Porušeni ideali/IV
IV
„Đak beogradske gimnazije... Bože, jeli ovo istina ili san!... .Ja, Ljubomir Vasić, gimna... kakoono kažu: gim-na-zist!“... misli dečko i osvrće se oko sebe, gledajući ogromno veličanstveno zdanje, koje se sa sve četiri strane u naokolo sklopilo i opkolilo ovu šarenu, mnogobrojnu gomilu dece, dečaka, mladića ćosavih, mladića s brčićima i bradicom, koja se talasa, ljulja i komeša bez ikakva reda, od koje se čuju uzvici, smeh, a nad celom gomilom rasplinulo se brujanje i žagor...
Naš planinac se naslonio na neku gradinicu od táčâka, podignutu u sredini dvorišta okolo nekakva duguljasta kamena sa limenim poklopcem, za koji mu rekoše, da je ta sprava — sunčanik, pa gleda taj veliki, do sad ne viđeni, mravinjak od dece, kako se šareni raznovrsnom odećom, koje ne može dovoljno da se nagleda. Bilo je tu dece u prljavim i čistim, pocepanim i novim, zatvorene i otvorene boje kaputima; bilo ih je u takim istim i još kratkim i dugačkim pantalonama. Ljubomira začudiše ovi prvi, koji su svi, mahom, čisto odeveni. „Što im to majka ókrâti pelengirice? Mora da nije imala više ovakog sukna“... Bilo ih je u čistim i belim kao sneg, tankim seoskim košuljicama, sa išaranim srmom čohanim jelečićima; bilo ih i u tankim suknenim čakširicama, a bilo ih nekoliko, kao i on, u masnim, prljavim, iskriljenim košuljama od debela kudeljna platna...
I svu tu šarenu masu gleda uzbezeknuto, začuđeno seljače, a u ušima mu još bruji odsečan, strog glas malog, čistog, sedog direktora, koji pročita imena primljenih učenika u prvi razred gimnazije, i još tamo nešto stade govoriti, ali on od uzbuđenja ne sasluša ništa više, posle svog imena...
»Ljubomir Vasić, učenik velike gimnazije“... mrmlja dečko u sebi (rekli su mu da se ova zove „velika“, za razliku od drugih dveju — palilulske i teraziske), gotovo glasno izgovara celu svoju novu titulu i čudi se kako se to lepo sročilo, da bude baš „velike gimnazije“.
...Gleda u ove neme i strahovite, za njega, zidine, kako se dižu veličanstveno u visoko
plavo nebo, kako trepere pod sunčevim zracima, i poluglasno, bludeći malenim očima, ponavlja u sebi: „Ljubomir Vasić, učenik velike gimnazije“... I oseća kako mu se tada grudi nadimaju jače, kako srce zakuca živo, živo, brzo... i zna, da je sad na Maljenu, samo bi poleteo kosom... Uz put bi se preturao glavački, odrao bi koga jarca, i opet bi trčao i trčao dokle ga noge nose... A ovako samo podskoči od zemlje, kao da ga električna struja baca, i gleda u decu oko sebe tako blaženo, kao da bi se sad sa svima grlio i ljubio... I opet ponavlja: „Ljubomir Vasić, učenik velike gimnazije“...
Otišô je zatim na Kalimegdan, zavukô se među zidine gradske i predao se dugom, zanosnom maštanju...
Dakle, svršeno je: postigô je glavnu želju. A koliko se muke videlo, koliko se nezgoda pretrpelo, dok se do toga došlo!... I stadoše se ređati pred njim svi događaji od njegova begstva...
Najmučnije beše kad stiže u Beograd, osvrćući se putem jednako, bojeći se kapetanove potere. Sad, kad uđe među ove beskrajne gomile kuća, kad pođe krivim nepoznatim ulicama, kad ugleda toliki svet, što neprekidno vrvi tamo i amo; kad poznade da je to svet drugi, sasvim drugi, tuđi svet, ne onakav kako ga je on zamišljao; kad vide da se nikome tu ne sme obrnuti ni za što zapitati, jer njega neće niko, ama baš niko da pogleda... Svaki prolazi pored njega, kao da ga i nema tu na ulici, ili ga obilaze ravnodušno, ne gledajući ga, kao da je on kakav panj, izrastô na ulici... Kad ga poklopi i uvuče u svoje čeljusti ta čitava gora od kuća, velikih i malih, prljavih i okrečenih, i on se nađe kao stegnut, zaklopljen tom gromadom... Kad sve to vide i oseti, Ljubomir se prepade i zažali što ga ne uhvati kapetanova potera, jer bi mu sad i onaj pandur bio tako drag... ili što ga ne uhvati onaj njegov seljak i ne odvede na Maljen. Ah, on je tako jadan, tako sâm!...
