Pop Ćira i pop Spira/12
Glava dvanaesta
U kojoj će, što kažu, prsnuti tikva, i dogoditi se ono čemu se niko nije nadao, i što bi se zamerilo i samim prostim parohijanima kad urade.
Ovo nekoliko dana dok su obe popadije mehovima mrzosti i pakosti jednako potpirivale i sve više raspaljivale oganj kavge i svađe, nijedan od oba popa nije bio u selu kod kuće, nego obojica negde na putu. Da nisu tih dana Odsustvovali, bogzna da li bi bilo svega toga, pa naravno i same ove pripovetke. Ne bi se, možda, stvari do toga stepena tako nesretno razvile. Ali, ovako... Ali uzalud sva deklamacija; opučilo se niz brdo, i ko će sad pred to stati i zaustaviti!?
I jedna i druga popadija jedva je čekala da joj se pópa vrati, da se sita najada i potuži na, tako reći, dojučeranju svoju najbolju drugu i prijateljicu. Najpre se vratio pop Spira, a dan docnije i pop Ćira. Gđa Sida je već dobro spremila pop-Spiru i napunila mu uši, ostalo je samo još da i gđa Persa ne izostane iza svoje komšinice.
— Erža, o Erža! — viknu gđa Persa kad ču da stadoše kola pred kapiju — ostavi to pile, ja ću ga očupati, pa strči i otvori kapiju, eto nam milostivog gospodina s puta.
Zatutnjila Erža onako bosonoga, i otvori kapiju kroz koja ulaze kola, a u njima pop Ćira, sav prašan, u nekom starom šeširu koji je još đakom kupio.
— Dobro došli!
— Bolje vas naš’o — reče pop Ćira, skidajući se s kola. Ja sam se malo poduže zadrž’o na putu. He, al’ šta mu znaš; te ’ajd’ ovo, ’ajd’ ono... ele, k’o što vidiš, ost’o sam čitava tri dana preko termina. To je ono što kažu: U grad kad ’oćeš, a iz grada kad te puste! Pazi, Erža, polako... porculan je, polupaće se! Celog sam puta im’o s njim glavobolju.
— No, dobro samo kad si i sad doš’o. Mi se već zabrinuli da si to... A već Melaniju sirotu ne mogu da umirim. »Juh, kaže, da nije samo popi unangenem štogođ pasiralo.« A ja kažem: Nije, nije, ’rano, dobar je bog!«
— Nije, fala bogu... Meni nije, a valjda ni vama nije.
— The... kako se uzme... Zdravi smo... a već čućeš, dok se odmoriš, sve krasne stvari... sve lepše iza lepšeg.
— No, pa kako, kako? Vi mi se i ne falite kako ste proveli ovo nekoliko dana bez mene? Kako u selu?... Kako u kući? Ded’, boga ti, peškir, Perso, — reče umivajući se. — Kako ste živili i provodili se?
— Kako!?... Naopako! K’o kéra u bunaru, što rek’o paor. Dobro te si doš’o, a da je još malo potrajalo, mor’o bi nas tražiti po svetu. Došlo mi je bilo u jedan ma’ da ostavim ovu pustoljinu.
Eto ti sad! — veli pop Ćira. — Ta nije valjda?
— Ta ti već dabome da mi nisi nikad verovao! A otkad ti govorim ja.
— Šta mi govoriš?... Pa šta je to, daklem, bilo? Da se nije kakva nesreća dogodila?
— A, baš naprotiv, sve je veselo išlo. Šteta što nisi bio tu, možda bi i tebi davali »nahtmuziku« — veli zajedljivo gđa Persa.
— Ne razumem te baš ništa — veli pop Ćira.
— Pa to i nije lako razumeti.
— ’Ajde, nemoj mi tu... i tako ne znam ni di mi je glava od puta i silna truckanja.
— Bili smo k’o u arištu — nastavlja gđa Persa. — Melanija samo sedi pa plače... Što se ovo dana siroto dete naplakalo, neće se celoga veka toliko naplakati.
— No, pa šta je dakle?
— Kod svoje rođene kuće, pa da ne smeš ni nos da promoliš kroz kapiju. Eto tako smo vreme, Ćiro, doživeli i dočekali. K’o da smo poslednji u selu!
— Ta ’oćeš li već jedanput kazati: šta je to bilo?
— Ta... ona tamo... ona pop-Spirina, grom ih spalio! Nemoj me ni pitati. Ne volem ni da se setim toga, a kamol’ da ti još pripovedam.
— No, pa šta je bilo to opet sad?
