Поп Ћира и поп Спира/11
Глава једанаеста
У којој је исприповедано све што је била природна последица Јулиних честих одлажења и састанака у башти на огради, а што је још више заплело ствар и довело до сукоба за који се чак у Темишвару чуло. Укратко, цела је глава пуна врло интересантних ствари: између осталих, завршује се подужим монологом и једним чаробним лукративним сном Ниће боктера.
Давно су стигле из поља краве у село, и свака ушла у своју авлију са вименом пуним млека; давно су већ и помужене биле, и домаћице се једна другој хвалиле невероватном количином млека, тако невероватном да ниједна није већ ни веровала. На село се почела спуштати блага летња ноћ и, како се то песници лепо изражавају, почела је умотавати у своју мрачну копрену сво село са кућама и баштама, амбарима и авлијама, само високи ђермови као да пробише врховима својим ту копрену и дизаху се право тамо звездама. Давно су прошла и последња кола попиним сокаком, и прашина која се била дигла високо изнад кућа, спуштала се полако и слагала мирно два педља дебело, а најесен ће од ње једно славно блато да буде. Ко је шта имао да сврши и купи у болти код грка, свршио је и купио; и грк је већ унео све што му је стајало испред дућана: унео и крупице соли и кењечу, и луле и камише, и бичаље и дренове буџе, и оцила и кремења и труд у свежњићима, и бардак сирћета и грдно стакло киселих паприка, и прекјучерање земичке и читаву четврт сланине која је висила на завидној висини и око које су поваздан обилазиле, гледале, шклоцале зубима и тужно маукале комшијске мачке све дотле док не изгубе глас и очи им не избеле.
Нико живи не иде више сокаком. Изумире полако и бахат људи и топот коња и тандрк кола и торокање жена. Једна по једна клупа испред кућа под багрењем остаје празна. Укућани седели испред куће после вечере и разговарали се о многим разним стварима. Разговарали се: о колери; о великим ратовима и топовским куглама колике су у старо доба велике биле, а колике су сад; о месечарима како иду уз високу двокатницу к’о по патосу, па том приликом споменули и о Глиши, који је био дванаест година у солдатима далеко тамо у Буковини чак, како је и он или месечар или лопов, тако нешто, јер иде и онда по сокацима и којекуда кад никако и нема месечине; разговарали о гладним годинама кад се шапурика млела и јела и од шапурикина брашна чесница и весилица правила; о скакавцима и пацовима и о Талијанима мајсторима што имају некакву свирајку па умеју њоме да их извабе из свију кућа и амбарова, па их изведу за собом, а пацови трче к’о на дâћу за њима, а мајстори једнако свирају па их изведу чак иза вароши до велике баре или на Тису, а пацови све један преко другога, па к’о људи скачу у бару или у Тису.
Пред другом кућом опет приповедали о Русима. Један приповеда како су Руси највеће царство, и како са сваким ратују и свакога туку у рату; а бог им помаже јер држе све посте, па посте и на сами други дан Божића, ако се, то јест, стрефи да падне у среду или у петак. Док је лето, они хоће нешто и да отрпе, па ћуте, али туве све, и чекају зиму, јер су, кажу, лети млитави, а кад засвира северац и заокупи мећава, а њима тек онда дође права њихова снага, па се онда њихов цар само прекрсти са три прста к’о и ми, па баци капу од себе, па запита друге цареве од друге вере (јер он је српске вере): »Ко ’оће да се бијемо? Ево, ту сам, нек ми изађе!« А они ћуте к’о мишеви,
