Политичка прошлост Хрвата 27

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Борба против нагодбе[уреди]

Она је почела у народу чим је изгласана, Штросмајерова народна странка и Старчевићева странка права највећи су њени противници. До 1870 под притиском Рауховог крутог полициског режима слабо се могло што и радити против ње. Фрањо Јосиф се у то доба спрема да са Француском и Италијом у савезу обнови борбу са Пруском о превласт у Немачкој. Француско-немачки рат 1870 и брзе немачке победе срушили су му и последњу наду на повратак у Немачку. Проглашење пруског краља Вилхелма за немачког цара у Версају у јануару 1871 завршило је вековну борбу Хохенцолерна и Хабзбурга о превласт у Немачкој у корист Хохенцолерна.

Тих година Хабзбуршка Монархија преживљује нову унутрашњу кризу. Избачен из Немачке и Италије, Фрањо Јосиф се обраћа својим земљама у средњем Подунављу. Код њега се јавља сумња да ли је дуалистичко решење, против кога су били сви словенски народи, а то је готово половина становништва монархије, најзгодније и најбоље за државу. Чеси упорно траже да се и њима даде исти положај који имају и Мађари. Војска је и даље добрим делом против дуализма и помаже рад неких аристократских и црквених кругова у Бечу да се Аустрија преуреди на федеративној основи. Неко време Фрањо Јосиф I пристаје уз федералисте. Он у фебруару 1871 доводи грофа Карла Хохенварта на чело владе у Бечу. Овај је имао да изврши преуређење Аустро-Угарске на федеративној основи. Против тога се дигли Мађари са грофом Јулијом Андрашијем на челу и тражили су од цара да не мења основе државног уређења, утврђеног нагодбом 1867.

У бурној 1871 извршени су нови избори за Хрватски сабор. Унионисти су тучени до ноге, а народна странка добија од 65 мандата 51. У своме манифесту народу „20 септембра 1871 она је подвукла да не признаје правоваљаност нагодбе од 1868, јер је прављена без пристанка већине народа. Још једном је испустила прилику да добије повољан споразум са Мађарима уздајући се да ће у Бечу победити федералистичка струја, оборити дуализам и изградити нову федеративну Монархију.

У то време, док се водила велика борба између присталица федералистичког и дуалистичког уређења у Монархији, кад је у Хрватској све било у најлепшој нади на будућност, дошло је до Кватерникове буне у Раковици.

Кватерникова буна у Раковици у јесен 1871 била је карактеристична за време и расположење, у коме се живело у то доба у Хрватској. Еуген Кватерник, један од најфанатичнијих проповедника хрватског ослобођења, пошао је у устанак сам са својим сарадником Фрањом Бахом. Колико је и код овог хрватског националисте била дубока вера према Србима, види се по том, што је он устанак почео у чисто српском крају на Војној Граници. Покрет је брзо угушен. Кватерник и Фрањо Бах убијени, али они су били претече оног ватреног националистичког фанатизма код једног дела хрватске интелигенције из конца XIX и почетка XX века.

Гроф Андраши искористио је, међу осталим, и раковичку буну да обори Хохенвартову владу и омете преуређење Монархије на федеративној основи. У самој Хрватској буна је код водећих људи изазвала страх и запрепашћење. Ни Анте Старчевић није одобравао поступак свога бившег друга. Пешта вешто и брзо искоришћава прилику да сломи отпор Хрвата. Сабор је распуштен 15 јануара 1872, за банског намесника долази Анте Вакановић, стари Илирац, а сад крвни противник својих старих другова. У таквим приликама народна странка преговара с Угарском владом о ревизији нагодбе. Мађари су нешто мало попустили у питању финансија, место суме од 2.200.000 форината уведено је да 45% прихода из Хрватске има да се задржи за њене локалне потребе. Сабор ће се сазвати, ако буде распуштен, у року од три месеца после распуштања. Овакву нагодбу примио је Хрватски сабор 5 септембра 1873, па и већина народне странке осим Рачког, Штросмајера и још неколико њихових присталица.

