Pop Ćira i pop Spira/15
Iz koje će čitaoci videti da je i u ovoj prilici potvrđena ona stara poslovica koja veli: »Gde ima vatre, mora i dima biti«; dakle, da tu ipak ima nekog đavola gde se toliko mnogo pripoveda. Sem toga, videće šta je bilo i u jednoj i u drugoj kući posle onog događaja.
»Svako čudo za tri dana«, veli naša poslovica; pa tako je bilo i sa ovim događajem. Selo je dva-tri dana govorilo, pa se i umorilo, željno, naravno, novijih novosti. Znalo je da je pop Ćira u zavadi sa pop-Spirom, pa je to notiralo, i počelo smatrati kao staru i već običnu stvar. Ali je selo k’o svako selo: svoj hleb jede, a tuđu brigu vodi. Nije tako stajala stvar s popovima. Kod njih nije važilo to pravilo da svako čudo za tri dana traje. Oni su tek otpočeli pravo neprijateljstvo. Pop Ćira se odmah sutradan posavetovao sa svojim prijateljima o tome kakve korake valja da preduzme. Svi su bili saglasni da treba da tuži pop-Spiru, ne proti ili kome drugom, nego samom njegovom preosveštenstvu vladici.
I on sede i napisa tužbu.
Nećemo je navoditi celu, nego samo poneko mesto iz nje ispričaćemo. U tužbi se pop Ćira bavi prvo samim sobom. Spominje nekih trideset godina besprekorne službe crkvi i oltaru; trideset godina trudnog apostolskog rada u vrtogradu gospodnjem, gajeći i usađujući u srca poverene mu pastve razne dobrodetelji. Spominje koliko je njih »supruženski ali nevjenčano živećih« privoleo da prime sv. tajnu braka; koliko je Švabica i Mađarica izveo iz jeretičkih zabluda i priveo (zajedno s bezlobivom im dečicom) u krilo pravoslavlja i privenčao za pravoslavne Srbe; spominje niz pridika koje je držao, i njima istrebio silan kukolj i korov, i razduvao plevu greha i zlih navika među svojim parohijanima... I tek zatim prelazi na sukob koji je imao sa pop-Spirom i uvredu koju je pretrpeo od istoga. Tuži pop-Spiru, a dodaje da dokaze o svemu što se odnosi na sukob i sledeće, čuva pri sebi, i da će iste na sudu pokazati. — Tužba je bila konceptovana, i rukom samoga pop-Ćire, koji je imao vrlo lep rukopis, napisana. Toga dana kad je prepivao načisto tužbu, poslao je sve od kuće da mu ne smetaju, a on ostao sam kod kuće i prepisao je i poštom poslao.
Posle ovoga, posle poslate tužbe, otvorila se grdna provala između jednoga i drugoga popa. Nikad više od to doba nisu zajedno bili. Ako je jednoga »čreda« bila, drugi nije ni privirio u crkvu, ni on ni njegova porodica. A kako kod velike gospode ide sve polako, to se i sa tom tužbom nije hitalo. Stajala je poduže bez ikakva postupka po njoj, a za to vreme hladnoća i mrzost između njih rasle su sve više i padale svakom sve više u oči. Ako je, na primer, kakav bogatiji umro, i porodica mu zahtevala da ga oglase sva zvona i opoje oba popa: to su ga, istina, oglasila sva zvona, ali oba popa nisu htela da budu zajedno; jednoga je od njih obično uvek zamenjivao pop iz susedna sela.
A šta su radili njihovi ukućani; šta popadije i ćerke im, šta g. Pera i Šaca — zapitaćete, radoznali čitaoci.