Пред трећом кућом опет седела баба Савка, кочоперна баба, па приповедала својој комшиници, другој једној баби, како јој се јуче на ноћ приснио њен покојни Лала. — Дош’о па стао прид мене, — приповеда Савка, али ни налик на онога живог Лалу. А кере залајале из целог комшилука, па лају, лају, а ја и’ растерујем жарачем и браним покојног мог. А он ослабио, боже, па поцрнио у лицу, а на глави му неки стари подерани шешир к’о да га је са страшила скин’о, а дороц му сав искрпљен, па стао па ме гледа и жалостиво маше главом. А ја не могу к’о одма’ да га познам, а он се заплак’о па каже: »Хе, ко је оданде одакле ја долазим, тог тешко познаду. Ето, каже и мене, па моји ме не познају.« — »Та јеси ли ти то, Лало?« реко’ ја. »О, Лало мој, а откуд ти?« А он ми каже: »Е, моја Савка, моја Савка! Не питај ме, вели, одакле сам дош’о! Ја сам ти из далека, од туђе земље, из туђа света, ди петли не поју, ди звона не звоне, ди се оџаци не пуше; ја сам ти, моја Савка, са онога света, каже ми он, ди нема рода за мене.« А ја га питам: »Па шта би ’тео, роде: што не седнеш?« А он ми каже: »Није ми до седења, ни дивањења, кратко је време, бојим се, каже, петлова, него сам дош’о да тебе видим и да те надгледам и да ти кажем Савка, добро да утувиш ово: тражи друга, тражи стубац кући; а већ мени тамо како је да је, него се бар ти не мучи и не злопати на тим вашим свету, каже! А ја ћу се, каже, стрпити и причекати тебе!« А ја га питам: »Је си ли гладан, старатељу и један туторе мој; да ти спремим, роде, голубића у расолу, то си ти увек радо јево?« А он ми одговори: »Прошло је то мене, снаго моја, него ти уради к’о што сам ти каз’о; слушај ти само менека, ја сам ти, каже, увек добра желео!« А ја све једнако к’о не знам да је он умро, па кажем: »А ко ће тебе, роде, неговати и по табанима те чешкати, ако се ја, не дај боже, и по трећи пут удам, к’о што ми ти, ето садакана, совјетујеш!« А он ми каже: »Е, моја Савка, није мени до жене! Тамо ја и не знам, каже је л’ сам мушко ил’ нисам! Удај се ти само, та можда ми, каже, нећеш више ни требати!« А после га као уједаред нестало, а место њега ост’о само неки дороц, па раширио рукаве па као иде мени, а ја се утом тргнем. И сад, никако да ми изађе из главе то што ми је говорио. Па сам ти, садакана, дрŷго, на муки великој. Једно ми замерање пристоји: ако послушам њега, кáсти, један тестаменат његов, — замерићу се свету; а ако послушам свет, замерићу се њемукана! А увек сам га за живота слушала, рођена моја, па зар сад да га не послушам!? Еј Лало, Лало! Како је меника брез тебе, брез свога касти, друга!... Бадава је ту Арса... и пуна кућа! Шта је мени тај Арса? Шогор! Шогор, што кажу, туђа форинта! Еј, Лало, Лало! Фурт ми твоје речи и твој тестаменат зуји у глави и у ушима.
А пред четвртом кућом приповедају о некој свекрви како је вештица, па се ископистила на своју снаху, завадила је с мужем, па долази сваку ноћ; докле је ту, све се чују из далека шијачке гајде како танко свирају, а она је дави и виче јој једнако: »Ти си ме, вели, у ове нечисте силе отерала и ја душу моју изгубила!« па се све затрчава од врата кревету, седа јој на груди па се чешља гребеном и дави је. И тако то сваку ноћ ради, и тако то траје док петли не запевају, а онда одједаред као да у земљу пропадне.
