Pop Ćira i pop Spira/11
Glava jedanaesta
U kojoj je ispripovedano sve što je bila prirodna posledica Julinih čestih odlaženja i sastanaka u bašti na ogradi, a što je još više zaplelo stvar i dovelo do sukoba za koji se čak u Temišvaru čulo. Ukratko, cela je glava puna vrlo interesantnih stvari: između ostalih, završuje se podužim monologom i jednim čarobnim lukrativnim snom Niće boktera.
Davno su stigle iz polja krave u selo, i svaka ušla u svoju avliju sa vimenom punim mleka; davno su već i pomužene bile, i domaćice se jedna drugoj hvalile neverovatnom količinom mleka, tako neverovatnom da nijedna nije već ni verovala. Na selo se počela spuštati blaga letnja noć i, kako se to pesnici lepo izražavaju, počela je umotavati u svoju mračnu koprenu svo selo sa kućama i baštama, ambarima i avlijama, samo visoki đermovi kao da probiše vrhovima svojim tu koprenu i dizahu se pravo tamo zvezdama. Davno su prošla i poslednja kola popinim sokakom, i prašina koja se bila digla visoko iznad kuća, spuštala se polako i slagala mirno dva pedlja debelo, a najesen će od nje jedno slavno blato da bude. Ko je šta imao da svrši i kupi u bolti kod grka, svršio je i kupio; i grk je već uneo sve što mu je stajalo ispred dućana: uneo i krupice soli i kenječu, i lule i kamiše, i bičalje i drenove budže, i ocila i kremenja i trud u svežnjićima, i bardak sirćeta i grdno staklo kiselih paprika, i prekjučeranje zemičke i čitavu četvrt slanine koja je visila na zavidnoj visini i oko koje su povazdan obilazile, gledale, šklocale zubima i tužno maukale komšijske mačke sve dotle dok ne izgube glas i oči im ne izbele.
Niko živi ne ide više sokakom. Izumire polako i bahat ljudi i topot konja i tandrk kola i torokanje žena. Jedna po jedna klupa ispred kuća pod bagrenjem ostaje prazna. Ukućani sedeli ispred kuće posle večere i razgovarali se o mnogim raznim stvarima. Razgovarali se: o koleri; o velikim ratovima i topovskim kuglama kolike su u staro doba velike bile, a kolike su sad; o mesečarima kako idu uz visoku dvokatnicu k’o po patosu, pa tom prilikom spomenuli i o Gliši, koji je bio dvanaest godina u soldatima daleko tamo u Bukovini čak, kako je i on ili mesečar ili lopov, tako nešto, jer ide i onda po sokacima i kojekuda kad nikako i nema mesečine; razgovarali o gladnim godinama kad se šapurika mlela i jela i od šapurikina brašna česnica i vesilica pravila; o skakavcima i pacovima i o Talijanima majstorima što imaju nekakvu svirajku pa umeju njome da ih izvabe iz sviju kuća i ambarova, pa ih izvedu za sobom, a pacovi trče k’o na dâću za njima, a majstori jednako sviraju pa ih izvedu čak iza varoši do velike bare ili na Tisu, a pacovi sve jedan preko drugoga, pa k’o ljudi skaču u baru ili u Tisu.