— Pa od onog jauzna, Sida drvlje i kamenje na nas ovamo... Da propadnem u zemlju pred onim mladim čovekom! Od njega me najviše sramota!
— Oho! Pa to ti meni nešto krupno kazuješ!
— Takve sekiracije što smo ovo dana od nji’ imali, ne bi’ ni u snu snivala, nit’ bi verovala da mi je pre toga kogođ rek’o da će do tog doći.
— Pa šta kaže onaj paor? — zapita već malo ljutito pop Bira.
— Pa to i jeste što me jedi! Potpustio onu beštiju, a on se izvuk’o: otiš’o negde na put, a nju ostavio da gazduje.
— Al’ ti mi ne reče: šta je to sve radila?
— Otkad si se ti krenuo na taj prokleti put — otpoče gđa Persa pošto se namesti u staru fotelju — nisam ti ja, Ćiro, ni ja ni Melanija, imali ni mirna dana ni mirna sana. Kažem ti: ni danjom ni noćom nismo bili mirni od nji’ovih bezobrazluka. Taman jedno prestane, kad al’ eto ti drugo se počne... pa tako furt. Danjom metnuli neko rešeto pred kuću, pa se setili tu da rešetaju žito; pa neka pleva, neka prašina, k’o da je i onako malo na sokaku; a noćom neki gajdaši, tamburaši, trumbetaši, Ćiro, neki kurmaheri i neke naht-muzike, k’o da smo na »Tisa-partu« tako mi je izgledalo.
— Oho! No, to je, k’o što vidim, sve lepše i lepše.
— Da šta ti misliš!? Celog bogovetnog dana lupa ono prokleto rešeto i tera plevu sve na našu stranu; ne možeš k’o čovek izaći na sokak od prašine. A noćom se opet vuče čitava kompanija; tu su ti sa nekim trumbetama, nekim verglovima, da ceo šor ne može oka da sklopi.
— Pa šta su ti se zavezala usta kad ih imaš, fala bogu, pa da im kažeš da valjda još neko sedi u ovom sokaku?
— A da šta sam nego to uradila! Pa misliš da mi je štogođ pomoglo? Šiljala sam Eržu da joj kaže kako to nije lepo da iznesu rešeto za žito na sokak kod onolike nji’ve avlije... kako nam svima smeta i pravi larmu po sokaku. Ta nije da je đipala i praskala, ta nije da je vikala, već misliš sad će je šlôg. Sve skače k’o gumalastika od zemlje, kol’ko je pakosna, beštija i aspida jedna vasilijska, pa poručuje po Erži i kaže: »Pozdravi ti, kaže, tvoju milostivu tejšasonku nek ona ne tura, kaže, svoj nos u moj viršoft; kome je dao bog, taj i rešeta žito. Tako ti kaži, kaže, da sam je pozdravila!« Umal’ sirotu našu Eržu, ni krivu ni dužnu, nije istukla.
— No, to mi se dopada! — veli ljutito pop Ćira, a popadija doliva ulje na plamen gneva pop-Ćirina, pa nastavlja:
— »Bolje«, poručuje mi ona po Erži, »neka pazi ona«, to jest ja da pazim, »neka pričuva ona onu njenu princezu...« a to je, znaš, nišanila na našu Melaniju... »nek pričuva onu njenu Genofefu«, kaže, »dok je nisu spevali paori u šoru!«
— Oho! — reče pop Ćira i diže obrve čak pod ćelepuš. — Oho!
— E, sad gledaj ti samo, molim te, te uncutarije i toga brezobrazluka od jedne aspide, šta se ona usudila da kaže. I ona se našla da mi čuva kuću; ona, i to moju kuću da čuva. Al’ i ja sam joj k’o što treba i odgovorila, — veli zadovoljno i blaženo gđa Persa. — Pozdravila sam je i rekla sam joj: nek čuva ona, bolje će biti, onu njenu bundu da ne uskoči za kakvim u dorocu sa roglja.
— A-a-a! Pa to je, boga mi, baš zagustilo? A, to se ne sme više tako ostaviti ni trpiti.
— A, pa videćeš samo sutra! I sutra će sigurno biti larme po sokaku. Eto i gospodin Pera se od oto doba formalno odbio od nas, pa ga nema, ređe nas posjećuje. Izađe jadan mladić s Melanijom pred kuću, pa ne može reči da čuje kad se razgovara, od onog prokletog rešeta!... Jedan jed samo. Vidićeš već!
— A, to ćemo tek videti! Nek probaju samo! — veli ljutito pop Ćira.