Пред петом се кућом опет скупили око једнога који се ономадне вратио из Бечкерека — камо је одвезао био неке Чивуте, грошићаре житарске — и који им је приповедао много нових и чудноватих ствари. Приповедао им је како је у Бечкереку слушао и чуо од једнога господара који је много књига прочитао, а и сад још једнако поваздан чита све новине, како су се ту скоро, лане или ономлане, неки људи, чак тамо преко мора у Америци, спремали да пуцају из топа на месец. Па већ и израчунали лепо све кредом: колики треба да је топ, колико тане, а колико барута и до ког термина треба да стигне тамо тане и да тресне о месец. Па баш таман кад су већ хтели да припале топ, сети се један Банаћанин, баш ће бити да је био из Иђоша, који се ту стрефио, па скине шешир и мане руком и каже: »Молим лепо, — каже, — господари! Сад ви ’оћете, наприлику кáсти, онако, к’о људи, да опалите на онај месец горе. То је све лепо и красно и фајн, — вели Иђошанин, — али је л’ вам пало на ум шта ће бити ондакана од наши ушију кад овај топ рикне к’о сто магараца; та неће ту остати читава увета одавде све до Иђоша! Ај, јесте л’ то промислили?! А после, нека — вели, — ђаво носи и наше уши.... ни магарац се, каже, није прославио са оноликим његовим... Ал’ шта ћемо брез месечине? Шта га ће ту шталога пробивени’ и коња покрађени’ бити, кад још и поред месечине, па једва да сачуваш вранца од рђави’ људи! Ај, то ја вас питам?« — А они се, веле, ухватили сваки за своје уши, па зинули, па се замислили, а после га питали: »А одакле си ти, пријатељу?« — А он каже: »Ја сам из Иђоша!« — »Из Иђоша?« питају они. — »Баш из Иђоша!« — »А ди је то?« — »Та Иђош, — каже он — зар Иђош не знате?! Та између Сајана и Кикинде, ал’ ја нисам дишкрећанин!« — »Е, фала ти, — кажу му они, — и за наше уши и за месечину. Нећемо пуцати; само штета што смо се толико истрошили!... А добро си каз’о откуд ти само паде на памет то? А чули смо, — кажу они, — да су сви Иђошани на твоју ворму паметни! А, баш ти фала!« — И тако од ото доба, — приповеда онај даље, — кад си тамо, само кажи да с’ из Иђоша, па не бери бриге; јербо су Банаћани спасли свету месечину, и месец остао на старом свом месту. И тако одонда је сваки Иђошанин фрај на скели и на ћуприји и свуд, и не мора имати пасош кад купује барут за чворке и зечеве, и не мора да пуши трафику, нити му ико тражи пасош кад продаје коње. То је иђошко право одондак.« — Тако онај приповеда, а они око њега зинули па слушају; понеки још четврт сата остао са ражјапљеним устима од чуда, све док му нису казали да заклопи уста и да иде спавати. Тако се, ето, један наш Банаћанин у далеком свету прочуо, а Иђошанима обећано једно звоно од онога топа.
Тако се ето разговарало о свачему испред кућа по клупама. Разговарали се најпре живље, па све лакше и лакше, па кад се уморио и приповедало и слушаоци, и свима се већ почеле крпити очи, настаде зевање и насташе чешће паузе. Изумире разговор дŷж целог шора, и замењује се лавежом паса и концертом жаба из свију јендека испред куће.
Тек чујеш овде онде где неко зева и вели: »Х-а-ај, хај, ’ајде да се то мало поспава; биће и сутра дана за разговор!« — »Лаку ноћ!« вичу с једне стране. »Лаку и благу!« одговарају с друге. — »Зар тако рано? А штета овако фајн ноћ!« — »Та било је разговора, па исувише. И тако сутра ваља подранити; до’ће нам наполичари,« вели опет неко. — »А шта знате! Готово и ми ћемо скоро. Треба и нама да подранимо,« — чује се опет неки глас из прека; — »ваља у рит, да насечемо трске, да покрпимо кров, јербо је већ срамота какав је. Изгледа чупав и одрпан к’о бојтарова капа. Лаку ноћ!«
Док мало после и то не умукне заједно са нестанком оних силуета испред куће. Још мало живота има по авлијама, одакле чујеш како се ракоље и ћућоре кокошке на дрвету или како шкрипи ђерам; то вуку воду да бáба опере ноге, и док пере он грди и издаје наредбе за сутра. Затим још чујеш како се затварају авлијска врата и како чупави зељов вуче ланац по авлији и лане понекад обичаја ради, док и тога нестане напослетку.
Мрак је притиснуо и омотао све. Нема месечине. А и шта ће је вечерас кад се Шуца спрема на нешто велико и одважно; а за то су таман довољне и оне ситне звездице које светле и швадерски жмиркају с неба амо доле на заспало село и буднога Шацу у њему, који се журно упутио, па наједаред застао. Чуо је неке кораке из даљине, па се склонио у хлад испод неког багрења. То беху кораци сеоског боктера ча-Ниће, који је јављао селу које је доба, и чувао село од лопова, поред све клевете којом су га бедили да је и сам с њима понекад бивао у ортаклуку. Шаца је чуо Нићу како иде, како се лено вуче кроз сокак, како зева, и после креше оцилом у трŷд, пали лулу и псује Чивутина што му је дао ситну трафику; а после грди неког газду што држи зла гарова који гризе капију кад год он прође и лаје на власт. И боктер је прошао попиним шором, отишао у други, и из овога у трећи сокак, и ту је дунуо равно дванаест пута у свој боктерски рог, а после четврт сата још једанпут, и укравши тако читав један сат, легао је као сваки уморан човек коме је благи творац одредио ноћ за одмор и спавање, и захркао је, и није приметио кад је Шаца савио у попин сокак.