Pred drugom kućom opet pripovedali o Rusima. Jedan pripoveda kako su Rusi najveće carstvo, i kako sa svakim ratuju i svakoga tuku u ratu; a bog im pomaže jer drže sve poste, pa poste i na sami drugi dan Božića, ako se, to jest, strefi da padne u sredu ili u petak. Dok je leto, oni hoće nešto i da otrpe, pa ćute, ali tuve sve, i čekaju zimu, jer su, kažu, leti mlitavi, a kad zasvira severac i zaokupi mećava, a njima tek onda dođe prava njihova snaga, pa se onda njihov car samo prekrsti sa tri prsta k’o i mi, pa baci kapu od sebe, pa zapita druge careve od druge vere (jer on je srpske vere): »Ko ’oće da se bijemo? Evo, tu sam, nek mi izađe!« A oni ćute k’o miševi,
Pred trećom kućom opet sedela baba Savka, kočoperna baba, pa pripovedala svojoj komšinici, drugoj jednoj babi, kako joj se juče na noć prisnio njen pokojni Lala. — Doš’o pa stao prid mene, — pripoveda Savka, ali ni nalik na onoga živog Lalu. A kere zalajale iz celog komšiluka, pa laju, laju, a ja i’ rasterujem žaračem i branim pokojnog mog. A on oslabio, bože, pa pocrnio u licu, a na glavi mu neki stari poderani šešir k’o da ga je sa strašila skin’o, a doroc mu sav iskrpljen, pa stao pa me gleda i žalostivo maše glavom. A ja ne mogu k’o odma’ da ga poznam, a on se zaplak’o pa kaže: »He, ko je odande odakle ja dolazim, tog teško poznadu. Eto, kaže i mene, pa moji me ne poznaju.« — »Ta jesi li ti to, Lalo?« reko’ ja. »O, Lalo moj, a otkud ti?« A on mi kaže: »E, moja Savka, moja Savka! Ne pitaj me, veli, odakle sam doš’o! Ja sam ti iz daleka, od tuđe zemlje, iz tuđa sveta, di petli ne poju, di zvona ne zvone, di se odžaci ne puše; ja sam ti, moja Savka, sa onoga sveta, kaže mi on, di nema roda za mene.« A ja ga pitam: »Pa šta bi ’teo, rode: što ne sedneš?« A on mi kaže: »Nije mi do sedenja, ni divanjenja, kratko je vreme, bojim se, kaže, petlova, nego sam doš’o da tebe vidim i da te nadgledam i da ti kažem Savka, dobro da utuviš ovo: traži druga, traži stubac kući; a već meni tamo kako je da je, nego se bar ti ne muči i ne zlopati na tim vašim svetu, kaže! A ja ću se, kaže, strpiti i pričekati tebe!« A ja ga pitam: »Je si li gladan, staratelju i jedan tutore moj; da ti spremim, rode, golubića u rasolu, to si ti uvek rado jevo?« A on mi odgovori: »Prošlo je to mene, snago moja, nego ti uradi k’o što sam ti kaz’o; slušaj ti samo meneka, ja sam ti, kaže, uvek dobra želeo!« A ja sve jednako k’o ne znam da je on umro, pa kažem: »A ko će tebe, rode, negovati i po tabanima te češkati, ako se ja, ne daj bože, i po treći put udam, k’o što mi ti, eto sadakana, sovjetuješ!« A on mi kaže: »E, moja Savka, nije meni do žene! Tamo ja i ne znam, kaže je l’ sam muško il’ nisam! Udaj se ti samo, ta možda mi, kaže, nećeš više ni trebati!« A posle ga kao ujedared nestalo, a mesto njega ost’o samo neki doroc, pa raširio rukave pa kao ide meni, a ja se utom trgnem. I sad, nikako da mi izađe iz glave to što mi je govorio. Pa sam ti, sadakana, drŷgo, na muki velikoj. Jedno mi zameranje pristoji: ako poslušam njega, kásti, jedan testamenat njegov, — zameriću se svetu; a ako poslušam svet, zameriću se njemukana! A uvek sam ga za života slušala, rođena moja, pa zar sad da ga ne poslušam!? Ej Lalo, Lalo! Kako je menika brez tebe, brez svoga kasti, druga!... Badava je tu Arsa... i puna kuća! Šta je meni taj Arsa? Šogor! Šogor, što kažu, tuđa forinta! Ej, Lalo, Lalo! Furt mi tvoje reči i tvoj testamenat zuji u glavi i u ušima.
A pred četvrtom kućom pripovedaju o nekoj svekrvi kako je veštica, pa se iskopistila na svoju snahu, zavadila je s mužem, pa dolazi svaku noć; dokle je tu, sve se čuju iz daleka šijačke gajde kako tanko sviraju, a ona je davi i viče joj jednako: »Ti si me, veli, u ove nečiste sile oterala i ja dušu moju izgubila!« pa se sve zatrčava od vrata krevetu, seda joj na grudi pa se češlja grebenom i davi je. I tako to svaku noć radi, i tako to traje dok petli ne zapevaju, a onda odjedared kao da u zemlju propadne.
