Porušeni ideali/I
I
Sunce je visoko odskočilo. Davno je diglo rosu sa pitomih dolina, koje se oštro prelivaju pod njegovim vatrenim zracima, i rasteralo sivasto bele oblake magle, koji se dizahu iz dubokih planinskih raselina, pa se, kao široka povesma, hvatahu jedan za drugi i protezahu se tako šumovitom sredinom gorostasnog Maljena. Sad je sve jasno, svetlo i toplo.
Čini se, da se najlepše igraju i prelivaju sunčevi zraci po zelenom Rudištu, jednom premagrevku, koji se oteo gustoj borovoj šumi, pa se utrkuje s njome mekim zelenilom svoje sočne trave. On je visoko, bliže vrhu planinskom, a sa njega se gledaju kao na dlanu s leve strane podrinske, i s desne šumadiske planine.
Pri vrhu Rudišta bije ključ bistre hladne vode, a oko njega mirišu, zelene se i s nekom veličanstvenom tišinom dižu se u vis kitnjasti borovi i tankovrhe jele... Nastao je onaj obični tajac pri nastupanju jake vrućine. Ovce već pobegle sa guste paše i još po malo tumaraju pod hladovima, čupkajući lišće sa koje retke šibljike; krave počinju češće menjati mesto, držeći se bliže hladova, samo se nestašne koze revnosno propinju uz drveće, savijaju hrapavim jezikom mlade izdanke, smotaju ih brzo u usta i motre drugi sladak zalogaj.
Pod gustom hladovinom, kraj samog studenca, nemarno se bacilo na zelenu travu mlado čobanče, dečko od svojih trinaest godina, pa sluša žubor hladna studenca i gleda čistinu plava neba, bludeći svojim poludivljim, radoznalim, zelenkastim očima po jasnom lazurnom nedogledu...
— O Ljubo, ču se odozgo sa planine otegnut jasan ženski glas.
Čobanče se odazva običnim uzvikom, ne mrdnuvši glavom. Zanela ga je neka neobična misao, pa se boji da ne pokvari sve, ako se mrdne.
— Paponja jednako vuče koze u Jelenac. Ništa mu ne moguu... doviknu čuvarica paponjina plačnim dečjim glasom, koji je najrečitije ilustrovao bezobzirnu neposlušnost velikog bradatog jarca, prozvanog „paponjom" zbog svojih neobično dugih i oštrih paponjaka.
A dečko sluša reči i zna šta mu drugarica dovikuje, ali on ne prekida svoja razmišljanja, samo mu se nervozno trgnu retke, jedva primetne prljavo žute obrve, u znak nezadovoljstva.
Prođe četvrt časa. Čobanče se ne mrdnu. Miriše cveće planinso oko njega, zadiše ga blaga smolasta borovina, a studenac neprekidno šušti, klokoće i žubori...
»Ako je ono tako daleko, misli dečko, gledajući u plavo nebo, kao što veli učitelj, onda kako sveti Aranđeo siđe tako brzo, uzme dušu i odnese je ? ...
On se ne stara mnogo da razreši tu zagonetku, nego se samo zabavlja njome i prestavlja u pameti, kako svetac mora da juri od prilike kao munja. I taman da počne sad misliti kako se to vadi duša, a onaj ga glas opet prekide:
— Ama, Ljubo!... Koji ti je đavo danaske!... Evo ti kozâ, pa ih čuvaj sam.
— Dovedi paponju ovamo, da ga vežemo, odgovori on i podiže glavu, gledajući krave, koje se približile vodi.
Posle kraćeg vremena pojavi se ozgo, kroz šumu, mlada čobanica na velikom jarcu; opkoračila ga nogama, pa bije prutićem s one strane glave, kamo bi jarac hteo vrdnuti. Paponja vidi da nema šale, pa ide poslušno, a jahačica peva neku čobansku pesmicu i žudno pogleda na studenac, gde je čeka hladna voda, torba s jelom i, po svoj prilici, igra sa njenim drugom u ovoj kitnjasto nemoj samoći.
— Ja reko' ti zaspô... a on ćuti 'nako, viknu devojče silazeći s jarca i držeći ga za rogove.
Čobanče ustade, proteže se i pođe leno k devojci, koja držaše jarca i prekorevaše ga što je namučio. Dečko beše omanjeg rasta, pognuta stasa, kratka i debela vrata. Sad, kad nije pred njim plavo nebo, njegove zelenkaste oči gledaju potuljeno, ispod obrva, kao da se kriju od koga. Kad utgeda devojče, razvukoše mu se široke debele usne u nekakav grub poluosmejak, a potuljene oči zasvetleše i gledahu pravo i jasno.
— Slave ti, zar od onda jednako ležiš! viknu mu devojče, nagnuvši glavu u stranu, iskazujući tim svoje čuđenje.
— Ja što ću? odgovori ovaj i stade vezivati jarca likom.
Čobanica ga stade zadirkivati zbog njegove tromosti, a on, kad svrši posao, dohvati je za ruke i stade se jakati sa njom.