Сећајући се 1848 и 1849 Маћари су од нагодбе 1867 стално тражили да се распусти Војна Граница. Војни кругови дуго су се томе одупирали и напослетку су попустили. У јесен 1873 коначно је решено да се она распусти и припоји Хрватској и Славонији. Тим је испуњена вековна тежња Хрвата.

После пристанка народне странке на нагодбу, ма и само мало ревидирану у јесен 1873, Иван Мажуранић постаје хрватски бан. Аустрија после бурних двадесет пет година и у унутрашњој и спољашњој политици постепено се смирује. Фрањо Јосиф привикава се на дуализам, а да би накнадио губитке у Немачкој и Италији, обраћа се Балкану. Желећи отсад да води тамо активну политику, он прави споразум са Русијом и са Немачком, ступа у тројецарски савез, осигурава својој држави спољнополитички престиж и спрема земљиште за продирање на Балкану. Зато више обраћа пажњу на своје југословенске земље као базу за то продирање. Сигуран споља преко тројецарског савеза и у земљи преко дуалистичког система, он ће отсад водити мање бриге о тежњама и расположењима Хрвата и Срба. Нигде се то неће тако осетити као за време источне кризе 1875—1878.

Устанак Срба у Босни и Херцеговини 1875 није затекао сложне тамошње Хрвате. Једни су пристали уз устанак, други су остали мирни посматрачи борбе, а трећи су се придружили Турцима и с њима заједно ишли против устаника. Велики устанички покрет мећу Хрватима био је у јужној Херцеговини под воћством дон Ивана Мусића.

Хрватска јавност је поздравила устанак у Босни и Херцеговини. Одбори по разним местима Хрватске, Славоније и Далмације скупљали су прилоге за устанике и помагали их ратном спремом. Тим више давали су Хрвати изразе своје симпатије за устанике у Босни и Херцеговини, што су Мађари отворено нагињали Турцима. Тако је то питање почело добијати велику важност за односе измећу Хрватске и Угарске. Гроф Андраши се и бојао у почетку да би ови револуционарни покрети у Турској могли да пређу и на аустриске и југословенске покрајине, па је у лето 1875 отворено претио Србији оружаном интервенцијом, ако би пожар пренела преко Саве и Дунава.

Српско-турски рат 1876 поставио је и пред Хрвате босанско питање у свој његовој величини. Штросмајер и Мажуранић желели су да и Хрватска активно узме учешћа у устанку да би могла суделовати и у подели Босне и Херцеговине. О том се нешто и преговарало мећу Београдом и Загребом. Али Мађари нису желели никакву сарадњу српско-хрватску на том питању, па су и осујетили овај план.

Првих месеци устанка Срби и Хрвати у Аустрији заједнички раде на његовом помагању. Али како је он добијао чисто српску боју, Хрвати се постепено туђе и повлаче. Мало по мало почиње и новинска борба између Срба и Хрвата, чија је Босна. Ову борбу смишљено помажу и подупиру Беч и Пешта. За време првог српско-турског рата 1876 први пут је у Хрватској примењен систем заплашивања Хрвата инсценирањем велеиздајничких процеса код Срба. Против-српски курс, који је завео ове године бан Иван Мажуранић, имаће великог утицаја на односе Срба и Хрвата, све до почетка XX века. Враћајући Хрватима мило за драго прогоне од 1876—1878 Срби ће се после ставити у службу Куену Хедервариу и бити стуб његовог насилничког режима у Хрватској преко 20 година.