Pred petom se kućom opet skupili oko jednoga koji se onomadne vratio iz Bečkereka — kamo je odvezao bio neke Čivute, grošićare žitarske — i koji im je pripovedao mnogo novih i čudnovatih stvari. Pripovedao im je kako je u Bečkereku slušao i čuo od jednoga gospodara koji je mnogo knjiga pročitao, a i sad još jednako povazdan čita sve novine, kako su se tu skoro, lane ili onomlane, neki ljudi, čak tamo preko mora u Americi, spremali da pucaju iz topa na mesec. Pa već i izračunali lepo sve kredom: koliki treba da je top, koliko tane, a koliko baruta i do kog termina treba da stigne tamo tane i da tresne o mesec. Pa baš taman kad su već hteli da pripale top, seti se jedan Banaćanin, baš će biti da je bio iz Iđoša, koji se tu strefio, pa skine šešir i mane rukom i kaže: »Molim lepo, — kaže, — gospodari! Sad vi ’oćete, napriliku kásti, onako, k’o ljudi, da opalite na onaj mesec gore. To je sve lepo i krasno i fajn, — veli Iđošanin, — ali je l’ vam palo na um šta će biti ondakana od naši ušiju kad ovaj top rikne k’o sto magaraca; ta neće tu ostati čitava uveta odavde sve do Iđoša! Aj, jeste l’ to promislili?! A posle, neka — veli, — đavo nosi i naše uši.... ni magarac se, kaže, nije proslavio sa onolikim njegovim... Al’ šta ćemo brez mesečine? Šta ga će tu štaloga probiveni’ i konja pokrađeni’ biti, kad još i pored mesečine, pa jedva da sačuvaš vranca od rđavi’ ljudi! Aj, to ja vas pitam?« — A oni se, vele, uhvatili svaki za svoje uši, pa zinuli, pa se zamislili, a posle ga pitali: »A odakle si ti, prijatelju?« — A on kaže: »Ja sam iz Iđoša!« — »Iz Iđoša?« pitaju oni. — »Baš iz Iđoša!« — »A di je to?« — »Ta Iđoš, — kaže on — zar Iđoš ne znate?! Ta između Sajana i Kikinde, al’ ja nisam diškrećanin!« — »E, fala ti, — kažu mu oni, — i za naše uši i za mesečinu. Nećemo pucati; samo šteta što smo se toliko istrošili!... A dobro si kaz’o otkud ti samo pade na pamet to? A čuli smo, — kažu oni, — da su svi Iđošani na tvoju vormu pametni! A, baš ti fala!« — I tako od oto doba, — pripoveda onaj dalje, — kad si tamo, samo kaži da s’ iz Iđoša, pa ne beri brige; jerbo su Banaćani spasli svetu mesečinu, i mesec ostao na starom svom mestu. I tako odonda je svaki Iđošanin fraj na skeli i na ćupriji i svud, i ne mora imati pasoš kad kupuje barut za čvorke i zečeve, i ne mora da puši trafiku, niti mu iko traži pasoš kad prodaje konje. To je iđoško pravo odondak.« — Tako onaj pripoveda, a oni oko njega zinuli pa slušaju; poneki još četvrt sata ostao sa ražjapljenim ustima od čuda, sve dok mu nisu kazali da zaklopi usta i da ide spavati. Tako se, eto, jedan naš Banaćanin u dalekom svetu pročuo, a Iđošanima obećano jedno zvono od onoga topa.
Tako se eto razgovaralo o svačemu ispred kuća po klupama. Razgovarali se najpre življe, pa sve lakše i lakše, pa kad se umorio i pripovedalo i slušaoci, i svima se već počele krpiti oči, nastade zevanje i nastaše češće pauze. Izumire razgovor dŷž celog šora, i zamenjuje se lavežom pasa i koncertom žaba iz sviju jendeka ispred kuće.
