Pop’jevka Kraljevića Marka kad je Mihnu Kosturanina pogubio a Kostur osvojio
Objeduje Kraljeviću Marko,
I s njime je stara mati svoja.
U to Marku dvije knjige došle:
Jedna mu je cara čestitoga,
Druga mu je Eošturanin Mihne. 5
Kada ih je prolegao Marko,
Ljuto ti mi uzdahnuo bješe.
Govori mu stara mati svoja:
"Otkle ti su tanke knjige, sinko?
I prije ti su knjige dohodile, 10
Ali na nje n’jesi uzdisao."
Tada Marko majci odgovara:
"Jedna mi je cara velikoga,
Ovako mi u njoj napišuje:
""Dođi mene ti dvoriti, Marko, 15
Ere mislim poći na Arape;
Učin’ću te ja pašom prid vojskom.""
Druga mi je Košturanin Mihne,
I ovo mi u njoj napišuje:
""Ovo mi su glasi dopadnuli, 20
Da ćeš otit’ dvorit’ cara, Marko,
Ako pođeš dvorit’ cara Marko,
Imam tebi opaliti dvore,
I odvesti t’ ljubi za robinju.““
Za to što ću učinitn majko?" 25
Na to njemu odgovara majka:
"Pođi, sinko, dvorit’ sv’jetla cara;
Ako t' Mihna i opali dvore,
Car će tebi druge ograditi."
I on pođe dvorit’ sv’jetla cara: 30
I posla ga s vojskom na Arape.
Dobro mu je sreća priskočila,
Er je Marko dobio Arape.
I kada se vratiše s Arapa,
Susretoše do dva mala drva, 35
Jedno drvo b’jeli barjak nosi,
Drugo drvo crni barjak nosi,
Koje drvo b’jeli barjak nosi,
Na mušguluk caru čestitomu,
Da mu je Marko dobio Arape, 40
Koje drvo crni barjak nosi,
Nosi kader Marku Kraljeviću,
Da mu je Mihna opalio dvore,
I odveo ljubi za robinju.
Poče cvilit’ Kraljeviću Marko. 45
Govori mu on čestiti care:
„Što mi cviliš, slugo Kraljeviću?"
Ali njemu Marko odgovara:
„Nevolja mi je, dragi gospodaru!
Mihna mi je opalio dvore, 50
I odveo ljubi za robinju."
Na to njemu care odgovara:
„Nemoj cvilit’, Kraljeviću Marko,
Daću tebi velike harače,
Od mojega b’jela Carigrada, 55
Armennje i Karamenije,
I od l’jepe zemlje Karavlaške,
Arbanije do b’jela Kamena,
To ćeš opet ti zagraditi dvore,
A u mene je dosta robinjica, 60
Hoću tebe oženiti ljepšom."
Ali caru Marko odgovara:
„Što će meni velici harači?
To su teške suze siromaške,
Što di mi je tvoje robinjice? 65
Kada meni zakon ne donosi,
Da se mogu oženiti drugom,
Dokle mi je prva u životu;
Neg’ te molim, care gospodaru!
Da’ mi meni trista Janjičara, 70
I pred njima pobratima moga,
Koji no je janičarski aga.
Po’ću uzet’ tvrda Kostur grada."
Ali njemu care govoraše:
„Muč’ ne luduj, Kraljeviću Marko 75
Pod njime sam stao tri godine,
Ne mogoh mu vidjeti ni vrata,
Neg’ li uzet’ tvrda Kostur grada."
Opet caru Marko govoraše:
„Daj mi, care, trista Janičara, 80
Ja ću uzet’ tvrda Kostur grada."
Od manje se caru ne mogaše,
Neg’ mu dade trista Janičara.
Kad se Marko s njima uputio,
Pobratimu svomu govorio: 85
„Mogu li se u vas pouzdati,
Da činite što vam budem r’jeti:
Obucite vdaške bjelačine,
Pod bjelaču kordu pripašnte,
A u ruke oštre kosjeriće. 90
I pođite ka Kosturu gradu,
I ondere nadnicu ištite,
Godite se; ma ne pogađajte,
Svaki išti na dan dukat zlatan.