Решавање босанско-херцеговачког питања 1875—78 и отворен сукоб између Србије и Аустрије због њега поставиће по први пут хрватски народ пред избор, за Беч или за Београд. Колико је политичка будућност Хрвата била везана за судбину Босне и Херцеговине и колико су тога били свесни водећи људи у Хрватској види се најбоље из изјаве Мразовића 1869, ако Босна оде Србији, неће Хрватима ништа друго остати „него да им се и ми придружимо“. У ово доба мало је било људи у Хрватској који су могли јасно да виде ствари и да се према томе определе. Већина их је више веровала у моћ једне велике царевине, каква је била Аустро-Угарска, него у малу кнежевину Србију. Још је било н у Хрватској људи, као у Чешкој, који су се надали да ће се Аустрија моћи претворити у словенску државу и придоласком Босне и Херцеговине Словени би се само појачали. Затим, заузимањем Босне и Херцеговине Аустрија би имала под својом влашћу цео хрватски народ. Од уједињења под једном државом до уједињења у једну покрајину био би, мислили су неки, само корак. Тријалистичка идеја била је на помолу.

Штросмајер и Рачки имају своје мишљење о целом питању. Они га не проматрају са уског хрватског гледишта као велики део њихових сународника. За њих је босанско-херцеговачко питање само један део целокупног југословенског проблема и тако се има и решавати. Они би радије да Босна и Херцеговина и даље остану под Турском него да дођу под Аустрију, јер „каква је данас Аустрија, не може она окупирати Босну, а ако би је и окупирала, она би наш народ на још горе муке ставила, него што су муке данашње“, пише Штросмајер у пролеће 1878.

Предвиђања ове двојице великих хрватских родољуба тачно су се обистинила. Кад је берлински конгрес дозволио Аустрији да окупира Босну, њена војска ушла је тамо заводећи управу исто толико антихрватску, колико антисрпску. На адресу Хрватског сабора од 28 августа 1878 да се уређење заузете Босне и Херцеговине мало по мало тако удеси, „како би се временом могао припојити на устрој Краљевине Хрватске и Далмације и њихову државно-правну положају према Краљевини Угарској“, Фрањо Јосиф је одговорио, „да је сабор прекорачио своју делатност говорећи о Босни и Херцеговини“. У комисији за будуће уређење Босне и Херцеговине није се налазио ниједан Хрват. Беч и Пешта уредиће окупирану Босну и Херцеговину по својој вољи и према својим схватањима и интересима.

Окупацијом Босне и Херцеговине 1878 завршава се један буран период у историји Хрвата. Много се шта изменило за то релативно кратко време од 30 година. У Хрватској и Славонији уклоњени су последњи остаци старог феудалног система. Земља је добила модерну државну управу, сељак земљу а развитак промета и трговине, подизање индустрије омогућава стварање капиталистичке производње. Тад се отварају прве банке, граде прве железничке пруге и подижу прве фабрике. Културно-просветно Хрвати добијају главне институције Академију наука, Универзитет и школство, народни језик постаје службени језик у јавном животу, Загреб јак културни центар свих Јужних Словена, а поред тога, политичко средиште свих Хрвата. У национално-политичким питањима врши се коначна еманципација Хрватске од старих средњовековних државно-правних веза с Угарском и заснован на историским традицијама и новом начелу народности почео се изграђивати савремени хрватски национализам. Поред разлаза с Угарском због Бахова апсолутизма и нагодбе 1868 хладе осећања и према Бечу. Млади хрватски национализам постаје постепено у суштини исто толико антиаустриски и антихабзбуршки, колико и антиугарски. У односу према осталим Јужним Словенима, посебице Србима, у ово доба се јасно формирају два схватања југословенско и чисто хрватско, који ће се отсад некад допуњавати, некад потирати, па и сукобљавати.

У ово доба извршен је национални препород код Хрвата у Далмацији. Народна странка под воћством др. Михе Клајића и Миховила Павлиновића повела је одлучну борбу са италијанском аутономашима по градовима. Она није била само политичка, него више културна. Занесени италијанском борбом за уједињење и далматински италијанаши су уносили у борбу много јужначког жара и упорности, али једна по једна градска општина у Далмацији падала је у хрватске руке. 1878 италијанаши су држали само Задар. Тим је довршена вековна борба између Хрвата и Латина о господству на далматинској обали. Хрватски народ извршио је један од својих најважнијих задатака у историји, сачувао Јужном Словенству излаз на море.