Поп’јевка Краљевића Марка кад је Михну Костуранина погубио а Костур освојио
Обједује Краљевићу Марко,
И с њиме је стара мати своја.
У то Марку двије књиге дошле:
Једна му је цара честитога,
Друга му је Еоштуранин Михне. 5
Када их је пролегао Марко,
Љуто ти ми уздахнуо бјеше.
Говори му стара мати своја:
"Откле ти су танке књиге, синко?
И прије ти су књиге доходиле, 10
Али на ње н’јеси уздисао."
Тада Марко мајци одговара:
"Једна ми је цара великога,
Овако ми у њој напишује:
""Дођи мене ти дворити, Марко, 15
Ере мислим поћи на Арапе;
Учин’ћу те ја пашом прид војском.""
Друга ми је Коштуранин Михне,
И ово ми у њој напишује:
""Ово ми су гласи допаднули, 20
Да ћеш отит’ дворит’ цара, Марко,
Ако пођеш дворит’ цара Марко,
Имам теби опалити дворе,
И одвести т’ љуби за робињу.““
За то што ћу учинитн мајко?" 25
На то њему одговара мајка:
"Пођи, синко, дворит’ св’јетла цара;
Ако т' Михна и опали дворе,
Цар ће теби друге оградити."
И он пође дворит’ св’јетла цара: 30
И посла га с војском на Арапе.
Добро му је срећа прискочила,
Ер је Марко добио Арапе.
И када се вратише с Арапа,
Сусретоше до два мала дрва, 35
Једно дрво б’јели барјак носи,
Друго дрво црни барјак носи,
Које дрво б’јели барјак носи,
На мушгулук цару честитому,
Да му је Марко добио Арапе, 40
Које дрво црни барјак носи,
Носи кадер Марку Краљевићу,
Да му је Михна опалио дворе,
И одвео љуби за робињу.
Поче цвилит’ Краљевићу Марко. 45
Говори му он честити царе:
„Што ми цвилиш, слуго Краљевићу?"
Али њему Марко одговара:
„Невоља ми је, драги господару!
Михна ми је опалио дворе, 50
И одвео љуби за робињу."
На то њему царе одговара:
„Немој цвилит’, Краљевићу Марко,
Даћу теби велике хараче,
Од мојега б’јела Цариграда, 55
Арменнје и Караменије,
И од л’јепе земље Каравлашке,
Арбаније до б’јела Камена,
То ћеш опет ти заградити дворе,
А у мене је доста робињица, 60
Хоћу тебе оженити лјепшом."
Али цару Марко одговара:
„Што ће мени велици харачи?
То су тешке сузе сиромашке,
Што ди ми је твоје робињице? 65
Када мени закон не доноси,
Да се могу оженити другом,
Докле ми је прва у животу;
Нег’ те молим, царе господару!
Да’ ми мени триста Јањичара, 70
И пред њима побратима мога,
Који но је јаничарски ага.
По’ћу узет’ тврда Костур града."
Али њему царе говораше:
„Муч’ не лудуј, Краљевићу Марко 75
Под њиме сам стао три године,
Не могох му видјети ни врата,
Нег’ ли узет’ тврда Костур града."
Опет цару Марко говораше:
„Дај ми, царе, триста Јаничара, 80
Ја ћу узет’ тврда Костур града."
Од мање се цару не могаше,
Нег’ му даде триста Јаничара.
Кад се Марко с њима упутио,
Побратиму свому говорио: 85
„Могу ли се у вас поуздати,
Да чините што вам будем р’јети:
Обуците вдашке бјелачине,
Под бјелачу корду припашнте,
А у руке оштре косјериће. 90
И пођите ка Костуру граду,
И ондере надницу иштите,
Годите се; ма не погађајте,
Сваки ишти на дан дукат златан.