Шаца је ишао полако све испод багрења, док није дошао близу поп-Спирине куће. Тад му је јаче залупало срце као сваком, ма како смео човек да је, што закуца пред дрским предузећем. И он узе тамбуру, и поче још издалека полако ударати у њу ону већ добро познату песму: »Ти већ спаваш, злато моје«, тако тихо да је гласе њене могло чути само Јулино заљубљено ухо. Шаца се пре три дана споречкао с Јулом на дéри у башти, као што је читаоцима већ познато из завршетка прошле главе, и опет није долазио три дана, и зарекао се да неће никад више доћи, ни бога јој назвати, него ће отићи у свет. Па као што је рекао, тако је и порекао. Није могао да продужи бар још три дана, иако је рад био, него се кренуо да се јави Јули. Чуо је од тетке да је питала за њега, и мило му било што је намучио мало својом љубоморношћу.
После мале кавге најлепше је да дође једна серенада, а тако захтева и логика догађаја. А Јула ће га чути једина у кући, јер тата јој спава чак у авлији испод комарника, а она с мáмом у соби са сокака где обично све удаваче најрадије спавају. Ни мáма у соби није могла чути тамбуру. Али Јула је чула, и одмах је скочила из кревета к прозору, па кроз разређене шалукатре видела неку прилику, и одмах у њој познала Шацу; чула ситну тамбуру и разумела речи добро познате јој песме, иако је Шаца, као обазрив и мирољубив берберски асистенат, и није смео запевати. Он је само тихо ударао у тамбуру, тихо као зујање пчела у пролеће, а она је, у себи наравно, пратила речима: »Ти већ спаваш, злато моје (говори Јула у себи песму), тебе грли слатки сан; спавај, спавај, лаку ноћ, о Јуло, бог ти у помоћ!«
Јест, то каже драган кроз јасне жице и кроз суво дрво тамбурово.
Ех! Шта би казала сада Јула да сме од маме, да се, то јест, не боји да је пробуди. Зар би мање поезије било у речима Јулиним него у овим готовим стиховима, сад после поноћи, кад све село, па и сам Нића боктер, спава, кад је ноћ тако лепа, звезде тако лепо жмиркају с тамноплавога неба, и крв кључа и кипи у ова два будна заљубљена створа?! Зар би њен одговор на песму био слабија песма, само да је смела дати од себе гласа? Срце јој је ударало у грудима, као пијан домаћин кад грува на авлиска врата, ударало да искочи. Ваљда је зато и притисла левом руком груди, а десном дигла полако завесу, и стала слушати песму, и кроз шалукатре рекла му: — Лаку ноћ, лаку ноћ!
— Јуцо! — чу се глас гђа-Сидин. О, Јуцо!
— Јао, та мáма је будна! — прошапута Јула. — Јуцо!... Је си ли ти то?
— Ја сам, мамо! — одговори плашљиво Јула.
— Шта радиш тамо у то доба? — пита је гђа Сида коју је комарац пецнуо и кашаљ пробудио.
— Па... ето... врућина ми...
— Шта је то тамо напољу?
— Та онај њихов мачак дош’о ту под наш пенџер, па све ларма! Тако је брезобразан...
— Какви су они — вели гђа Сида зевајући — таки им је и мачак.
Настаде мала пауза.
— Јуцо... јеси л’ још на пенџеру?
— Јесам, мамо!
— Отвори мало шалукатре!... У соби је к’о у рерну... врућина ми је. Па запали мало омана... ено на’ћеш тамо на орману... поред штрикераја, па запали... Ови проклети комарци уједају к’о кере... мора да су они прави ритски. Један ме отоич уј’о баш испод ока, тако да ме је из најтврђег сна пробудио, обешењак један!
Утом заурла поп-Ћирин пас, не трпећи, као и сви у његовом роду, музику.