G. Pera se odmah drugi treći dan po dolasku u selo našao u čudu, pa ne ume mladić da se nađe nikako. Nema on ništa ni protiv koga. Mila mu i Jula i Melanija, dobar mu i pop Ćira i pop Spira podjednako bio do ovog nemilog slučaja. Dopala mu se bila i Jula dosta; našao je na njoj dosta čega za voljenje. Njeno zdravlje, pa bujna plava kosa, pa njeni rumeni obrazi, rumeni kao breskve duranclije (i docnije kad god su ga poslužili kod pop-Ćirinih breskvama duranclijama, njemu odmah padnu na um Julini crveni obrazi); pa njen miran i dobroćudan, njen detinjast pogled, — sve mu se to dopalo, i padalo na pamet kako bi to lepo bilo kad bi svega toga bilo i kod Melanije, koju je, naravno, jako voleo. Jest, tako je osećao i mislio g. Pera do ovoga nesretnog slučaja. Ali sada, kao častan čovek, pređe sasvim na stranu pop-Ćirinu, i odsudno i skoro otvoreno stane protiv pop-Spire. A nije ni čudo. Ta već su ga u pop-Ćirinoj kući zvali prosto: »sine Pero« ili »sinko«, a on njih »otac«, »mati«, ili »roditelji«. Ispovedio je već i on Melaniji i ova njemu najpre simpatije i naposletku i samu ljubav; a to su isto i oboje priznali pred roditeljima, i već onako privatno, i kao krišom, izmenjali i prstenje. I sad, kao budući zet te kuće, naravno da je uzeo dosta učešća i u neprijateljstvu koje je tako ozbiljan vid uzelo.
A Šaca i Jula?... i njihova je stvar napredovala, onako u potaji. Sastajali su se i dalje u bašti, naravno malo ređe, jer je bilo skopčano s opasnostima otkako je nastala jesen. Bašta se proredila. Nema više onog gustog zelenila koje je išlo na ruku zaljubljenima, i krilo ih od one nesnosne kontrole koju je bog svakom mladom zaljubljenom stvoru, u licu njegovih roditelja, natovario na vrat. Lišće vinove loze opada, pa se proredilo, makova cveća davno nema, samo štrče u visinu suhe glave pune maka, i daju povoda Šaci da se baca u sanjarije i da stvara slatke slike kako će mu skorim, ako bog da, kao zetu u toj kući, goveti i činiti po volji od svake ruke, pa između ostaloga počešće mesiti savijaču s makom, koju on, kao svaki Bačvanin, od sviju testa najradije i jede. Metla davno počupana i povezana i u šupu odneta, i duž tarabe, koja se pređe u leto sva zelenila i šarenila od ladoleža i vreže koja se uz nju puzala, i od zelene metle suncokreta i rodina kljuna, — duž te tarabe ne vidi se više ništa od svega toga do gola taraba, sa ovde onde osušenom vrežom, koja sad ne može nikoga da prikrije i da tako pomaže bezazlenom ašikovanju. Zato su sada i sastanci bili u prisustvu tetka-Makre, što kažu: »pod vidom čestnosti«, tako da bi im to uvek bio zgodan izgovor da su se »slučajno« tu našli. Za te, dakle, simpatije između dvoje mladih nije zadugo niko više znao do njih dvoje i još bog na nebu i baba Makra na zemlji, s tom samo razlikom što je bog sve i video i čuo, a baba Makra po malo videla, a slabo što čula od svega razgovora njihovog. I tako je to trajalo sve do onog fatalnog i nemilog događaja. Ali posle toga, počelo se iz kuće pop-Ćirine strožije motriti na sve što se u pop-Spirinoj kući događa. I naposletku se i prokljuvi. Nije neosnovana sumnja koju su izražavali pop-Spirini: da tu ima i frau-Gabrielina masla. I tako, iako su Šaca i Jula, kao svi zaljubljeni, najradije voleli samoću, — ipak su bili te hude sreće da budu ne samo opaženi, nego čak i spevani.