— Čekaj, bre, da vidiš... sevnu očima i povuče devojče k sebi. Ali se cura odupre bosim prstima o zemlju, podade se njegovom vučenju i još se sama navali, saplete ga. jednom bosom nogom, a rukama ga gurnu u grudi. Junak pade na travu kao dulek, a devojče leže po njemu i pritište ga celim telom.
— A, kićane, šta ćeš sad!...
— Puštaj, zastenja muškarac i mrdnu rukama da se oslobodi ovog tereta, koji ga stegô, pa ne da disati.
— Ček' da i ja tebe zatisnem usta i nos, ka ti mene, kad me obališ, nasmeja se odvažna pobediteljka, pa mu skide s glave mastan procepljen na vrhu ves, metnu mu na usta i pritište dobro.
Momak se najpre promeškolji, ali kad dođe teško disanje, napreže svu snagu, zabatrga se, izvuče se iz njenih ruku, pa onda on leže na nju i stade je daviti. Devojče je očajno mlatalo nogama, ne obzirući se na to, što je na njoj bila jedna prljava, sva iskrpljena košuljica i kratka iscepana suknjica. Dečko je u njoj gledao druga, kao običnog muškarca, ne znajući još jasno ni za polnu razliku. Tako se nekoliko puta prekombrljaše jedno preko drugog, dok se ne umoriše. Onda se dohvatiše torbe, iz koje izvadiše veliki komad prljave proje, soli i luka i nekoliko jabuka.
Prihvatiše se jela s pravim zadovoljstvom, kao da im je velika čast iznesena. Oboje stadoše žudno žvakati, istežući vratove pri gutanju, jer proja sporo prolazi kroz gušu.
Posle jela devojče opet ode u šumu; nemirne koze opet su se rasturile, valjalo ih je sakupiti, a dečko, koga drugarica nazva Ljubom, opet leže u hlad i obrte oči plavu nebu. Čista je i mirna plava nebesna dubina, ali taj sjajni lazur sve jače privlači meku dušu, koja je rođena samo da sanja i da treperi pred ovako lepim pojavama prirodnim...
Dečko podiže glavu. Pred očima njegovim zablistaše se talasasti brežuljci, a iza njih, tamo još dalje, treperi pod vrelom izmaglicom ravna i plodna valjevska Posavina. On gleda u nejasnu prugu, tamo gde se nebo sastaje sa zemljom, i što više gleda tu zagonetnu daljinu, ona ga sve više zanosi svojom beskrajnom čarobnošću, sve više ga obuzima svojim prostranim nedogledom.
Nešto ga vuče u tu maglovitu daljinu, u taj neizmerni prostor što se zove svet. On žudi za tom daljinom i za tim svetom kao za nekim čarobnim mestima, gde se drukčije živi, slobodnije i slađe diše. Obične su mu i dosadne ove šume po Maljenu, besmislen mu je ovaj život uz stoku, iz dana u dan, a tamo, u toj sivoj maglovitoj daljini nastaće nekakav novi, drukčiji život. On ne zna baš kakav je taj život, ali zna samo da je drukčiji od ovoga, da ljudi tamo postaju srećni, viđeni, i to je dosta da ga i on zaželi svom mlađanom dušom. Što će da živi ovako i da se zlopati, kao svi njegovi Vasići? Eno ih, četiri kuće pod Maljenom, a sve puka sirotinja.
Njegov otac ima njih tri sina i četiri kćeri, a od imanjca samo dve njive, jednu livadu i malo okućnjice. Šta će podeliti među sobom njih trojica, kad odrastu i počnu kućiti svaki za sebe!... A kako lepo priča Svetozar bogoslovac, njegov seljak, kad dođe leti, o Beogradu... kako li kiti one divne priče o dobrim i zlim gazdaricama, o Čukurliji ili nekakvoj Deliskoj česmi, o mladim i duševnim kuvaricama, bez kojih bi jadni đaci polipsali od gladi... Pa druge priče o Savi i Dunavu, o Topčideru, i vazdan, vazdan...
On opet gleda u onu „sivu daljinu, u onaj tajanstveni zastor, koji mu sakriva od očiju te čarobne slike njegove još siromašne i nerazvijene mašte.
»Na što! mogu biti i hardžija! Svetozar veli da i to mnogi rade pa lepo žive, i još po neki stekne... Samo za prvo vreme, dok me ne prime u školu... pa posle ću u posluživanje«...
— E-e-ej... Ljubomire!... oteže odozdo, sa dna Maljena, dalek, nejasan, kao sa drugog sveta glas, od koga se dečko prenu, kao da je u vatru pao.
On zna zašto ga zovu, i ne odziva se odmah, nego smišlja kako bi se osvetio prokletoj belavci, najvećoj štetočinji u celom selu. I kad mu pre mrdnu ispred očiju!... Malo joj je ovako lepe zelene trave i hladovine, nego hoće kukuruza, pa još stričeva kukuruza... Po leđima mu pomileše trnci, kao da je Savin dan. Stric je opak...
Glas se odozdo ponovi.
