Порушени идеали/I
I
Сунце је високо одскочило. Давно је дигло росу са питомих долина, које се оштро преливају под његовим ватреним зрацима, и растерало сивасто беле облаке магле, који се дизаху из дубоких планинских раселина, па се, као широка повесма, хватаху један за други и протезаху се тако шумовитом средином горостасног Маљена. Сад је све јасно, светло и топло.
Чини се, да се најлепше играју и преливају сунчеви зраци по зеленом Рудишту, једном премагревку, који се отео густој боровој шуми, па се утркује с њоме меким зеленилом своје сочне траве. Он је високо, ближе врху планинском, а са њега се гледају као на длану с леве стране подринске, и с десне шумадиске планине.
При врху Рудишта бије кључ бистре хладне воде, а око њега миришу, зелене се и с неком величанственом тишином дижу се у вис китњасти борови и танковрхе јеле... Настао је онај обични тајац при наступању јаке врућине. Овце већ побегле са густе паше и још по мало тумарају под хладовима, чупкајући лишће са које ретке шибљике; краве почињу чешће мењати место, држећи се ближе хладова, само се несташне козе ревносно пропињу уз дрвеће, савијају храпавим језиком младе изданке, смотају их брзо у уста и мотре други сладак залогај.
Под густом хладовином, крај самог студенца, немарно се бацило на зелену траву младо чобанче, дечко од својих тринаест година, па слуша жубор хладна студенца и гледа чистину плава неба, блудећи својим полудивљим, радозналим, зеленкастим очима по јасном лазурном недогледу...
— О Љубо, чу се одозго са планине отегнут јасан женски глас.
Чобанче се одазва обичним узвиком, не мрднувши главом. Занела га је нека необична мисао, па се боји да не поквари све, ако се мрдне.
— Папоња једнако вуче козе у Јеленац. Ништа му не могуу... довикну чуварица папоњина плачним дечјим гласом, који је најречитије илустровао безобзирну непослушност великог брадатог јарца, прозваног „папоњом" због својих необично дугих и оштрих папоњака.
А дечко слуша речи и зна шта му другарица довикује, али он не прекида своја размишљања, само му се нервозно тргну ретке, једва приметне прљаво жуте обрве, у знак незадовољства.
Прође четврт часа. Чобанче се не мрдну. Мирише цвеће планинсо око њега, задише га блага смоласта боровина, а студенац непрекидно шушти, клокоће и жубори...
»Ако је оно тако далеко, мисли дечко, гледајући у плаво небо, као што вели учитељ, онда како свети Аранђео сиђе тако брзо, узме душу и однесе је ? ...
Он се не стара много да разреши ту загонетку, него се само забавља њоме и преставља у памети, како светац мора да јури од прилике као муња. И таман да почне сад мислити како се то вади душа, а онај га глас опет прекиде:
— Ама, Љубо!... Који ти је ђаво данаске!... Ево ти козâ, па их чувај сам.
— Доведи папоњу овамо, да га вежемо, одговори он и подиже главу, гледајући краве, које се приближиле води.
После краћег времена појави се озго, кроз шуму, млада чобаница на великом јарцу; опкорачила га ногама, па бије прутићем с оне стране главе, камо би јарац хтео врднути. Папоња види да нема шале, па иде послушно, а јахачица пева неку чобанску песмицу и жудно погледа на студенац, где је чека хладна вода, торба с јелом и, по свој прилици, игра са њеним другом у овој китњасто немој самоћи.
— Ја реко' ти заспô... а он ћути 'нако, викну девојче силазећи с јарца и држећи га за рогове.
Чобанче устаде, протеже се и пође лено к девојци, која држаше јарца и прекореваше га што је намучио. Дечко беше омањег раста, погнута стаса, кратка и дебела врата. Сад, кад није пред њим плаво небо, његове зеленкасте очи гледају потуљено, испод обрва, као да се крију од кога. Кад утгеда девојче, развукоше му се широке дебеле усне у некакав груб полуосмејак, а потуљене очи засветлеше и гледаху право и јасно.
— Славе ти, зар од онда једнако лежиш! викну му девојче, нагнувши главу у страну, исказујући тим своје чуђење.
— Ја што ћу? одговори овај и стаде везивати јарца ликом.
Чобаница га стаде задиркивати због његове тромости, а он, кад сврши посао, дохвати је за руке и стаде се јакати са њом.