Šta li će biti sa njim?... Da li će propasti, izgubiti se u ovom šarenom svetu, i umreti od gladi među kakvim zidinama?...
Smišljao je u pameti najstrašnije slike mukâ, koje ga čekaju, a ono izišlo sve tako prosto i tako obično. Lutao je, gladan i neispavan, jednom usamljenom ulicom, naišao na nekakva dobroćudnog, kako se njemu učinilo, čičicu. Čiča ga još iz daleka ocenio i ko je i šta je i šta traži. Brzo su se objasnili, naredili, i on je odmah našao mesto, našao krov i zaklon, za čim mu je najviše stalo... Od tada je neprekidno trčkarao po nekakvim porukama i radio u kući kao rob, radio bez odmora, bez sna... iz sâta u sât, tako neprekidno. Ali se to njemu nije ni malo teško činilo. Ta on ima svoje mesto, zna gde je i, što je glavno, nije više sâm.
Tek posle, kad je s teškom mukom našao svog seljaka, Svetozara bogoslovca, koji se tek vratio iz sela, tada je razumeo da mu je ovo mesto nezgodno i teško, da se tu ne može ništa učiti, i da ima mnogo boljih mesta, gde se manje radi i više koristi.
O, kako ga je obradovao sastanak sa Svetozarem!... Hteo je poljubiti svaku krpu na njemu, koja je još mirisala maljenskom borovinom. Nije znao šta će pre da ga pita...
— Šta vele moji... tata, Vujica, stričevi? pita ne dišući.
— Brinu se, znaš sam... Sestre ti plaču i pominju majku... ona bi mnogo žalila, da je živa. Čuli su da si ovamo otišô. Čiča Živojin veli: „Kaži mu, ako ga vidiš, neka se trudi na svakom poslu. Nije on otpao od mene, kao iver od klade. Boli, kaže, mene srce za svom decom“.
Tužne, teške suze obliše Ljubomira; on stade jecati neutešno, dugo. . sećajući se svojih najmilijih, koje je tako grubo ostavio i koji su ga tako mnogo voleli. Ali dečja tuga nije velika i dugotrajna.
Od ovog srećnog dana, kad se sastade sa Svetozarem, okrete se sve u njegovu životu na bolje. Dosadanje mesto napusti, nađe mu Svetozar mnogo bolje, upravo najbolje, o kakvom on nije ni sanjao. Zatim nastade spremanje za upis u školu.
— Daj mi svedočanstvo, reče mu Svetozar jednog dana, da te prijavim za ispit.
— Kako... šta to?! začudi se dečko, ne razumevajući šta ovaj traži.
Noge su mu se presekle, živ je umro, kad mu zemljak objasni, da bez toga ne može biti primljen, a danas počinje upis... Dakle sve propalo, sve muke i nade uzalud!... Ali sreća, koja mu se jednom nasmejala, nije ga tako lako htela ostaviti.
Našlo se svedočanstvo za čas, i sa svim prosto, bez muke. Zabrinuti bogoslovac progura se nekoliko puta kroz gomile dece, koja stajahu pred školskim vratima, sa previjenim tabačićem, očekujući red da uđu. Razgleda on dobro desetinu tih tabačića, vidi da su to štampani blanketi, koje su dobroćudni i bezazleni učitelji ispravno popunili i svojeručnim potpisom utvrdili. Druge mu tvrđe u ono vreme nije ni trebalo.
„Pa i ja umem tako popuniti... još lepše!“ pomisli bistroumni Valjevac, i kroz pola časa njegova srećna misao postala je delo. U to srećno doba ni „krštenice“ ne behu potrebne odmah — verovalo se učitelju.
Istog dana Ljubomir je bio prijavljen, a posle nekoliko dana ispitan i primljen u prvi razred gimnazije.
Tako se svršile sve nezgode, koje su ga do sad udarale ljuto. Šta li ga očekuje od sad... kako li će biti dalje?... Plašljiva zebnja nailazi mu na dušu, ali je on odmah odgoni svojom čarobnom rečenicom: „Ljubomir Vasić, učenik velike gimnazije“...
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|