Gonit’ vas će vrli Kosturani, 95
A vi njima l’jepo govorite,
Majstor nam se Baša pobolio,
Za to vanka otit’ ne možemo,
A u Košturu nije kaluđera,
Neg’ u Mihne test’jer ispita’te, 100
Da pođete do u Svetu Goru,
Dovestiti oca kaluđera,
Ki će majstor Bašu samiriti,
Na’ćete me vi u Svetoj Gori."
Kako je rek’o tako su učinili, 105
I u Mihne test’jer ispitaše,
Da otidu do u Svetu Goru,
Dovestiti crna kaluđera.
Tuj nađoše Marka Kraljevića,
Čudnu ti je dolamu skrojio: 110
Tri aršina oko konja paka,
L’jepo ti mu ime nadjedoše,
L’jepo ime starac Merderine.
I pođoše ka Kosturu gradu;
Majstor im je Bašu samirio, 115
A paka je njima govorio:
Po’ću amo u Mihne na dvore,
Jeda meni što za dušu dade!“
I otide u Mihne na dvore.
Vidjela ga ljubi Kraljevića, 120
Ter je Mihni ona govorila:
Za dvorom ti je crni kaluđere.
Skočilo je trides Košturana,
Da ga prime s vrana konja svoga,
Al’ kaluđer njima govoraše: 125
""Ne tič’te me, mila djeti moja!
Er me jadna nješto kosti bole,
Jašuć’ pusta konja Kraljevića.""
U b’jele ga dvore uvedoše,
Za trpezu l’jepo postaviše, 130
Poče cvilit’ ljubi Kraljevića,
Ali joj Mihna dade zaušnicu:
„Što me kobiš, iskobila glavu!"
„Ne kobim te, dragi gospodaru!
Nego poznam konja Kraljevpća, 135
Ne znam kom je smrti poginuo."
Tada Mihna veli kaluđeru:
„Otkuda ti konjic Kraljenića?"
Al kaluđer Mihni odgovara:
"Marko je bio s carom na Arapim', 140
Arapi ga izraniše ljuto,
Susretoh ga zelenom planinom,
Ja sam jadna Marka samirio;
Za dušu mi je konja ostavio,
I buzdohan u sedlu od konja, 145
I njegovo kopje od mejdana,
I njegovu dimiškiju kordu.
Sretoše me oholi Latini,
Pod silu mi kordu ugrabiše,
Joštera su meni govorili; 150
„„Što će tebi korda kaluđere?““
Kada ga je Mihna razumio,
Tad dozivlje ljubi Kraljevića:
Na ti ove ključe od sanduka,
Pođ’ donesi sto dukat’ zlatnijeh 155
Ter ih poda’ ocu kaluđeru,
Za muštuluk Kraljevića Marka.
A kadar se Marko ponapio,
Tadar veli Kosturanin Mihni:
„Je li test’jer Mihna gospodaru! 160
Da poigram lako kaluđerski,
Što sam jošter đakom naučio?"
Ali njemu Mihna odgovara:
„Test’jer ti je, crni kaluđeru!"
Poče igrat’ lako kaluđerski, 165
Al’ pendžeri iz temelja kreću!
Govorilo trides Kosturana:
"Čudna ti je laka igra ova,
Kad se pendžeri iz temelja kreću!"
Govorio Kosturanin Mihna: 170
„Kaluđere, da te brod ubije!
Za što na te mantiju obuče?
Golem ti bi bio u sebi junak,
Kako da je drugi Kraljeviću."
Na to njemu Marko odgovara: 175
„Rek’o si je Kosturanin Mihne!
Ovo tebi Kraljevića Marka!
Nego stavi ti na sablju ruku,
Da ne rečeš da ti je prijevara.“
Kada ga je Mihna razumio, 180
Pođe uzet’ svoju oštru kordu.
Kuda Marko Mihnu udaraše,
Ispod korde živi oganj skače;
Kuda Mihna Marka udaraše,
Svuda crna krvca protjecaše. 185
Al’ doleće od planina vila,
Tero sjede Marku na ramena,
I ona mu poče govoriti:
"A ne znaš li, Kraljeviću Marko!
Da je Mihna kamenit do pasa? 190
Neg’ se hiti Mihni brzijeh noga.“
Kad je Marko vilu razumio,
On se hnti Mihni brzijeh noga,
Podsječe mu noge pod koljena.
Ranjen pade Mihna na zemljicu, 195
A pak mu je odsekao glavu,
Pak posječe trides Košturana,
Ognjem Mihni opalio dvore;
Tako uze tvrda Kostur grada.