— За газдом! — прошапта гђа Спириница.
Јула радо и весело послуша мáму, и отвори широм прозор, а Шаца се привуче полако, а Јула му пружи своје беле пуне ручице, које је овај (немојте мислити да писац претерује, иако се све ово догађа у једном селу) галантно и обилно обасипао пољупцима.
— Лаку ноћ... доста је, укебаће нас! — шапуће Јула, и отима руке за које се Шаца као дављеник ухватио, и не пушта их, него јој шапатом одговара, па се тако тихо разговарају.
— А шта ти ту стојиш? — рећи ће гђа Сида, која се доцније опет пробудила кад је Јула кинула.
— Па ви сте ми казали да отворим мало пенџер!
— О, часни те, дете! Па што га ниси одма’ затворила?
— Па чекала сам да ми ви опет кажете.
— Па зар ти одондак фурт ту стојиш?!! О, дете, дете! ’Ајд’ затвори...доста је...накупиће се комарци опет...
— ’Оћу, мâмо.
— Да ниси озебла, ’рâно? ’Оћеш да ти дам моју »шлофкалу«?
— Фала, мамо! Топло ми је здраво — рече Јула, па затвори прозор, и леже у кревет, али не склопи ока и не заспа целе те ноћи. А и шта ће јој спавање и сан кад овако будна лепше сања.
А и Шаца се брзо нађе код куће. Летео је сав блажен на крилима срећне и утешне љубави, тако лако да чисто није осећао да табанима додирује земљу. Успут није срећом никога срео до ча-Нићу боктера. Брзо натуче шешир на очи, па убрза поред њега, али га оштро око ча-Нићино ипак познаде.
— ’Бројтро, брицо! — викну му мало лолински ча-Нића, па се искашља онако у српском смислу.
— Лаку ноћ, ча-Нићо! — одговара му брзо и тихо Шаца, па гура тамбуру под капутић, и све брже пèрја.
— А ди смо то били ноћоске, синовче, ај? Ко се то ноћом у глуво доба брије, ај?
— Нико! — одговара Шаца издалека већ.
— Хе-хе! — смеје се Нића. — »Све по ’ладу, да га не познаду!« Ааа! Синовче, не ваља ти пос’о!
— ’Ајде не лармај ту, него дувај сате, кад си за то плаћен! — чу се још издаље Шацин глас.
— ’Ајд’-’ајд’, — продужи Нића више за себе. — Носи те ђаво, а и тражиш ђавола! Само немој после дрéкати кад те тако дигођ у бријању укебају, па ти вилама натрукују на леђи слово »шча«! Хе-хе! — продужује Нића, намештајући се на једној клупи пред кућом, — немој само после дрекати, то ја велим, кад те стану левчом или тако чимгођ поливати. Тражите ђавола ноћом, — наставља Нића, пошто се добро наместио на клупи — а после вам ча-Нића крив кад стану виле да играју по лећи; крив вам ча-Нића, што не чува варош, к’о да ја имам солгину плáћу! Чудна ми плáћа, ал’ су се и прекинули! Не стиже ни за травику! Још да нема онако помало кад неко западне у шкрипац, па помагај, ча-Нићо..., мор’о би’ багов да пушим, к’о последњи павор! Да сам се којом срећом погодио за пудара или бојтара, уха! Ди би мој крај био садакана!... Него ’оћу ја државу да служим; ’оће Нића да је и он неки мајкин »беамтер«, кад му ни његов чукундека, а ни ико у вамилији није тај ’лебац јево, ни то био! Ал’ како сам радио, тако сам лепо и прош’о; тако ми и треба! Једва за дуван и сланину!
А затим стаде зевати.
— Ха-а-ај, хај-хај! — зева и вели: — Дај да се то задимани једна! — рече па напуни и запали лулу, и стаде пућкати и пљуцкати онако по банацки, па се да у дубоке мисли.
Дуго је пућкао и мислио, а после опет отпочне монолог свој.