Гонит’ вас ће врли Костурани, 95
А ви њима л’јепо говорите,
Мајстор нам се Баша поболио,
За то ванка отит’ не можемо,
А у Коштуру није калуђера,
Нег’ у Михне тест’јер испита’те, 100
Да пођете до у Свету Гору,
Довестити оца калуђера,
Ки ће мајстор Башу самирити,
На’ћете ме ви у Светој Гори."
Како је рек’о тако су учинили, 105
И у Михне тест’јер испиташе,
Да отиду до у Свету Гору,
Довестити црна калуђера.
Туј нађоше Марка Краљевића,
Чудну ти је доламу скројио: 110
Три аршина око коња пака,
Л’јепо ти му име надједоше,
Л’јепо име старац Мердерине.
И пођоше ка Костуру граду;
Мајстор им је Башу самирио, 115
А пака је њима говорио:
По’ћу амо у Михне на дворе,
Једа мени што за душу даде!“
И отиде у Михне на дворе.
Видјела га љуби Краљевића, 120
Тер је Михни она говорила:
За двором ти је црни калуђере.
Скочило је тридес Коштурана,
Да га приме с врана коња свога,
Ал’ калуђер њима говораше: 125
""Не тич’те ме, мила дјети моја!
Ер ме јадна њешто кости боле,
Јашућ’ пуста коња Краљевића.""
У б’јеле га дворе уведоше,
За трпезу л’јепо поставише, 130
Поче цвилит’ љуби Краљевића,
Али јој Михна даде заушницу:
„Што ме кобиш, искобила главу!"
„Не кобим те, драги господару!
Него познам коња Краљевпћа, 135
Не знам ком је смрти погинуо."
Тада Михна вели калуђеру:
„Откуда ти коњиц Краљенића?"
Ал калуђер Михни одговара:
"Марко је био с царом на Арапим', 140
Арапи га изранише љуто,
Сусретох га зеленом планином,
Ја сам јадна Марка самирио;
За душу ми је коња оставио,
И буздохан у седлу од коња, 145
И његово копје од мејдана,
И његову димишкију корду.
Сретоше ме охоли Латини,
Под силу ми корду уграбише,
Јоштера су мени говорили; 150
„„Што ће теби корда калуђере?““
Када га је Михна разумио,
Тад дозивље љуби Краљевића:
На ти ове кључе од сандука,
Пођ’ донеси сто дукат’ златнијех 155
Тер их пода’ оцу калуђеру,
За муштулук Краљевића Марка.
А кадар се Марко понапио,
Тадар вели Костуранин Михни:
„Је ли тест’јер Михна господару! 160
Да поиграм лако калуђерски,
Што сам јоштер ђаком научио?"
Али њему Михна одговара:
„Тест’јер ти је, црни калуђеру!"
Поче играт’ лако калуђерски, 165
Ал’ пенџери из темеља крећу!
Говорило тридес Костурана:
"Чудна ти је лака игра ова,
Кад се пенџери из темеља крећу!"
Говорио Костуранин Михна: 170
„Калуђере, да те брод убије!
За што на те мантију обуче?
Голем ти би био у себи јунак,
Како да је други Краљевићу."
На то њему Марко одговара: 175
„Рек’о си је Костуранин Михне!
Ово теби Краљевића Марка!
Него стави ти на сабљу руку,
Да не речеш да ти је пријевара.“
Када га је Михна разумио, 180
Пође узет’ своју оштру корду.
Куда Марко Михну удараше,
Испод корде живи огањ скаче;
Куда Михна Марка удараше,
Свуда црна крвца протјецаше. 185
Ал’ долеће од планина вила,
Теро сједе Марку на рамена,
И она му поче говорити:
"А не знаш ли, Краљевићу Марко!
Да је Михна каменит до паса? 190
Нег’ се хити Михни брзијех нога.“
Кад је Марко вилу разумио,
Он се хнти Михни брзијех нога,
Подсјече му ноге под кољена.
Рањен паде Михна на земљицу, 195
А пак му је одсекао главу,
Пак посјече тридес Коштурана,
Огњем Михни опалио дворе;
Тако узе тврда Костур града.