— Чекај, бре, да видиш... севну очима и повуче девојче к себи. Али се цура одупре босим прстима о земљу, подаде се његовом вучењу и још се сама навали, саплете га. једном босом ногом, а рукама га гурну у груди. Јунак паде на траву као дулек, а девојче леже по њему и притиште га целим телом.
— А, кићане, шта ћеш сад!...
— Пуштај, застења мушкарац и мрдну рукама да се ослободи овог терета, који га стегô, па не да дисати.
— Чек' да и ја тебе затиснем уста и нос, ка ти мене, кад ме обалиш, насмеја се одважна победитељка, па му скиде с главе мастан процепљен на врху вес, метну му на уста и притиште добро.
Момак се најпре промешкољи, али кад дође тешко дисање, напреже сву снагу, забатрга се, извуче се из њених руку, па онда он леже на њу и стаде је давити. Девојче је очајно млатало ногама, не обзирући се на то, што је на њој била једна прљава, сва искрпљена кошуљица и кратка исцепана сукњица. Дечко је у њој гледао друга, као обичног мушкарца, не знајући још јасно ни за полну разлику. Тако се неколико пута прекомбрљаше једно преко другог, док се не уморише. Онда се дохватише торбе, из које извадише велики комад прљаве проје, соли и лука и неколико јабука.
Прихватише се јела с правим задовољством, као да им је велика част изнесена. Обоје стадоше жудно жвакати, истежући вратове при гутању, јер проја споро пролази кроз гушу.
После јела девојче опет оде у шуму; немирне козе опет су се растуриле, ваљало их је сакупити, а дечко, кога другарица назва Љубом, опет леже у хлад и обрте очи плаву небу. Чиста је и мирна плава небесна дубина, али тај сјајни лазур све јаче привлачи меку душу, која је рођена само да сања и да трепери пред овако лепим појавама природним...
Дечко подиже главу. Пред очима његовим заблисташе се таласасти брежуљци, а иза њих, тамо још даље, трепери под врелом измаглицом равна и плодна ваљевска Посавина. Он гледа у нејасну пругу, тамо где се небо састаје са земљом, и што више гледа ту загонетну даљину, она га све више заноси својом бескрајном чаробношћу, све више га обузима својим пространим недогледом.
Нешто га вуче у ту магловиту даљину, у тај неизмерни простор што се зове свет. Он жуди за том даљином и за тим светом као за неким чаробним местима, где се друкчије живи, слободније и слађе дише. Обичне су му и досадне ове шуме по Маљену, бесмислен му је овај живот уз стоку, из дана у дан, а тамо, у тој сивој магловитој даљини настаће некакав нови, друкчији живот. Он не зна баш какав је тај живот, али зна само да је друкчији од овога, да људи тамо постају срећни, виђени, и то је доста да га и он зажели свом млађаном душом. Што ће да живи овако и да се злопати, као сви његови Васићи? Ено их, четири куће под Маљеном, а све пука сиротиња.
Његов отац има њих три сина и четири кћери, а од имањца само две њиве, једну ливаду и мало окућњице. Шта ће поделити међу собом њих тројица, кад одрасту и почну кућити сваки за себе!... А како лепо прича Светозар богословац, његов сељак, кад дође лети, о Београду... како ли кити оне дивне приче о добрим и злим газдарицама, о Чукурлији или некаквој Делиској чесми, о младим и душевним куварицама, без којих би јадни ђаци полипсали од глади... Па друге приче о Сави и Дунаву, о Топчидеру, и ваздан, ваздан...
Он опет гледа у ону „сиву даљину, у онај тајанствени застор, који му сакрива од очију те чаробне слике његове још сиромашне и неразвијене маште.
»На што! могу бити и харџија! Светозар вели да и то многи раде па лепо живе, и још по неки стекне... Само за прво време, док ме не приме у школу... па после ћу у послуживање«...
— Е-е-еј... Љубомире!... отеже одоздо, са дна Маљена, далек, нејасан, као са другог света глас, од кога се дечко прену, као да је у ватру пао.
Он зна зашто га зову, и не одзива се одмах, него смишља како би се осветио проклетој белавци, највећој штеточињи у целом селу. И кад му пре мрдну испред очију!... Мало јој је овако лепе зелене траве и хладовине, него хоће кукуруза, па још стричева кукуруза... По леђима му помилеше трнци, као да је Савин дан. Стриц је опак...
Глас се одоздо понови.
— Ето-о-о... ето, слава је убила... викну Љубомир, трчећи из све снаге, скачући преко трњака и клада, не гледајући где стаје.