— Ди ли је то, да ми је само знати, било ноћоске ово берберче?! То ја фурт штудирам, па ево никако не могу да искумстирам! Ди је то само, лола једна, до ово доба мог’о бити?!... Ако не бидне код Аћимови?!... Аћим је јуче ујутру, пре света, одвез’о нике Џиде у Темишвар; тек ако приксутра дође натраг. А његова Криста..., ђаво од жене! А лепо сам ја њега учио и диванио му: »Аћиме, море, Аћиме, слушај ти мене! Нисам старији, ал’ сам паметнији од тебе! Све сам ја то, ви’ш, протер’о и проживио, и више, што но кажу, света видио од тебе. Аћиме, Аћиме! Не узимај младу жену, не узимај себи беду на врат, Аћиме, магарче Аћиме, није то за тебекана, та кадашњи си ти човек! Биће на ворму што пева Гига Бачванин свирац: »Седам дéра, четрнајст швалера!« Аја неће он да слуша мене, ’оће он да је паметнији од мене. Е, мој Аћиме, мој Аћиме! Боље да седиш код куће, па да чуваш кућу, кад ти је бог дао доста од чега ћеш да живиш, него што кочијашиш којекуд по белим свету.
Тако заврши Нића свој монолог, па опет продужи да мисли; набије поново лулу, укреше и запали је. И опет пуши, пљуцка и мисли, а од силних мисли заболела га већ глава.
— Ил’ ако није био баш код самог господин... хе-хе, а он и није ту, него на путу, — вели Нића, па врти главом. — А шта ја ту лупам главу, — вели Нића. — А каква је фајн ова ноћ, није ни чудо! Та чудо би било да нисам никог срео. Еј, да нисам само на дужности, дошло ми је да се и ја овако матор кеша прођаволим мало... Хе, хе! А шта би ми к’о фалило!? Не дâ се баш ни Нића свакој шуши! Него убила ме ова моја сиротиња, па ми није ни до чега! А да ви’ш да натучем свилен шешир преко десног ока, па чизме на боре на ноге, па стиву лулу пустим на дугачак камиш нуз трбу, да ви’ш ондак ђаволства! Него овако у овом масном шеширу и дороцу, па и не мили ми се ни да погледам кудгођ... Ето, па и овако, какав сам да сам...па опет се стрефи па понекој замакнем за око... Ено баш у Татићевом шору, она Арсина пуница, к’о рек’о би да ме је бегенисала; јербо, кад год прођем поред ње, а она се увек ондак сети па намешта мараму и зулове, па намешћа уста и пòглêда ме, а кад већ прођем, а она се увек ондак искашље мало, па ме пита: »Како ти је, Нићо, брез жене?« А ја јој кажем: »Баш к’о и тебикана брез човека.« А она се опет накашље, а ја к’о велим: кад баш ’оћеш и биће ти!... Фајн жена, што јест; жустра баба! А штета што није у мојој »парокији«! Па черес тога баш и мислим да се променим сас оним мојим пајташом и колегом, оним Мићом, јербо то је његова парокија, његов кварт, — па да ви’ш ондак весеља! А шта сам ја тунакара стао да лупам главу через Шаце брице! Е чудо ми нико! Та кад сад неће, а дà кад ће, ђавола! А зар сам ја опет био бољи кад сам био његови’ година?! Тане му госино! Та да нисам и ја прико јего брез фењера тер’о кера, зар би’ данас стао да биднем боктер, па да к’о ники шаров режим и лајем через туђег имања, а за туђу асну? Ди би мој газдашаг био! Ал’ прошло! — одмахну Нића руком. — А да је остало оно старо, та не би’ му био боктер ни у самим Бечу око цареве палате, а камо л’ у овим кавоним селу! Али, шта је ту је; фала богу кад није и горе!
— Ха-аааа! — зева и наставља. — Чисто ме већ заболела глава од ови’ силни’ мисли. Дај да се то мало прилегне и продрема, ево већ и петли! — рече Нића, па узе рог и дуну трипут — иако је тек два сата по поноћи било, — а лулу задену за каиш од десног опанка, па леже на клупу и наслони се на десну руку, склопи своје вазда будне очи, и заспа по други пут.
Није потрајало дуго, а ча-Нића се стаде у сну смешити. Блажени осмејак му лебдијаше на уснама испод бркова који су били онако по банатски поткресани, па изгледали над уснама као ивица или стреја добро збијеног и управљеног крова од трске. Беше то осмех праведника који спава и снива како получује награду. И сан стаде плести своје танко ткиво око Ниће боктера који хркаше, и брзо огради око њега дивну кућу од тврда материјала, а без интабулације и крајцаре дуга, огради га кућом великом, пространом, и пуном свега и свачега. И Нића сниваше диван јутарњи сан.