Ko ih je spevao, to se nikad nije moglo doznati, ali je vrlo jaka sumnja ostala na Timi »šrajberu« (upravo »šlajberu«, kako su ga paori nazivali), koji je sa Šacom — kao što vam je već poznato — vrlo rđavo živeo, kao, što kazali, dva petla na bunjištu. Još od one pesme, ako je se sećaju čitaoci, u kojoj se spominju neki pulgeri i paorski momci, i neke vile i neko drekanje, a za koju se (pesmu) držalo da ju je spevao i poslao u kalendar (veliko-bečkerečki) Šaca brica, a da je, kad ju je spevao, mislio na Timu »šlajbera«, — još od toga doba mrzili su se njih dvojica. I sada kad se počelo zuckati po selu da se Jula popina i Šaca rado gledaju, — omrznuo ga je Tima još strašnije, jer se i njemu jako dopadala Jula popina. I dok je on nju smatrao kao nedostižni ideal, kojega je samo izdaleka smeo posmatrati i mislio da je i samim tim već srećan i presrećan, — dotle se, kao što se već uveliko pripovedalo, on, Šaca, s njom čak i sastajao u bašti i kurisao kroz tarabu, i »eroberung« napravio, pa čak i dotle doterao da se drznuo ponadati da će mu ženom postati!! Pa koga to ne bi naljutilo, rec’te, po duši, dragi čitaoci! Jer ako ćemo pravo i objektivno, u čemu je Šaca umakao Timi? Obojica su bili školski drugovi, obojica učili latinsku školu, obojica isterani iz škole: Šaca iz četvrte, a Tima iz pete latinske. Šacu je isterao katiheta, a Timu profesor latinskog jezika kad ga je ovaj (Tima) jednom u vrlo učtivoj formi zapitao kako se latinski kaže »šalaj!« I vrlo je prirodno da je Tima smatrao sebe za boljeg od Šace iz dva uzroka: prvo, što je Šaca isteran iz četvrtog, a on iz petog razreda; i drugo, što je Šaca otišao u majstore, a on (Tima) u beamtere. A to je, mislim, prilična razlika. I zato je, dakle, on sebe smatrao za bolju priliku i partiju jednoj svešteničkoj kćeri kakva je Jula bila, nego Šaca, koji je, istina, vrlo lep bio, ali uvek kratke rukave nosio, i zimi išao bez zimskog kaputa. Ali, što bi, bi! Jula je bila Šacina i Šaca njen. I Tima kol’ko je pre voleo Julu, toliko je sad više omrznu. Pa kako je bio darovit za stihove (oni mnogi lepi stihovi na srcima, to jest na lecederskim medenim kolačima, najbolji su dokaz jake pesničke žice Time šrajbera), a naljućen i uvređen do srca, nije čudo što je seo i sastavio jednu pesmu, koju, istina, nije hteo a ni smeo, nikako da prizna za svoju, ali za koju je celo selo znalo da je njegova i ničija više, jer se on sam najčešće pored nje pratio sokakom i Ciganin mu je pred zoru svirao, a on je pevao iz dešperata tu pesmicu, koja je glasila:
Juca nam se udaje;
Udaje se za berbera,
To je ta pesma koju je Tima šrajber spevao, a koju je i pop Spira jedne večeri čuo, i razabravši koga se tiče, kao pomaman kući došao i viknu Žuži:
— Di su te dve ludaje?!
— Koje »ludaje«, milostivi? — zapita ga začuđenja i preplašena Žuža, videći ga onako jarosna.
— Zovi mi odma’ gospoju i gospojicu! — reče i tresnu nogom ljutito.
One dođoše, a pop Spira ih uze preda se.
Niko dotle u kući nije znao ni slutio šta se iza brda valja, ni pop Spira, ni popadija mu, — zato je sve iznenadila, kao grom iz vedra neba, ta novost.
Odmah na prvo pitanje Jula je udarila u gorak plač, a gospoja Sida se samo krstila i poglédala čas na popa čas na ćerku. Pop Spira je vikao da se sva kuća tresla, a popadija ga je jednako utišavala, dok se naposletku nije malo smirio i ostavio joj odrešene ruke da ona sama svojom ženskom veštinom izvidi tu stvar i da mu javi.
