Pokondirena tikva/7
| ◄ Позорје 6. | Pozorje 7. | Позорје 8. ► |
Pozorje sedmo
MITAR, PREĐAŠNjE
MITAR: Pomozi bog, Femo.
FEMA: I ovaj je došao da mi smradi nos (metne maramu na nos, pa se okrene ogledalu).
MITAR: Femo, šta je tebi? Šta si se narogušila kao patak?
FEMA: Komi fo! Komi fo! Danas imam jednu osobitu vizitu. Jokan, aufšponen (ode).
MITAR: Šta je ovoj mojoj sestri! Gdi je Evica?
ANČA: U bašti.
MITAR: Idi je zovi (Anča otide.) Kog vraga, il' je poludela ili se čini. Kakve su to reči: miko! miko! Kanda krave vabi.
EVICA, MITAR
MITAR: Devojko, šta je tvojoj materi?
EVICA: Ah, ujo, ona kanda nije pri svesti, gledajte šta je uradila s kućom.
MITAR: Ja vidim promenu, ali ne znam zašto; ta ni šest nedelja nema otkad ti je otac umro.
EVICA: Ona hoće da je kod nje sve kao kod najveće gospode. Psuje me i grdi što radim, nego kaže da se nakitim pa da sedim.
MITAR: O, sluta jedna, a je li ona sedela dok je otac bio živ? On se, bog da mu dušu prosti, kinjio i život prekraćivao da vam što više pribavi, a gledaj ti sad ove, hoće da utamani kuću. A, drugojače ću ja s njom početi!
EVICA: Grdila me i ružila što sam bila kod vas i što sam radila.
MITAR: Dašta, i tebe da vaspita kao što je ona? Bezobraznica, videla ono malo krajcara, pa hoće da spiri.
EVICA: Nekakva gospođa Sara dolazi, pa je tako uči. Sve kažu da nisam vospitana kako valja.
MITAR: Kad nisi vospitana, a ti ćeš ići sa mnom.
EVICA: Ja ne smem, ujo, u vašu kuću ulaziti.
MITAR: Zašto?
EVICA: Zapretila mi je strašno, zašto kaže da nema brata čizmara.
MITAR: Šta, ta pokondirena tikva! A šta joj je otac i muž bio, nisu li pošteni majstori bili kao i ja? Hajde ti sa mnom, pa samo neka dođe po tebe, prebiću joj obadve noge.
EVICA: (mazeći se): Ah, ujo!
MITAR: No, šta ti je?
EVICA: Ah, moj Vasilije! I njega je oterala.
MITAR: Moja ćerko, jest da je Vasilije dobar, i da je i tvoj otac još namislio da te za njega da, ali ja ti to ne mogu dopustiti, a ni za što drugo nego što je siromah.
EVICA: (plače).
MITAR: No, no, ti plačeš?
EVICA: Nije li moj otac i mnogi drugi ljudi, niste li i vi sami bili oskudni kad ste se ženili, pa eto ste, hvala bogu, stekli! Moj je Vasilije vredan.
MITAR: E, moja ćerko, sad nisu ona vremena koja su bila kad sam se ja ženio. Sad je sve drugojače: prokleta moda jako je ovladala. Tvoja se baba, bog da joj dušu prosti, u venčanoj haljini sahranila, a od kape joj i sad srebrna dugmeta na svečanoj ćurdiji nosim, ali naši mlađi sve hoće da svetle, da su pred svetom obučeni, makar u kući proje ne imali.
EVICA: Moj Vasilije nije takav.
MITAR: Ja znam, ali ni on ne može iz reda izilaziti. Vidiš, kad bi ti metnula zlatnu kapu, svi bi zinuli na tebe kao na čavku. Moraš imati od paučine, i natrkačiti kraklje ili žirafe, kako bestraga zovu; oko vrata kule i tarane; moraš naobručati glavu i sapeti ruke sa zlatnim lancima, a to sve otkuda ćeš?
EVICA: Nisam ni ja siroče uboga.
MITAR: Vidiš li ti da ti mati luduje? Ona će sve s njenom prokletom modom da spiri i izmodi, pak onda? - Ne, ne, žao mi je, al' ne može biti ... Koji vrat, kakav je to pandur?
EVICA: To je Jovan.
MITAR: Jovan, pa šta se tako naružio? ... Jovane!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|