Опет одоздо слабо одјекну неразговетно викање и замре у даљини... То неко псује непажљива чобанина и напомиње му шта га чека код куће кад се врати.
— А нећеш много, бесна мрцино, зацело не!... Еј да ли те хоће курјаци сву рашчеречити, проклиње дечко штеточињу, истрчава на последњу косу, на којој су њиве и стаје окамењен...
Са друге косе трчи, као без душе, његова другарица, Мирослава... А по стричевој њиви плинуле краве, овце па чак и козе... Оне само газе и кидају.«.
Пропала цела њива... свршена ствар!... Њему се само магли пред очима, а ногама не може више да мрдне. Стао као окамењен, па гледа како се преливају бела кравља леђа под сунчаним зрацима, и како белавка брзо маше репом па га забаци на сапи и подржи тако, па опет махне... и како се једна коза успела уз стричев двогодишњи калем, од оних брежђанских медњака, па савија језиком ластаре и... и гледа како упаде у њиву стричев син и потера стоку са ужасном псовком...
А сад?...
Још јасније се прелива магловита даљина, још тајанственије трепери онај далеки застор и призива к себи сва мека срца, склона маштању...
А овде је пропаст, зло... страшно зло... Шта га само чека код куће!...
У свет!... у далеки, бели свет!...
Нога му корачи... Он се не осврте на плави широки врх Маљенов, који је треперио под млазовима јасне светлости; не погледа своје омиљено рудиште и студенац; не баци око на китњасту, плаву, бескрајну шуму, која је окитила цео онај дугачки планински ланац; не повуче јаче у себе ове мирисне борове хладовине, која га је запајала и јачала као своје чедо...
Уплашена, узверена погледа корачао је мали бегунац, не знајући шта оставља ни куда иде. До сад се ређаху све једни исти, једначити дани час мирно, непомично, гробно ћутање Маљеново, час фијук и звиждање бесна ветра, преко игластих борових грана, час густи пљусак из црна облака... И све то оставља мали бегунац, као што одрасло полетарче оставља старо гнездо и вије се невештим и слабим крилима у далеки свет... Гле, чини се да за њим сетно жуборе бистри поточићи, што се слевају с Маљенових извора, призивајући га да се врати, да не оставља своју колевку, која га је лепо одњихала... да не оставља овај прости мирни живот, у коме је за сад само једна брига: да су му белавка и папоња увек на очима. Јер шта ли' га чека од сада, тамо у незнаној даљини?... Далије тамо овако миран тих живот, да ли га тамо свагда чека готово парче хлеба?..
Жуборе тихо, лагано вијугави млазеви бистре воде, скачући брзо с камичка на ка-мичак, журећи се своме утоку, а преко њих, брижно и уплашено корача замишљено чо-банче. Одједаред искочи пред њега, иза једног шибљака, задихано и унезверено девојче. Он хтеде вриснути од страха, застаде и — одмах се поврати, кад познаде своју другарицу.
— Миро!... Их што ме уплаши! А баш сам мислио да те нађем.
— И ја тебе чекам... Шта ћемо сад, несрећници? Побиће нас... Ти се не бој. Иди кући, па баци сву кривицу на мене... реци што знаш... А ја... глас му задрхта, очи се зацрвенеше и овлажише — Е, моја Миро... никад се више нећемо видети.
— Бог с тобом, Љубо, шта то говориш! узвикну девојче и приђе му још ближе, као да се жели уверити: је ли он то. — Куд ћеш?
— Идем у свет... Оне котарице што сам оплео, знаш где су, у оној шупљој букви... узми их све... Па сад... скоро ће да се смркне...
Обоје стоје једно уз друго, гледају се и тим погледом кажу све: нема више друговања, нема веселе игре и јакáња, нема мирног живота; нема више ничега; оде све, све...
— У здрављу! рече он и крену се.
Нити се руковаше, ни поздравише: они не знају за то. Они се само растадоше, не поимајући још цео смисао овога поступка.
— А хлеба!... Шта ћеш јести, болан! викну девојче за њим и пође у напред, као да га заустави.
— Торба је на студенцу, а ја ћу 'вако... одговори он прескачући једну врзину.
— А код куће!... присети се Мира и викну: Љубо, шта ћу код куће казати... чича-Живојину?
— Кажи: ôтишо у свет, рече он и за мало га нестаде у густом шибљу, које се при дну косе подигло.
|