Politička prošlost Hrvata 27

Borba protiv nagodbe

Ona je počela u narodu čim je izglasana, Štrosmajerova narodna stranka i Starčevićeva stranka prava najveći su njeni protivnici. Do 1870 pod pritiskom Rauhovog krutog policiskog režima slabo se moglo što i raditi protiv nje. Franjo Josif se u to doba sprema da sa Francuskom i Italijom u savezu obnovi borbu sa Pruskom o prevlast u Nemačkoj. Francusko-nemački rat 1870 i brze nemačke pobede srušili su mu i poslednju nadu na povratak u Nemačku. Proglašenje pruskog kralja Vilhelma za nemačkog cara u Versaju u januaru 1871 završilo je vekovnu borbu Hohencolerna i Habzburga o prevlast u Nemačkoj u korist Hohencolerna.

Tih godina Habzburška Monarhija preživljuje novu unutrašnju krizu. Izbačen iz Nemačke i Italije, Franjo Josif se obraća svojim zemljama u srednjem Podunavlju. Kod njega se javlja sumnja da li je dualističko rešenje, protiv koga su bili svi slovenski narodi, a to je gotovo polovina stanovništva monarhije, najzgodnije i najbolje za državu. Česi uporno traže da se i njima dade isti položaj koji imaju i Mađari. Vojska je i dalje dobrim delom protiv dualizma i pomaže rad nekih aristokratskih i crkvenih krugova u Beču da se Austrija preuredi na federativnoj osnovi. Neko vreme Franjo Josif I pristaje uz federaliste. On u februaru 1871 dovodi grofa Karla Hohenvarta na čelo vlade u Beču. Ovaj je imao da izvrši preuređenje Austro-Ugarske na federativnoj osnovi. Protiv toga se digli Mađari sa grofom Julijom Andrašijem na čelu i tražili su od cara da ne menja osnove državnog uređenja, utvrđenog nagodbom 1867.

U burnoj 1871 izvršeni su novi izbori za Hrvatski sabor. Unionisti su tučeni do noge, a narodna stranka dobija od 65 mandata 51. U svome manifestu narodu „20 septembra 1871 ona je podvukla da ne priznaje pravovaljanost nagodbe od 1868, jer je pravljena bez pristanka većine naroda. Još jednom je ispustila priliku da dobije povoljan sporazum sa Mađarima uzdajući se da će u Beču pobediti federalistička struja, oboriti dualizam i izgraditi novu federativnu Monarhiju.

U to vreme, dok se vodila velika borba između pristalica federalističkog i dualističkog uređenja u Monarhiji, kad je u Hrvatskoj sve bilo u najlepšoj nadi na budućnost, došlo je do Kvaternikove bune u Rakovici.

Kvaternikova buna u Rakovici u jesen 1871 bila je karakteristična za vreme i raspoloženje, u kome se živelo u to doba u Hrvatskoj. Eugen Kvaternik, jedan od najfanatičnijih propovednika hrvatskog oslobođenja, pošao je u ustanak sam sa svojim saradnikom Franjom Bahom. Koliko je i kod ovog hrvatskog nacionaliste bila duboka vera prema Srbima, vidi se po tom, što je on ustanak počeo u čisto srpskom kraju na Vojnoj Granici. Pokret je brzo ugušen. Kvaternik i Franjo Bah ubijeni, ali oni su bili preteče onog vatrenog nacionalističkog fanatizma kod jednog dela hrvatske inteligencije iz konca XIX i početka XX veka.

Grof Andraši iskoristio je, među ostalim, i rakovičku bunu da obori Hohenvartovu vladu i omete preuređenje Monarhije na federativnoj osnovi. U samoj Hrvatskoj buna je kod vodećih ljudi izazvala strah i zaprepašćenje. Ni Ante Starčević nije odobravao postupak svoga bivšeg druga. Pešta vešto i brzo iskorišćava priliku da slomi otpor Hrvata. Sabor je raspušten 15 januara 1872, za banskog namesnika dolazi Ante Vakanović, stari Ilirac, a sad krvni protivnik svojih starih drugova. U takvim prilikama narodna stranka pregovara s Ugarskom vladom o reviziji nagodbe. Mađari su nešto malo popustili u pitanju finansija, mesto sume od 2.200.000 forinata uvedeno je da 45% prihoda iz Hrvatske ima da se zadrži za njene lokalne potrebe. Sabor će se sazvati, ako bude raspušten, u roku od tri meseca posle raspuštanja. Ovakvu nagodbu primio je Hrvatski sabor 5 septembra 1873, pa i većina narodne stranke osim Račkog, Štrosmajera i još nekoliko njihovih pristalica.