I doista, Jula se ispovedila mámi. Kazala joj je sve. Nije zaboravila ni bogat rod Šacin, ni njegovu nameru da ide u Beč da tamo svrši hirurgiju. Gđa Sida bila je najpre k’o da ju je čovek hladnom vodom polio. Stala je kao okamenjena, pa nije znala ni reči da kaže. Bilo joj je to čudno, neočekivano, što je čula iz usta Julinih; nije verovala svojim rođenim ušima, pa se zato i zamislila. Jula je u ćošku plakala, potokom lila suze i brisala ih keceljicom, a gđa Sida se šetala po sobi, zastajkivala kod prozora, i gledala bez ikakvog interesovanja i izraza kroz prozor na ulicu, i jednako mislila, ali se ipak nikako nije mogla da seti da je kadgod čula da se neka tako iz popovske kuće udala za berbera. Utom joj pade na pamet i Melanija i Pera i gđa Persa.
— Nema od tog ništa! — reče odlučno gđa Sida. — No, još bi nam to trebalo! — reče i ostavi svu uplakanu nesretnu Julu, kojoj te mámine reči ugasiše i poslednji zračak nadežde.
Jula je žalosno provodila dane posle ovog razgovora s ocem. Niko joj nije bio naklonjen; ni otac pa ni mati. Oboje behu protivni njenim simpatijama Šaci, i sastanci prestadoše, jer se na Julu oštrim okom motrilo kao na svakog krivca. Zato je i zavolela samoću. U samoći je kol’ko tol’ko utehe nalazila. U samoći je mogla misliti na koga je htela, to joj niko nije mogao zabraniti! Kako je mislila da je svaka nada propala, najradije je mislila o svojoj smrti, i praštala je i ocu i materi, iako su oni mogli učiniti da ne dođe do toga. I misli njene, i pesme koje je najradije tada pevala, i knjige koje je čitala, — sve je to pokazivalo da je Juli težak život, da joj nema života, i da joj je smrt bila jedina sreća. Otac, kao svaki otac, nije na to ni obraćao pažnju, pa nije ni primetno (čak je poveo jednom reč, i to pred Julom, o jednoj dobroj partiji koja joj se javlja), ali gđa Sida, kao svaka mati, kojoj je ćerka vazda na očima te i srcu bliža, — ona je primetila i nije joj se to nikako dopadalo. Najpre je razumela iz pevanih pesama Julino raspoloženje. Zato je oštro motrila na svaku Julinu pesmu, i sve se više i više s bolom u srcu uveravala da je njena Jula nesretna.
Gđa Sida sluša, sluša pesmu koju Jula peva uz gitar.
A Jula peva onu krasnu bačku romansu, koja se nekad rado i mnogo pevala, a koja je sad davno već zaboravljena u nas, kao i mnoga druga dobra i krasna starija stvar, i niko je više ne peva kao nekad. Peva Jula:
Pošla mlada kako će da strada!
Kad je bila blizu Feudvara,
Susrela je tri mlada drotara:
»Di sa pošla, Madžareva Julo?
Di da ideš, naša biti moraš!«...
Jedan skida zlatne belenzuke,
Drugi skida dukate sa vrata,
Treći veli: »Poljubi me, Julo!«...
Al’ govori Madžareva Jula:
»Mene j’ nána uvek zaklinjala
Da ne ljubim kog mi srce neće!
Volem biti tiskoj ribi ’rana
Neg’ ljubiti tri mlada drotara!«
To izreče, u Tisu uteče,
A gđa Sida ostavila davno pletivo, pa je pažljivo sluša; i trlja već oči i brižno vrti glavom. A Jula nastavlja još tužnije:
Pozdrav’te mi moga dobrog babu:
Da ne kosi ukraj Tise travu:
Pokosiće moju kosu plavu!