Tek čuješ ovde onde gde neko zeva i veli: »H-a-aj, haj, ’ajde da se to malo pospava; biće i sutra dana za razgovor!« — »Laku noć!« viču s jedne strane. »Laku i blagu!« odgovaraju s druge. — »Zar tako rano? A šteta ovako fajn noć!« — »Ta bilo je razgovora, pa isuviše. I tako sutra valja podraniti; do’će nam napoličari,« veli opet neko. — »A šta znate! Gotovo i mi ćemo skoro. Treba i nama da podranimo,« — čuje se opet neki glas iz preka; — »valja u rit, da nasečemo trske, da pokrpimo krov, jerbo je već sramota kakav je. Izgleda čupav i odrpan k’o bojtarova kapa. Laku noć!«
Dok malo posle i to ne umukne zajedno sa nestankom onih silueta ispred kuće. Još malo života ima po avlijama, odakle čuješ kako se rakolje i ćućore kokoške na drvetu ili kako škripi đeram; to vuku vodu da bába opere noge, i dok pere on grdi i izdaje naredbe za sutra. Zatim još čuješ kako se zatvaraju avlijska vrata i kako čupavi zeljov vuče lanac po avliji i lane ponekad običaja radi, dok i toga nestane naposletku.
Mrak je pritisnuo i omotao sve. Nema mesečine. A i šta će je večeras kad se Šuca sprema na nešto veliko i odvažno; a za to su taman dovoljne i one sitne zvezdice koje svetle i švaderski žmirkaju s neba amo dole na zaspalo selo i budnoga Šacu u njemu, koji se žurno uputio, pa najedared zastao. Čuo je neke korake iz daljine, pa se sklonio u hlad ispod nekog bagrenja. To behu koraci seoskog boktera ča-Niće, koji je javljao selu koje je doba, i čuvao selo od lopova, pored sve klevete kojom su ga bedili da je i sam s njima ponekad bivao u ortakluku. Šaca je čuo Niću kako ide, kako se leno vuče kroz sokak, kako zeva, i posle kreše ocilom u trŷd, pali lulu i psuje Čivutina što mu je dao sitnu trafiku; a posle grdi nekog gazdu što drži zla garova koji grize kapiju kad god on prođe i laje na vlast. I bokter je prošao popinim šorom, otišao u drugi, i iz ovoga u treći sokak, i tu je dunuo ravno dvanaest puta u svoj bokterski rog, a posle četvrt sata još jedanput, i ukravši tako čitav jedan sat, legao je kao svaki umoran čovek kome je blagi tvorac odredio noć za odmor i spavanje, i zahrkao je, i nije primetio kad je Šaca savio u popin sokak.
Šaca je išao polako sve ispod bagrenja, dok nije došao blizu pop-Spirine kuće. Tad mu je jače zalupalo srce kao svakom, ma kako smeo čovek da je, što zakuca pred drskim preduzećem. I on uze tamburu, i poče još izdaleka polako udarati u nju onu već dobro poznatu pesmu: »Ti već spavaš, zlato moje«, tako tiho da je glase njene moglo čuti samo Julino zaljubljeno uho. Šaca se pre tri dana sporečkao s Julom na déri u bašti, kao što je čitaocima već poznato iz završetka prošle glave, i opet nije dolazio tri dana, i zarekao se da neće nikad više doći, ni boga joj nazvati, nego će otići u svet. Pa kao što je rekao, tako je i porekao. Nije mogao da produži bar još tri dana, iako je rad bio, nego se krenuo da se javi Juli. Čuo je od tetke da je pitala za njega, i milo mu bilo što je namučio malo svojom ljubomornošću.
Posle male kavge najlepše je da dođe jedna serenada, a tako zahteva i logika događaja. A Jula će ga čuti jedina u kući, jer tata joj spava čak u avliji ispod komarnika, a ona s mámom u sobi sa sokaka gde obično sve udavače najradije spavaju. Ni máma u sobi nije mogla čuti tamburu. Ali Jula je čula, i odmah je skočila iz kreveta k prozoru, pa kroz razređene šalukatre videla neku priliku, i odmah u njoj poznala Šacu; čula sitnu tamburu i razumela reči dobro poznate joj pesme, iako je Šaca, kao obazriv i miroljubiv berberski asistenat, i nije smeo zapevati. On je samo tiho udarao u tamburu, tiho kao zujanje pčela u proleće, a ona je, u sebi naravno, pratila rečima: »Ti već spavaš, zlato moje (govori Jula u sebi pesmu), tebe grli slatki san; spavaj, spavaj, laku noć, o Julo, bog ti u pomoć!«
Jest, to kaže dragan kroz jasne žice i kroz suvo drvo tamburovo.
