Посланица пријатељу

Војислав Илић

Посланица пријатељу Писац: Војислав Илић

1
Има дана и часова кад те ништа не весели,
Кад ти срце и не жали, и не љуби, и не жели,
Кад овлада мрачна пустош у дубини твојих груди,
Кад ти поглед бесмислено у далеке равни блуди -
А тежак се отме уздах, и твоје се чело смрачи,
И ти не знаш у том часу ни откуд је, ни шта значи.
 
Пријатељу, тако исто мојим груд'ма пустош влада,
И на моје бледо чело хладна нека сенка пада.
Ја увече дижем пехар и наздрављам њиме зори,
Дах студени да одагнам, дах који ми душу мори,
Испред кога светла радост и небеска гине нада
Као цвеће, које вене кад студена јесен влада.
 
Да, јесен се приближује... На вртове мојих дана
Маглуштина тихо пада, јер долази јесен рана.
Овај хладни, чудни ветар, што ми душу провејава,
То је весник који јавља да долази јесен права.
Па зар тако?... брзо тако? Зар баш никад неће доћи
Оне ведре, мајске зоре, и звездане летње ноћи?
 
2
Ко огромни морски вали, од векова растурене,
Рудничке се горе дижу и губе се око мене.
Са руина старих двора, где дубока прошлост спава,
Крик јеине, кћери мрака, нему пустош оглашава.
Разорене стоје куле над гомилом од камења.
Као хладни споменици изумрлих поколења.
 
Тако гине све и пада у векове и времена,
Тако самрт уништава силна царства и племена!
Ах, какве ли беху страсти, какве борбе, каква мнења,
На којима сад почива дух суморног разорења -
И у хладу рушевина, као цвеће заборава,
Маховина мирно расте, и висока, густа трава?
 
Али један стари гавран, над кулама што шестари,
Причао ми о тим људ'ма занимљиве неке ствари.
Кад једаред буде докон и пребрине своје бриге,
Он ће све то да прикупи и одштампа у три књиге.
Првој биће наслов: прошлост, а већ другој док се сети,
Ал' ће трећу своју књигу тиранима да посвети. -
 
3
У њојзи ће доказати: да садашњост служи њима,
Ал' будућност само суди, јер припада народима...
О, ала ће многе тице да подигну силну грају
Кад набаве ову књигу и када је прочитају!
То је, збиља, мало тешко што ће књиге бити скупе,
Ал' орлови пристали су да претплату они купе.
 
То ће бити у пролеће, кад се врате силни ждрали,
Кад процвета росно цвеће и зашуме бистри вали;
Кад престане хладна зима, што нас тако дуго мори,
И одјекне слатка песма у слободној српској гори;
Кад прохладни, благи ветрић са топлије духне стране,
И весело пиркајући залељуја густе гране.
 
Али тада, пријатељу, биће седе наше власи,
Наш ће живот бити пламен полагано што се гаси.
Но у празник обновљења ако самрт хтедне доћи,
Ми ћемо се загрлити на дверима вечне ноћи:
И последња песма наша нек слободу оглашава,
Што свечано, као феникс, из пепела васкршава!
 
31. јануар 1887.

Извори

• Војислав Илић: Лирско песништво, страна 14-15, 2. књига, Вук Караџић, Београд.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.