I pozdrav’te moju slatku nánu:
Da ne pije Tisu vodu ’ladnu,
Popiće mi moje oči čarne!
I pozdrav’te moga milog diku:
Da ne brodi Tisom vodom ’ladnom,
Polomiće moje bele ruse,
Natruniće moje oči čarne!« —
Gđa Sida oseti kako su joj već »natrunjene oči«, i počela ih brisati maramom, ali se savlada i diže i uđe u Julinu sobu. Pa iako joj se srce cepalo, namršti se, i zapita je ozbiljno:
— A kakva ti je to pesma?
— Pa pesma, mamo... iz Bačke pesma, pevali su je onomad bački risari!
— Ta znam, znam; al’ otkud nađe da pevaš baš nju?
— Pa još od vas sam je, slatka mamo, i naučila, — pa onomad me podsetili na nju.
— Tu pesmu više da nisam čula! Jesi l’me razumela? Vi’š ti to nje!! — viknu gđa Sida, a steglo joj se u grlu od silne žalosti.
— Da mi više nisi zalevala! Gledaj ti to nje samo! Kad ne umeš pametniju kakvu da nađeš, bolje nemoj ni pevati!
— Neću, slatka mamo! — veli Jula. — Zar je meni do pesme i do pevanja! — reče i ubrisa nos špicem od marame kojom joj beše povezana glava, pa udari u plač i pokri lice keceljicom.
Zaplaka se gđa Sida; ne mogaše ništa reći, nego ostavi sobu.
Posle toga je gđa Sida nikako nije samu ostavljala. Jednako je ili išla k njoj ili je dozivala k sebi, tek da joj je uvek na očima, i da je razgovara i razgali. Ali je to slabo pomoglo; Jula je tugovala, ne smem reći venula, jer, kao za pakost, mada je bila zaljubljena, ostala je jednako (protivno svima pravilima poetike) onako isto punačka i okrugla kao i negda još kad još nije znala za tu, takoreći, paklenu ali ipak tako slatku strast.
Gđa Sida se dovijala od svake ruke da joj izbije iz glave te želje i misli, ali se nekako uvek svršavalo Julinim plačem i gđa Sidinim neuspehom. Jula je ostala stalna, a gđa Sida sve mekša i popustljivija. Češće su i čitali ponešto. Jula čita, a máma radi kraj nje i ćuti kad ona u sebi čita; ili je sluša kad Jula čita naglas.
Jednoga dana tako sedi i Jula i máma i rade neki ženski rad i jedna i druga, a Jula pokraj toga i čita i počešće briše suze. Gleda je gđa Sida ispod oka i nije joj pravo.
— Ti si opet dočepala kakvu žalostivu stvar. Što ne uzmeš nešto veselo i za smejanje? Šta ti je to?
— »Preodnica« gospodin-Perina, ostala još od onda. Čitam Karlovačkog đaka, mâmo.
— Ostavi to odmah!
— Ta tek što nisam svršila.
— Taki, kad ti kažem! — viknu strogo na nju gđa Sida. — To valjda već po treći put čitaš!
— Al’ samo još pola strane, pa sam gotova. Slušajte, slatka mamo!
I Jula poče glasno dršćućim glasom čitati: »Ljubinkove kosti leže sad u junačkoj zemlji hercegovačkoj, al’ groba mu niko ne može naći; no baš da se i znade za njega, ko bi mu došao u pohode, ko bi nad njim naričući suze prolio, kad nikoga nema od svoga?
»Prolivajte barem vi, drage sestre Srpkinje, suzu žalosti nad nesretnim udesom našega Ljubinka; pokažite time da cenite i uvažavate požrtvovanje za rod, a srpska vila upisaće mu ime u čitulju srpskih mučenika, i sačuvaće mu spomen i za potonji svet.