Eh! Šta bi kazala sada Jula da sme od mame, da se, to jest, ne boji da je probudi. Zar bi manje poezije bilo u rečima Julinim nego u ovim gotovim stihovima, sad posle ponoći, kad sve selo, pa i sam Nića bokter, spava, kad je noć tako lepa, zvezde tako lepo žmirkaju s tamnoplavoga neba, i krv ključa i kipi u ova dva budna zaljubljena stvora?! Zar bi njen odgovor na pesmu bio slabija pesma, samo da je smela dati od sebe glasa? Srce joj je udaralo u grudima, kao pijan domaćin kad gruva na avliska vrata, udaralo da iskoči. Valjda je zato i pritisla levom rukom grudi, a desnom digla polako zavesu, i stala slušati pesmu, i kroz šalukatre rekla mu: — Laku noć, laku noć!
— Juco! — ču se glas gđa-Sidin. O, Juco!
— Jao, ta máma je budna! — prošaputa Jula. — Juco!... Je si li ti to?
— Ja sam, mamo! — odgovori plašljivo Jula.
— Šta radiš tamo u to doba? — pita je gđa Sida koju je komarac pecnuo i kašalj probudio.
— Pa... eto... vrućina mi...
— Šta je to tamo napolju?
— Ta onaj njihov mačak doš’o tu pod naš pendžer, pa sve larma! Tako je brezobrazan...
— Kakvi su oni — veli gđa Sida zevajući — taki im je i mačak.
Nastade mala pauza.
— Juco... jesi l’ još na pendžeru?
— Jesam, mamo!
— Otvori malo šalukatre!... U sobi je k’o u rernu... vrućina mi je. Pa zapali malo omana... eno na’ćeš tamo na ormanu... pored štrikeraja, pa zapali... Ovi prokleti komarci ujedaju k’o kere... mora da su oni pravi ritski. Jedan me otoič uj’o baš ispod oka, tako da me je iz najtvrđeg sna probudio, obešenjak jedan!
Utom zaurla pop-Ćirin pas, ne trpeći, kao i svi u njegovom rodu, muziku.
— Za gazdom! — prošapta gđa Spirinica.
Jula rado i veselo posluša mámu, i otvori širom prozor, a Šaca se privuče polako, a Jula mu pruži svoje bele pune ručice, koje je ovaj (nemojte misliti da pisac preteruje, iako se sve ovo događa u jednom selu) galantno i obilno obasipao poljupcima.
— Laku noć... dosta je, ukebaće nas! — šapuće Jula, i otima ruke za koje se Šaca kao davljenik uhvatio, i ne pušta ih, nego joj šapatom odgovara, pa se tako tiho razgovaraju.
— A šta ti tu stojiš? — reći će gđa Sida, koja se docnije opet probudila kad je Jula kinula.
— Pa vi ste mi kazali da otvorim malo pendžer!
— O, časni te, dete! Pa što ga nisi odma’ zatvorila?
— Pa čekala sam da mi vi opet kažete.
— Pa zar ti odondak furt tu stojiš?!! O, dete, dete! ’Ajd’ zatvori...dosta je...nakupiće se komarci opet...
— ’Oću, mâmo.
— Da nisi ozebla, ’râno? ’Oćeš da ti dam moju »šlofkalu«?
— Fala, mamo! Toplo mi je zdravo — reče Jula, pa zatvori prozor, i leže u krevet, ali ne sklopi oka i ne zaspa cele te noći. A i šta će joj spavanje i san kad ovako budna lepše sanja.