— Eto-o-o... eto, slava je ubila... viknu Ljubomir, trčeći iz sve snage, skačući preko trnjaka i klada, ne gledajući gde staje.
Opet odozdo slabo odjeknu nerazgovetno vikanje i zamre u daljini... To neko psuje nepažljiva čobanina i napominje mu šta ga čeka kod kuće kad se vrati.
— A nećeš mnogo, besna mrcino, zacelo ne!... Ej da li te hoće kurjaci svu raščerečiti, proklinje dečko štetočinju, istrčava na poslednju kosu, na kojoj su njive i staje okamenjen...
Sa druge kose trči, kao bez duše, njegova drugarica, Miroslava... A po stričevoj njivi plinule krave, ovce pa čak i koze... One samo gaze i kidaju.«.
Propala cela njiva... svršena stvar!... Njemu se samo magli pred očima, a nogama ne može više da mrdne. Stao kao okamenjen, pa gleda kako se prelivaju bela kravlja leđa pod sunčanim zracima, i kako belavka brzo maše repom pa ga zabaci na sapi i podrži tako, pa opet mahne... i kako se jedna koza uspela uz stričev dvogodišnji kalem, od onih brežđanskih mednjaka, pa savija jezikom lastare i... i gleda kako upade u njivu stričev sin i potera stoku sa užasnom psovkom...
A sad?...
Još jasnije se preliva maglovita daljina, još tajanstvenije treperi onaj daleki zastor i priziva k sebi sva meka srca, sklona maštanju...
A ovde je propast, zlo... strašno zlo... Šta ga samo čeka kod kuće!...
U svet!... u daleki, beli svet!...
Noga mu korači... On se ne osvrte na plavi široki vrh Maljenov, koji je treperio pod mlazovima jasne svetlosti; ne pogleda svoje omiljeno rudište i studenac; ne baci oko na kitnjastu, plavu, beskrajnu šumu, koja je okitila ceo onaj dugački planinski lanac; ne povuče jače u sebe ove mirisne borove hladovine, koja ga je zapajala i jačala kao svoje čedo...
Uplašena, uzverena pogleda koračao je mali begunac, ne znajući šta ostavlja ni kuda ide. Do sad se ređahu sve jedni isti, jednačiti dani čas mirno, nepomično, grobno ćutanje Maljenovo, čas fijuk i zviždanje besna vetra, preko iglastih borovih grana, čas gusti pljusak iz crna oblaka... I sve to ostavlja mali begunac, kao što odraslo poletarče ostavlja staro gnezdo i vije se neveštim i slabim krilima u daleki svet... Gle, čini se da za njim setno žubore bistri potočići, što se slevaju s Maljenovih izvora, prizivajući ga da se vrati, da ne ostavlja svoju kolevku, koja ga je lepo odnjihala... da ne ostavlja ovaj prosti mirni život, u kome je za sad samo jedna briga: da su mu belavka i paponja uvek na očima. Jer šta li' ga čeka od sada, tamo u neznanoj daljini?... Dalije tamo ovako miran tih život, da li ga tamo svagda čeka gotovo parče hleba?..
Žubore tiho, lagano vijugavi mlazevi bistre vode, skačući brzo s kamička na ka-mičak, žureći se svome utoku, a preko njih, brižno i uplašeno korača zamišljeno čo-banče. Odjedared iskoči pred njega, iza jednog šibljaka, zadihano i unezvereno devojče. On htede vrisnuti od straha, zastade i — odmah se povrati, kad poznade svoju drugaricu.
— Miro!... Ih što me uplaši! A baš sam mislio da te nađem.
— I ja tebe čekam... Šta ćemo sad, nesrećnici? Pobiće nas... Ti se ne boj. Idi kući, pa baci svu krivicu na mene... reci što znaš... A ja... glas mu zadrhta, oči se zacrveneše i ovlažiše — E, moja Miro... nikad se više nećemo videti.
— Bog s tobom, Ljubo, šta to govoriš! uzviknu devojče i priđe mu još bliže, kao da se želi uveriti: je li on to. — Kud ćeš?
— Idem u svet... One kotarice što sam opleo, znaš gde su, u onoj šupljoj bukvi... uzmi ih sve... Pa sad... skoro će da se smrkne...
Oboje stoje jedno uz drugo, gledaju se i tim pogledom kažu sve: nema više drugovanja, nema vesele igre i jakánja, nema mirnog života; nema više ničega; ode sve, sve...
— U zdravlju! reče on i krenu se.
Niti se rukovaše, ni pozdraviše: oni ne znaju za to. Oni se samo rastadoše, ne poimajući još ceo smisao ovoga postupka.
— A hleba!... Šta ćeš jesti, bolan! viknu devojče za njim i pođe u napred, kao da ga zaustavi.
— Torba je na studencu, a ja ću 'vako... odgovori on preskačući jednu vrzinu.
— A kod kuće!... priseti se Mira i viknu: Ljubo, šta ću kod kuće kazati... čiča-Živojinu?
— Kaži: ôtišo u svet, reče on i za malo ga nestade u gustom šiblju, koje se pri dnu kose podiglo.
|