»No, ako vam je odveć žao, nežne duše srpske, što se Šac... ovaj... Ljubinku... grob ne zna, te što mu tako niko ne može na nj otići i suzama ga svojim zaliti, a vi otidite do »gospodar Jove«; tu ćete se dovoljno utešiti.
»Gospodar Jova« će vas odvesti na karlovačko groblje, i pokazaće vam grob u kome polovina Ljubinkova života večiti sanak boravi...
»Tu na grobu Jul — Draginjinom pripovediće vam tužni otac kako mu je mila jedinica posle udaje sve većma i većma venula, dok nije i uvenula. Kroz plač će vam priznati da je ubica deteta svoga, da je ubica žene svoje, i ona je naskoro posle smrti Draginjine svisnula od žalosti: a vi ćete, gledajući gorko al’ kasno kajanje samovoljna oca, i sećajući se tih nevinih žrtava samovoljnih, uzdahnuti, te reći: Samovoljo, nigde te ne bilo!« — dovrši Jula, gušeći se u suzama, i ispusti knjigu, a gđa Sida pletivo, pa se i ona zaplaka.
— E, kad bi to bilo istina! Nego tek tako, ma ko... A ko je spis’o to? — reče gđa Sida, brišući suze.
— Napisao je Kosta Ruvarac...
— Kosta! Ta... ta to je pop-Vasin Kosta... pop Vasa iz Sâsâ. Eh, eto šta velim ja! Otkud on zna to? Ja poznajem tri gospodar-Jove u Karlovci, i nijedan nije im’o ćer Draginju. Sve koješta! Makar nije im’o druga posla. Et’ tako! Pop Vasa ga šilje i, što kažu, otkida od svoji’ usta da mu sin študira, pa da vremenom bude od njega čovek, a on — izmišljava sve koješta. Ta da je sto puti trukovano, ne verujem ja to! — veli gđa Sida, pretvarajući se da nije potresena.
— Mamo, jel’te da je žalostivno napisano!?
— Zlato moje, ta neće dotle doći! — reče potresena gđa Sida. — Ne daj bože! Nije táta tvoj bezdušan k’o taj gospodar Jova.
— Mamo, slatka mamo, meni je zdravo teško!
— A zar je meni lako, ’rano moja... Al’ gledaću što god mogu; moraće popustiti, nije on, rano, tako jogunast! — teši je gđa Sida, a posle nastavlja mirnijim glasom: — A, kažeš,... on je bogate familije... može da svrši i hirurgiju?
— Može, kaže, vrlo lako — veli Jula, umirujući se malo pomalo.
— The — reče gđa Sida u sebi. — »Ne lipši magare!« A posle se opet zamisli. — No, za hirurga već ide, — reče glasno, pa se opet zamisli. Poznavala je ona više gospode hirurga. Sve su to bili fini ljudi koji su se družili opet s finim ljud’ma, kao s g. prezesom, apotekarom, ritmajstorom, a i sami se zvali doktorima i druge doktore zvali »kolegama«. Pa i drugi ih drukčije i ne zovu nego »gospodin-doktor«. Gospodin hirurg ide posle podne u kasinu, tamo igra šaha, ili pije punč i čita novine, zna kako će ovaj car onoga fino prevariti i razgovarati se o tome, a kad jede grožđe, a on ga opere u čaši, i ne jede ljuske, nego ih ostavlja u tanjir, pa kad pojede, a on opere ruke u istoj čaši, kao što sem velike gospode još i Čivuti rade. Jednom reči, rezonuje gđa Sida, svaki se hirurg vlada sasvim gospodski, i onda, naravno, vredno je malo i porazmisliti, jer prilika nije rđava. Jula je uputila na tetka-Makru da se od nje još bolje o svemu izvesti. I gđa Sida se reši da se i ne razgovara pre sa pop-Spirom dok se najpre ne razgovori sa tetkom »toga momka«. A mora se priznati i to da je gđa Sida, kao i svaka mati, omekšala jako gledajući svoje dete kako joj iz dana u dan čezne, i uveliko se pomirila s tom mišlju da je Šaca doktor, ili još bolje »Aleksandar doktor«, dobra partija za njenu Julu.