— Ta... sad i ja mislim da je već krajnje vreme da i ti k’o otac... a ne bila ja na tvom mestu, to samo ja velim, a ja bi’ već...
— No, dosta, dosta! Znaću ja već i sam šta mi treba raditi! — reče ljutito pop Ćira. — Očitaću ja njemu već...
— da mu očitaš, jest — hrabri ga gospođa Persa — te još kako da mu očitaš. Ej, da ti ja moj jezik pozajmim!
— Te još kako ću da mu očitam! Zar je to lepo da se mi kao komšije i parosi tako mrzimo?! Zar sam mu ja kriv, ili moje dete?
— Ili ja? — veli gđa Persa. — On ga je prvi dočepao i odveo bio svojoj kući.
— Pa bio ga čuvati.
— A devojačka su vrata svakom, što kažu, otvorena.
— Valjda je on dete, nije valjda još majorent, pa ne zna šta mu treba.
— Nego mu sad treba tutor da mu tutoriše.
— A, ta kazaću ja njemu sve to! Vidiš ti, molim te, da čovek nije ni u svojoj rođenoj kući miran! — veli pop Ćira, pa stade hodati ljutito po sobi.
— Ako štogođ stane da prebacuje, a ti mu reci: da svaki prema sebi traži priliku; kaži mu da mladić ima oči i svoju nauku, pa vidi i razlikuje: šta je pomorandža, a šta cvekla.
— Ne brini se ti! Zapušiću mu usta, da će pamtiti dok je živ kad se sa mnom dišput’o.
— A možeš mu i to reći: da se dockan setio. Mladić je već razgovarao sa mnom, a i Melanija mi se ispovjedila... To je već svršeno... Sve mu je zabadava sad.
— Nemaj ti brige. Ti pazi kujnu, a meni ovo ostavi. Kol’ko sutra naći ću se s njim. Imamo i inače poslove neke da svršimo.
Sutradan su se našli i razgovarali poduže pop Ćira i pop Spira. Pozdravili su se, razume se, hladno. Dosad su se uvek pitali za zdravlje i onda kad se obojica nisu makli ni iz sokaka, a sad se vratili obojica s puta, — pa jedan drugog ama ni jednom rečicom da ne zapita!! Kad su počeli zvaničan posao, jedan drugome nisu u oči gledali, nego i jedan i drugi kad nešto ima da kaže, a on govori i gleda u onaj pismeni akt, ili okreće plajvaz, ili namešta pero u držaljici, ili tako ma štogod, tek da se nađe u poslu. Svrše i taj posao, a izgledalo je da se pop Ćira već predomislio, i da neće ni otpočinjati kakav privatan razgovor, nego da će se u miru rastati. Pop Spira je već uzeo svoj štap i šešir, i gladio ga rukom niz dlaku, dakle već bio spreman da pođe, kad će ga pop Ćira jetkim i dršćućim glasom osloviti i zaustaviti.
— Ama... oče Spiro, ’tedo’ se nešto s vama malo razgovarati, ako se, to jest, s vama, uopšte i može razgovarati.
— E, da!? A otkud to sad, gospodar-komšija?! A zašto kao da ne možete razgovarati?! K’o i dosad, dragi komšija i kolega.
— Ta... ne znam, znate — reče pop Ćira i podiže obrve, a dobi dve ozbiljne brazde oko nozdrva — jesam li se, to jest, dobro atresir’o i ’oće l’ vrediti što vama govoriti?
— Pa kako ste vi to »vama« nekako čudno izgovorili!?... I posle, ’oćete l’ o crkveno-opštestvenim stvar’ma da razgovarate?... Ako mislite o njima, stojim vam na službi... o njima se valjda tek nećete sa mojom Sidom razgovarati?!
— Dobro te niste rekli: s vašom Žužom!
— A šta bi vam falilo, samo ako ona...
— Oho! — veli pop Ćira.
— Oho! Dakako! — veli pop Spira i ostavi štap.
— O familijarnim stvarima želio bi’ da se razgovorim s vama, gospodar-komšija, o familijarnim... ako, ako, to jest, nemate što protiv toga.
— Molim vas, izvol’te samo! — veli pop Spira. — Šta tu vazdan pravite nekakva predislovija!
— Ta... znate, česnjejši gospodin’ Spiridone, mislim, je l’ vredno i da počinjem s vama; jerbo ne znam ko je stariji u toj vašoj kući, vi ili ona... ona vaša... vaša supruga?
— No, pa ja sam... ja, prečesnjejši gospodin’ Kirilo! A šta bi k’o hteli? Dede nemojte obilaziti kao mačka oko vrele kobasice!