A i Šaca se brzo nađe kod kuće. Leteo je sav blažen na krilima srećne i utešne ljubavi, tako lako da čisto nije osećao da tabanima dodiruje zemlju. Usput nije srećom nikoga sreo do ča-Niću boktera. Brzo natuče šešir na oči, pa ubrza pored njega, ali ga oštro oko ča-Nićino ipak poznade.
— ’Brojtro, brico! — viknu mu malo lolinski ča-Nića, pa se iskašlja onako u srpskom smislu.
— Laku noć, ča-Nićo! — odgovara mu brzo i tiho Šaca, pa gura tamburu pod kaputić, i sve brže pèrja.
— A di smo to bili noćoske, sinovče, aj? Ko se to noćom u gluvo doba brije, aj?
— Niko! — odgovara Šaca izdaleka već.
— He-he! — smeje se Nića. — »Sve po ’ladu, da ga ne poznadu!« Aaa! Sinovče, ne valja ti pos’o!
— ’Ajde ne larmaj tu, nego duvaj sate, kad si za to plaćen! — ču se još izdalje Šacin glas.
— ’Ajd’-’ajd’, — produži Nića više za sebe. — Nosi te đavo, a i tražiš đavola! Samo nemoj posle drékati kad te tako digođ u brijanju ukebaju, pa ti vilama natrukuju na leđi slovo »šča«! He-he! — produžuje Nića, nameštajući se na jednoj klupi pred kućom, — nemoj samo posle drekati, to ja velim, kad te stanu levčom ili tako čimgođ polivati. Tražite đavola noćom, — nastavlja Nića, pošto se dobro namestio na klupi — a posle vam ča-Nića kriv kad stanu vile da igraju po leći; kriv vam ča-Nića, što ne čuva varoš, k’o da ja imam solginu pláću! Čudna mi pláća, al’ su se i prekinuli! Ne stiže ni za traviku! Još da nema onako pomalo kad neko zapadne u škripac, pa pomagaj, ča-Nićo..., mor’o bi’ bagov da pušim, k’o poslednji pavor! Da sam se kojom srećom pogodio za pudara ili bojtara, uha! Di bi moj kraj bio sadakana!... Nego ’oću ja državu da služim; ’oće Nića da je i on neki majkin »beamter«, kad mu ni njegov čukundeka, a ni iko u vamiliji nije taj ’lebac jevo, ni to bio! Al’ kako sam radio, tako sam lepo i proš’o; tako mi i treba! Jedva za duvan i slaninu!
A zatim stade zevati.
— Ha-a-aj, haj-haj! — zeva i veli: — Daj da se to zadimani jedna! — reče pa napuni i zapali lulu, i stade pućkati i pljuckati onako po banacki, pa se da u duboke misli.
Dugo je pućkao i mislio, a posle opet otpočne monolog svoj.
— Di li je to, da mi je samo znati, bilo noćoske ovo berberče?! To ja furt študiram, pa evo nikako ne mogu da iskumstiram! Di je to samo, lola jedna, do ovo doba mog’o biti?!... Ako ne bidne kod Aćimovi?!... Aćim je juče ujutru, pre sveta, odvez’o nike Džide u Temišvar; tek ako priksutra dođe natrag. A njegova Krista..., đavo od žene! A lepo sam ja njega učio i divanio mu: »Aćime, more, Aćime, slušaj ti mene! Nisam stariji, al’ sam pametniji od tebe! Sve sam ja to, vi’š, proter’o i proživio, i više, što no kažu, sveta vidio od tebe. Aćime, Aćime! Ne uzimaj mladu ženu, ne uzimaj sebi bedu na vrat, Aćime, magarče Aćime, nije to za tebekana, ta kadašnji si ti čovek! Biće na vormu što peva Giga Bačvanin svirac: »Sedam déra, četrnajst švalera!« Aja neće on da sluša mene, ’oće on da je pametniji od mene. E, moj Aćime, moj Aćime! Bolje da sediš kod kuće, pa da čuvaš kuću, kad ti je bog dao dosta od čega ćeš da živiš, nego što kočijašiš kojekud po belim svetu.
Tako završi Nića svoj monolog, pa opet produži da misli; nabije ponovo lulu, ukreše i zapali je. I opet puši, pljucka i misli, a od silnih misli zabolela ga već glava.
