[Poranila dva stara putnika]
Poranila dva stara putnika,
poranili u svetu Nedelju,
i svratili u džakona dvore.
Poranilo džakonovo ljube,
te si seje tuj belu pšenicu, 5
ona seje a gospodar ore.
T'g govore dva stara putnika:
„Zašto seješ tuj belu pšenicu,
zašto seješ u svetu Nedelju?"
Al’ govori džakonovo ljube: 10
„Džakon če mi grehe da očeti."
Al' govore dva stara putnika:
„Bog vam neče grehe da oprosti,
več da date dete iz kolevću,
da ga date, da ga zakoljemo. 15
Što s’ namaže s tu krv od deteta,
što je slepo, sve če da progleda,
što ranjavo, sve če da isceli."
Ona misli, pa na jedno smisli,
pa si dade dete iz kolevću, 20
te zaklaše dete iz kolevću.
Što je slepo, sve je izvidelo,
što ranjavo, sve je iscelelo.
Pa isprati dva stara putnika.
Žal joj beše na zlatnu kolevću, 25
pa pogleda u zlatnu kolevću,
u kolevću dete se igralo,
igralo se sa zlatnu jabuku.
Još govori dete iz kolevću:
„Pa tov nisu dva stara putnika, 30
nel su tova dva božja anđela."
Čuo od jedno žene iz Gradašnnce.