Sećajući se 1848 i 1849 Maćari su od nagodbe 1867 stalno tražili da se raspusti Vojna Granica. Vojni krugovi dugo su se tome odupirali i naposletku su popustili. U jesen 1873 konačno je rešeno da se ona raspusti i pripoji Hrvatskoj i Slavoniji. Tim je ispunjena vekovna težnja Hrvata.

Posle pristanka narodne stranke na nagodbu, ma i samo malo revidiranu u jesen 1873, Ivan Mažuranić postaje hrvatski ban. Austrija posle burnih dvadeset pet godina i u unutrašnjoj i spoljašnjoj politici postepeno se smiruje. Franjo Josif privikava se na dualizam, a da bi naknadio gubitke u Nemačkoj i Italiji, obraća se Balkanu. Želeći otsad da vodi tamo aktivnu politiku, on pravi sporazum sa Rusijom i sa Nemačkom, stupa u trojecarski savez, osigurava svojoj državi spoljnopolitički prestiž i sprema zemljište za prodiranje na Balkanu. Zato više obraća pažnju na svoje jugoslovenske zemlje kao bazu za to prodiranje. Siguran spolja preko trojecarskog saveza i u zemlji preko dualističkog sistema, on će otsad voditi manje brige o težnjama i raspoloženjima Hrvata i Srba. Nigde se to neće tako osetiti kao za vreme istočne krize 1875—1878.

Ustanak Srba u Bosni i Hercegovini 1875 nije zatekao složne tamošnje Hrvate. Jedni su pristali uz ustanak, drugi su ostali mirni posmatrači borbe, a treći su se pridružili Turcima i s njima zajedno išli protiv ustanika. Veliki ustanički pokret meću Hrvatima bio je u južnoj Hercegovini pod voćstvom don Ivana Musića.

Hrvatska javnost je pozdravila ustanak u Bosni i Hercegovini. Odbori po raznim mestima Hrvatske, Slavonije i Dalmacije skupljali su priloge za ustanike i pomagali ih ratnom spremom. Tim više davali su Hrvati izraze svoje simpatije za ustanike u Bosni i Hercegovini, što su Mađari otvoreno naginjali Turcima. Tako je to pitanje počelo dobijati veliku važnost za odnose izmeću Hrvatske i Ugarske. Grof Andraši se i bojao u početku da bi ovi revolucionarni pokreti u Turskoj mogli da pređu i na austriske i jugoslovenske pokrajine, pa je u leto 1875 otvoreno pretio Srbiji oružanom intervencijom, ako bi požar prenela preko Save i Dunava.

Srpsko-turski rat 1876 postavio je i pred Hrvate bosansko pitanje u svoj njegovoj veličini. Štrosmajer i Mažuranić želeli su da i Hrvatska aktivno uzme učešća u ustanku da bi mogla sudelovati i u podeli Bosne i Hercegovine. O tom se nešto i pregovaralo meću Beogradom i Zagrebom. Ali Mađari nisu želeli nikakvu saradnju srpsko-hrvatsku na tom pitanju, pa su i osujetili ovaj plan.

Prvih meseci ustanka Srbi i Hrvati u Austriji zajednički rade na njegovom pomaganju. Ali kako je on dobijao čisto srpsku boju, Hrvati se postepeno tuđe i povlače. Malo po malo počinje i novinska borba između Srba i Hrvata, čija je Bosna. Ovu borbu smišljeno pomažu i podupiru Beč i Pešta. Za vreme prvog srpsko-turskog rata 1876 prvi put je u Hrvatskoj primenjen sistem zaplašivanja Hrvata insceniranjem veleizdajničkih procesa kod Srba. Protiv-srpski kurs, koji je zaveo ove godine ban Ivan Mažuranić, imaće velikog uticaja na odnose Srba i Hrvata, sve do početka XX veka. Vraćajući Hrvatima milo za drago progone od 1876—1878 Srbi će se posle staviti u službu Kuenu Hedervariu i biti stub njegovog nasilničkog režima u Hrvatskoj preko 20 godina.

Rešavanje bosansko-hercegovačkog pitanja 1875—78 i otvoren sukob između Srbije i Austrije zbog njega postaviće po prvi put hrvatski narod pred izbor, za Beč ili za Beograd. Koliko je politička budućnost Hrvata bila vezana za sudbinu Bosne i Hercegovine i koliko su toga bili svesni vodeći ljudi u Hrvatskoj vidi se najbolje iz izjave Mrazovića 1869, ako Bosna ode Srbiji, neće Hrvatima ništa drugo ostati „nego da im se i mi pridružimo“. U ovo doba malo je bilo ljudi u Hrvatskoj koji su mogli jasno da vide stvari i da se prema tome opredele. Većina ih je više verovala u moć jedne velike carevine, kakva je bila Austro-Ugarska, nego u malu kneževinu Srbiju. Još je bilo n u Hrvatskoj ljudi, kao u Češkoj, koji su se nadali da će se Austrija moći pretvoriti u slovensku državu i pridolaskom Bosne i Hercegovine Sloveni bi se samo pojačali. Zatim, zauzimanjem Bosne i Hercegovine Austrija bi imala pod svojom vlašću ceo hrvatski narod. Od ujedinjenja pod jednom državom do ujedinjenja u jednu pokrajinu bio bi, mislili su neki, samo korak. Trijalistička ideja bila je na pomolu.

