati: da sadašnjost služi njima,
Al' budućnost samo sudi, jer pripada narodima...
O, ala će mnoge tice da podignu silnu graju
Kad nabave ovu knjigu i kada je pročitaju!
To je, zbilja, malo teško što će knjige biti skupe,
Al' orlovi pristali su da pretplatu oni kupe.
 
To će biti u proleće, kad se vrate silni ždrali,
Kad procveta rosno cveće i zašume bistri vali;
Kad prestane hladna zima, što nas tako dugo mori,
I odjekne slatka pesma u slobodnoj srpskoj gori;
Kad prohladni, blagi vetrić sa toplije duhne strane,
I veselo pirkajući zaleljuja guste grane.
 
Ali tada, prijatelju, biće sede naše vlasi,
Naš će život biti plamen polagano što se gasi.
No u praznik obnovljenja ako samrt htedne doći,
Mi ćemo se zagrliti na dverima večne noći:
I poslednja pesma naša nek slobodu oglašava,
Što svečano, kao feniks, iz pepela vaskršava!
 
31. januar 1887.

Izvori[uredi]

  • Vojislav Ilić: Lirsko pesništvo, strana 14-15, 2. knjiga, Vuk Karadžić, Beograd.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vojislav Ilić, umro 1894, pre 126 godina.