— Il’ ako nije bio baš kod samog gospodin... he-he, a on i nije tu, nego na putu, — veli Nića, pa vrti glavom. — A šta ja tu lupam glavu, — veli Nića. — A kakva je fajn ova noć, nije ni čudo! Ta čudo bi bilo da nisam nikog sreo. Ej, da nisam samo na dužnosti, došlo mi je da se i ja ovako mator keša prođavolim malo... He, he! A šta bi mi k’o falilo!? Ne dâ se baš ni Nića svakoj šuši! Nego ubila me ova moja sirotinja, pa mi nije ni do čega! A da vi’š da natučem svilen šešir preko desnog oka, pa čizme na bore na noge, pa stivu lulu pustim na dugačak kamiš nuz trbu, da vi’š ondak đavolstva! Nego ovako u ovom masnom šeširu i dorocu, pa i ne mili mi se ni da pogledam kudgođ... Eto, pa i ovako, kakav sam da sam...pa opet se strefi pa ponekoj zamaknem za oko... Eno baš u Tatićevom šoru, ona Arsina punica, k’o rek’o bi da me je begenisala; jerbo, kad god prođem pored nje, a ona se uvek ondak seti pa namešta maramu i zulove, pa namešća usta i pòglêda me, a kad već prođem, a ona se uvek ondak iskašlje malo, pa me pita: »Kako ti je, Nićo, brez žene?« A ja joj kažem: »Baš k’o i tebikana brez čoveka.« A ona se opet nakašlje, a ja k’o velim: kad baš ’oćeš i biće ti!... Fajn žena, što jest; žustra baba! A šteta što nije u mojoj »parokiji«! Pa čeres toga baš i mislim da se promenim sas onim mojim pajtašom i kolegom, onim Mićom, jerbo to je njegova parokija, njegov kvart, — pa da vi’š ondak veselja! A šta sam ja tunakara stao da lupam glavu čerez Šace brice! E čudo mi niko! Ta kad sad neće, a dà kad će, đavola! A zar sam ja opet bio bolji kad sam bio njegovi’ godina?! Tane mu gosino! Ta da nisam i ja priko jego brez fenjera ter’o kera, zar bi’ danas stao da bidnem bokter, pa da k’o niki šarov režim i lajem čerez tuđeg imanja, a za tuđu asnu? Di bi moj gazdašag bio! Al’ prošlo! — odmahnu Nića rukom. — A da je ostalo ono staro, ta ne bi’ mu bio bokter ni u samim Beču oko careve palate, a kamo l’ u ovim kavonim selu! Ali, šta je tu je; fala bogu kad nije i gore!
— Ha-aaaa! — zeva i nastavlja. — Čisto me već zabolela glava od ovi’ silni’ misli. Daj da se to malo prilegne i prodrema, evo već i petli! — reče Nića, pa uze rog i dunu triput — iako je tek dva sata po ponoći bilo, — a lulu zadenu za kaiš od desnog opanka, pa leže na klupu i nasloni se na desnu ruku, sklopi svoje vazda budne oči, i zaspa po drugi put.
Nije potrajalo dugo, a ča-Nića se stade u snu smešiti. Blaženi osmejak mu lebdijaše na usnama ispod brkova koji su bili onako po banatski potkresani, pa izgledali nad usnama kao ivica ili streja dobro zbijenog i upravljenog krova od trske. Beše to osmeh pravednika koji spava i sniva kako polučuje nagradu. I san stade plesti svoje tanko tkivo oko Niće boktera koji hrkaše, i brzo ogradi oko njega divnu kuću od tvrda materijala, a bez intabulacije i krajcare duga, ogradi ga kućom velikom, prostranom, i punom svega i svačega. I Nića snivaše divan jutarnji san.