Štrosmajer i Rački imaju svoje mišljenje o celom pitanju. Oni ga ne promatraju sa uskog hrvatskog gledišta kao veliki deo njihovih sunarodnika. Za njih je bosansko-hercegovačko pitanje samo jedan deo celokupnog jugoslovenskog problema i tako se ima i rešavati. Oni bi radije da Bosna i Hercegovina i dalje ostanu pod Turskom nego da dođu pod Austriju, jer „kakva je danas Austrija, ne može ona okupirati Bosnu, a ako bi je i okupirala, ona bi naš narod na još gore muke stavila, nego što su muke današnje“, piše Štrosmajer u proleće 1878.

Predviđanja ove dvojice velikih hrvatskih rodoljuba tačno su se obistinila. Kad je berlinski kongres dozvolio Austriji da okupira Bosnu, njena vojska ušla je tamo zavodeći upravu isto toliko antihrvatsku, koliko antisrpsku. Na adresu Hrvatskog sabora od 28 avgusta 1878 da se uređenje zauzete Bosne i Hercegovine malo po malo tako udesi, „kako bi se vremenom mogao pripojiti na ustroj Kraljevine Hrvatske i Dalmacije i njihovu državno-pravnu položaju prema Kraljevini Ugarskoj“, Franjo Josif je odgovorio, „da je sabor prekoračio svoju delatnost govoreći o Bosni i Hercegovini“. U komisiji za buduće uređenje Bosne i Hercegovine nije se nalazio nijedan Hrvat. Beč i Pešta urediće okupiranu Bosnu i Hercegovinu po svojoj volji i prema svojim shvatanjima i interesima.

Okupacijom Bosne i Hercegovine 1878 završava se jedan buran period u istoriji Hrvata. Mnogo se šta izmenilo za to relativno kratko vreme od 30 godina. U Hrvatskoj i Slavoniji uklonjeni su poslednji ostaci starog feudalnog sistema. Zemlja je dobila modernu državnu upravu, seljak zemlju a razvitak prometa i trgovine, podizanje industrije omogućava stvaranje kapitalističke proizvodnje. Tad se otvaraju prve banke, grade prve železničke pruge i podižu prve fabrike. Kulturno-prosvetno Hrvati dobijaju glavne institucije Akademiju nauka, Univerzitet i školstvo, narodni jezik postaje službeni jezik u javnom životu, Zagreb jak kulturni centar svih Južnih Slovena, a pored toga, političko središte svih Hrvata. U nacionalno-političkim pitanjima vrši se konačna emancipacija Hrvatske od starih srednjovekovnih državno-pravnih veza s Ugarskom i zasnovan na istoriskim tradicijama i novom načelu narodnosti počeo se izgrađivati savremeni hrvatski nacionalizam. Pored razlaza s Ugarskom zbog Bahova apsolutizma i nagodbe 1868 hlade osećanja i prema Beču. Mladi hrvatski nacionalizam postaje postepeno u suštini isto toliko antiaustriski i antihabzburški, koliko i antiugarski. U odnosu prema ostalim Južnim Slovenima, posebice Srbima, u ovo doba se jasno formiraju dva shvatanja jugoslovensko i čisto hrvatsko, koji će se otsad nekad dopunjavati, nekad potirati, pa i sukobljavati.

U ovo doba izvršen je nacionalni preporod kod Hrvata u Dalmaciji. Narodna stranka pod voćstvom dr. Mihe Klajića i Mihovila Pavlinovića povela je odlučnu borbu sa italijanskom autonomašima po gradovima. Ona nije bila samo politička, nego više kulturna. Zaneseni italijanskom borbom za ujedinjenje i dalmatinski italijanaši su unosili u borbu mnogo južnačkog žara i upornosti, ali jedna po jedna gradska opština u Dalmaciji padala je u hrvatske ruke. 1878 italijanaši su držali samo Zadar. Tim je dovršena vekovna borba između Hrvata i Latina o gospodstvu na dalmatinskoj obali. Hrvatski narod izvršio je jedan od svojih najvažnijih zadataka u istoriji, sačuvao Južnom Slovenstvu izlaz na more.