Снива, а он као већ ожењен баш оном истом Арсином пуницом, оном Савком, па су сад к’о муж и жена. Ушао Нића у газдашаг, па га сви у кући поштују, и раде, а њему не даду ништа да ради, а њему веле: »Нека, ча-Нићо, не труди се, ми ћемо све то већ и сами, и брез вас!« А он се баш и не отима много, него се тако поваздан одмара. Не мора чак ни чизме ујутру да навлачи, него се само ујутру премести из кревета на креветац (одмах ту до кревета), па лежи ту цео целцати дан босоног потрбушке на кревецу, а овај мало потврд. Осећа лепо ча-Нића како лежи на тврдој дасци, па му само помало чудно како то тако газдачка кућа а тако тврд креветац. Али се ипак добро осећа. Лежи тако потрбушке, па пуши и пљуцка преко свог кратког камиша (јер ча-Нића иако је ушао у газдашаг и могао сад запалити к’о солгабиров стиву лулу, ипак се није поневидио, него је и после пушио на свој кратак камиш Од крајцаре). Пуши тако, и само изволева. А Савка, садашња његова баба, као меси у наћвама хлеб, па му окренула леђа. Мало-мало па се тек окрене на њ, па га лепо погледа, а једнако меси живо и жустро, а све се на њој тресе, а Нића је задовољно гледа како је вредна. А она се као окренула, па га онако лепо гледа и пита: »’Оћеш ли, снаго, да ти Савка направи лепиње?« А он јој вели: »Та баш нисам с раскида, само је онако подебело намажи с машћом; метни на њу двапут онолико масти колико мећеш у жижак... Па мало сланине кад би ми испекла на ватри, не би ми шкодило због кашља проклетог... А и мало кожурице... знаш да сви у мојој фамилији радо једемо кожурице с ватре.« — »Па кол’ко да испечем кожурице, перзекуторе мој?« — пита га као Савка. — »Па, онако... кол’ко за један добар опанак«, вели јој Нића. »Не шкоди ако бидне и више... Ако штогођ и претекне; није згорег да увек има у кући пржене кожурице... А требаће и через мишева; накотила се погâн нос да одгризе...ја ћу натакнути на мишоловку, а знаш да је миш попашан на печену кожурицу к’о Вла’ на рибу,« вели јој Нића, па се окрене мало на леђа да се мало одмори, а она га погледа сваки час, па му одговара: »Биће све к’о што си рек’о и изволев’о, солгабирове мој! ’Оћу, снаго моја, а да коме ћу ако теби нећу дебело мазити, та да што смо се узели?! Газдачка је ово кућа, роде, ти само изволевај! Та стек’о је мој покојни Лала, радио од јутра до мрака, и стек’о доста, да ти сада не мораш радити, него ти само, Нићо, изволевај! Та биће тебикана, макар ни Арси не дотегло, јербо си ми ти ближе род!« А Нићи мило, боже, кад је гледа како меси, како се брине за њега, и како се наднела над наћве па меси хлеб, па се све на њој тресе. Мило му, па је гледа једнако, и једнако се смеши!
Ах, јутарњи снови, врашки, несташни снови! Какве дивне и заношљиве, шарене и миле слике изаткивате ви зором, и варате њима човека, слабо то створење! — Гледајте само срећнога и задовољнога Нићу како је заваран и очаран њима; како му се смеши брк очекујући врућу, посољену и машћу дебело премазану лепињу, и печену сланину и кожурицу с ватре (што сви у његовој фамилији радо једу), и гледећи с леђа једру и округлу своју Савку како живо меси и како се сва тресе!
И све ће те красне слике домало, за тренут један, нестати и ишчезнути! Нестаће их као дима и пепела од трафике, кад га ча-Нића духне са луле; продераће се наскоро лепа и шарена слика та, као танка паучина што се продере кад бумбар пролети кроз њу, — чим само први паор јутрос прође крај спаваћива Ниће, и викне му: »Број’тро, ча-Нићо!«