Sniva, a on kao već oženjen baš onom istom Arsinom punicom, onom Savkom, pa su sad k’o muž i žena. Ušao Nića u gazdašag, pa ga svi u kući poštuju, i rade, a njemu ne dadu ništa da radi, a njemu vele: »Neka, ča-Nićo, ne trudi se, mi ćemo sve to već i sami, i brez vas!« A on se baš i ne otima mnogo, nego se tako povazdan odmara. Ne mora čak ni čizme ujutru da navlači, nego se samo ujutru premesti iz kreveta na krevetac (odmah tu do kreveta), pa leži tu ceo celcati dan bosonog potrbuške na krevecu, a ovaj malo potvrd. Oseća lepo ča-Nića kako leži na tvrdoj dasci, pa mu samo pomalo čudno kako to tako gazdačka kuća a tako tvrd krevetac. Ali se ipak dobro oseća. Leži tako potrbuške, pa puši i pljucka preko svog kratkog kamiša (jer ča-Nića iako je ušao u gazdašag i mogao sad zapaliti k’o solgabirov stivu lulu, ipak se nije ponevidio, nego je i posle pušio na svoj kratak kamiš Od krajcare). Puši tako, i samo izvoleva. A Savka, sadašnja njegova baba, kao mesi u naćvama hleb, pa mu okrenula leđa. Malo-malo pa se tek okrene na nj, pa ga lepo pogleda, a jednako mesi živo i žustro, a sve se na njoj trese, a Nića je zadovoljno gleda kako je vredna. A ona se kao okrenula, pa ga onako lepo gleda i pita: »’Oćeš li, snago, da ti Savka napravi lepinje?« A on joj veli: »Ta baš nisam s raskida, samo je onako podebelo namaži s mašćom; metni na nju dvaput onoliko masti koliko mećeš u žižak... Pa malo slanine kad bi mi ispekla na vatri, ne bi mi škodilo zbog kašlja prokletog... A i malo kožurice... znaš da svi u mojoj familiji rado jedemo kožurice s vatre.« — »Pa kol’ko da ispečem kožurice, perzekutore moj?« — pita ga kao Savka. — »Pa, onako... kol’ko za jedan dobar opanak«, veli joj Nića. »Ne škodi ako bidne i više... Ako štogođ i pretekne; nije zgoreg da uvek ima u kući pržene kožurice... A trebaće i čerez miševa; nakotila se pogân nos da odgrize...ja ću nataknuti na mišolovku, a znaš da je miš popašan na pečenu kožuricu k’o Vla’ na ribu,« veli joj Nića, pa se okrene malo na leđa da se malo odmori, a ona ga pogleda svaki čas, pa mu odgovara: »Biće sve k’o što si rek’o i izvolev’o, solgabirove moj! ’Oću, snago moja, a da kome ću ako tebi neću debelo maziti, ta da što smo se uzeli?! Gazdačka je ovo kuća, rode, ti samo izvolevaj! Ta stek’o je moj pokojni Lala, radio od jutra do mraka, i stek’o dosta, da ti sada ne moraš raditi, nego ti samo, Nićo, izvolevaj! Ta biće tebikana, makar ni Arsi ne doteglo, jerbo si mi ti bliže rod!« A Nići milo, bože, kad je gleda kako mesi, kako se brine za njega, i kako se nadnela nad naćve pa mesi hleb, pa se sve na njoj trese. Milo mu, pa je gleda jednako, i jednako se smeši!
Ah, jutarnji snovi, vraški, nestašni snovi! Kakve divne i zanošljive, šarene i mile slike izatkivate vi zorom, i varate njima čoveka, slabo to stvorenje! — Gledajte samo srećnoga i zadovoljnoga Niću kako je zavaran i očaran njima; kako mu se smeši brk očekujući vruću, posoljenu i mašću debelo premazanu lepinju, i pečenu slaninu i kožuricu s vatre (što svi u njegovoj familiji rado jedu), i gledeći s leđa jedru i okruglu svoju Savku kako živo mesi i kako se sva trese!
I sve će te krasne slike domalo, za trenut jedan, nestati i iščeznuti! Nestaće ih kao dima i pepela od trafike, kad ga ča-Nića duhne sa lule; proderaće se naskoro lepa i šarena slika ta, kao tanka paučina što se prodere kad bumbar proleti kroz nju, — čim samo prvi paor jutros prođe kraj spavaćiva Niće, i vikne mu: »Broj’tro, ča-Nićo!«