Odmah sutradan dva puta se našla sa baba-Makrom u bašti. Tako i prekosutra. Izvestila se o svemu i od baba-Makre, a i inače; i bila je potpuno zadovoljna sa dobivenim podacima. »Bože, — govorila je u sebi gđa Sida, — što je sudbina! Tu nam sreća pod nosom, — a mi da je ne vidimo!!« Razgovara se i sa popom, i razložila mu sve, i dodala da ona, kao mati, ne bi imala ništa protiv toga; štaviše, ona bi oberučke dočekala takvog zeta.
— Momak je dobar; ništa se za njega tako nešto ne čuje, a od dobre je i bogate familije! Ima već sad lepo imanje kojim rukuju tutori. Učio nešto latinske škole; dakle, nije onako neki... A posle toga, ima neke stare tetke i strine, sve bez dece, a tek što su žive!... Još koji dan... svaki čas očekuju vest. Spiro, Spiro, ne ispuštaj »terno«, — završuje gđa Sida — takav »hauptrefer« neće ti se skoro trefiti!
A pop Spira je samo sluša. Duva na nos, okreće stivu lulu oko kamiša, i šeta se po sobi, i zastajkuje svaki čas; razmišljava, gleda u štukator ili kroz prozor, pa, najposle, sleže ramenima, pa reče:
— Ta, sad, šta je tu je! Ti k’o mati nisi trebala da dopustiš da dotle dođe. I sad mi ne pomaže sva moja pamet i školovanje. Šta mu sad znam! A, baš kad se rado imaju, a šta im ja drugo znam raditi!... Pa... neka im je — srećno! Samo tek... nikad mi nije to padalo na pamet! Drukčije sam mislio! No, pa — neka ih...
— Bože, Spiro, — veli radosna i zadovoljna gđa Sida — a ja sve velim: to je valjda tako sudbina.
— Pa možda će biti srećna! Eto, da mi je ko u Karlovci rek’o: »Uzećeš Sidu!« »Kakvu Sidu!?« rek’o bi’ mu ja... E, a vi’š sad kako lepo živimo...
— E, pa dabo’me! Uzmu se što kažu,... i koji se nikad ni vid’li nisu, nit’ voleli, što kažu,... pa lepo ljudi žividu sretno i zadovoljno, a kamol’ kad se ovako stefilo!... Ja opet, Spiro, velim: to je taka sudbina...
— Ta ovo, fala bogu, skinuli smo kojekako s vrata... Nego ona... ona komendija samo da prođe, da mi se skine s vrata; dan’o bi’ dušom... čisto bi’ se nanovo rodio!
— A... kako stoji, boga ti? — zapita ga i pogleda zabrinuto gđa Sida.
— Ta... malo rđavo... onako, svakojako...
— Pa ti kaži — uči ga gđa Sida, — da ga toga dana nisi ni vid’o, a kamol’ povredio.
— E, vraga! Kad je uzeo zub, pa ga čuva kod sebe k’o oči u glavi.
— Ju! Pa šta će biti? — pita preplašeno gđa Sida.
— The, biće šta bude! Ja ti sad iz ove kože ne iziđ’o!... Nego, dok se ta komendija ne svrši, kaži, boga ti, momku, da se i on povuče malo... nek’ čuva dućan... Vidi, valjda, fala bogu, i on sam kakav je danas svet.
— Dobro, kazaću mu! — veli gđa Sida zadovoljna, i pohita da javi radosnu vest Juli, tom najnesrećnijem stvorenju pod ovom Božjom kapom, koja je sva uplakana i neutešna sedela u kujni i probadala viljuškom paprike, spremajući ih za zimu.