— No, pa ako ste vi stariji u kući, k’o što kažete, a ono molio bi’ vas... kad bi bili tako snishoditelni prema meni, pa naredili onima tamo... onima vašima... da ostave moju kuću na miru. Znate, nisam rad ni da se svađam s vama, a ni da varmeđa ima posla. Eto, to sam želio da vam kažem. ’Oću — podigao pop Ćira glas kao da diktando govori — ’oću da sam odsad miran pred svojom kućom, oče Spiridone.
— Po meni baš — upade mu u reč pop Spira — oče Kirilo, možete slobodno, ako ’oćete i človiti pred kućom!
— ... a za rešeto je avlija a ne sokak, — nastavlja pop Ćira. — A ne izneti ga nasred sokaka, kao da je sokak vaš spahiluk,...da čovek ne može da iziđe pred svoju rođenu kuću od lupe, prašine i pleve...
— Ja vodim virtšaft kako ja znam!
— Jeste! Vi vodite virtšaft kako vi znate; vaša supruga kako ona zna, a vaša slatka ćerčica opet kako ona zna! Neko danjom, neko noćom; tek došlo vreme da se pošten komšiluk raseli od toga vašeg virtšafta.
— Oho, oho! Ama vi, gospodin’ Ćiro, baš onako...
— Jeste; mi onako, a vaša kuća svakojako.
— Oho! — uzviknu začuđeno i uvređeno pop Spira, pa ostavi šešir. — Samo kad je vaša kuća primer selu.
— Bogme i jeste.
— Doduše, imate se čim i ponositi; k’o mačka s ogorelom šapom!
— No tek na vašu se kuću neću ugledati.
— No, to vam i neće biti možno, jer sam juče zabranio mojoj Juci i da prima vizite vaših, a još manje da sme odlaziti k vami. Dakle, gospođica Melanija će nas poštedeti.
— Neće vam ni doći, ne bojte se, baš da je i zovete.
— Ta da! Ima ona dosta unterhaltunga i kod svoje kuće. Fala bogu, onaj vam i ne izbiva iz kuće. A zbilja, gospodar-komšija, a otkad ste vi to postali hauzmajstor pa izdajete kvartire? — zapita pop Spira.
— Jest, al’ bar dolazi danjom... a tu su i stariji!... A kod vas onako, što pevaju paori... »sve po ’ladu da ga ne poznadu!«
— To je laž! — grmnu pop Spira.
— Pa izvol’te zapitati i izvestiti se kod Niće boktera... On, k’o što vam je poznato, najbolje zna te stvari.
— Oho! — viknu pop Spira.
— Mož’te vi vikati »oho« kol’ko ’oćete, ali to je sve tako. Ne može čovek uveče da razladi sobu i da pusti friška lufta, od larme i muzike; digli sokak na glavu!
— E, e! Ama to će kanda da izađe na debelo, gospodar-komšija! — planu pop Spira, koji izgleda da je sad shvatio domašaj pop-Ćirinih zajedljivih reči. — Koga vi to mislite kad tako govorite, moliću lepo?
— Pa govorim — veli jetko pop Ćira — o vašoj krasnoj ćeri Juci... nek vam je živ’ i zdrava!
— Gospodin’ Ćiro, — viknu imperativno pop Spira, — ćer da ste mi ostavili na miru! Ne ispirajte usta s njom! Nju mi ostavite na miru.
— Nek ostavi ona moju kuću na miru, ili bolje reći: nek ostavi na miru momke po selu, pa će onda i moja kuća biti pošteđena!
— A šta ima ona to s vašom kućom?!
— Ima to što nije miran sokak od nahtmuzike. Sve trešti od nekih trumbeta.
— Pa zar je samo moja kuća u sokaku?!!
— E, nije nego valjda onoj baba-Tini prave muziku?!
— Ta kakva je ćorava sadašnja mladež, i zašto kao i ne?
— Pa kad prave baba-Tini, a što će onda vaša Juca, vaša bezazlena i krotka ćerčica na prozoru?! Sigurno se odala na astronomiju i zvjezdočtenije — veli zajedljivo pop Ćira — pa pogađa ’oće l’ biti rata, i ko će dobiti batina.
— Pa i biće i rata i batina! — dreknu pop Spira ljut kao zver, i polete na protivnika...
Šta je odmah sledećeg sekunda bilo, doznaćete čitaoci odmah u sledećoj glavi, od jedne sa svima detaljima toga događaja dobro obaveštene gospođe.