Покондирена тиква/7
◄ Позорје 6. | Позорје 7. | Позорје 8. ► |
Позорје седмо
МИТАР, ПРЕЂАШЊЕ
МИТАР: Помози бог, Фемо.
ФЕМА: И овај је дошао да ми смради нос (метне мараму на нос, па се окрене огледалу).
МИТАР: Фемо, шта је теби? Шта си се нарогушила као патак?
ФЕМА: Коми фо! Коми фо! Данас имам једну особиту визиту. Јокан, ауфшпонен (оде).
МИТАР: Шта је овој мојој сестри! Гди је Евица?
АНЧА: У башти.
МИТАР: Иди је зови (Анча отиде.) Ког врага, ил' је полудела или се чини. Какве су то речи: мико! мико! Канда краве ваби.
ЕВИЦА, МИТАР
МИТАР: Девојко, шта је твојој матери?
ЕВИЦА: Ах, ујо, она канда није при свести, гледајте шта је урадила с кућом.
МИТАР: Ја видим промену, али не знам зашто; та ни шест недеља нема откад ти је отац умро.
ЕВИЦА: Она хоће да је код ње све као код највеће господе. Псује ме и грди што радим, него каже да се накитим па да седим.
МИТАР: О, слута једна, а је ли она седела док је отац био жив? Он се, бог да му душу прости, кињио и живот прекраћивао да вам што више прибави, а гледај ти сад ове, хоће да утамани кућу. А, другојаче ћу ја с њом почети!
ЕВИЦА: Грдила ме и ружила што сам била код вас и што сам радила.
МИТАР: Дашта, и тебе да васпита као што је она? Безобразница, видела оно мало крајцара, па хоће да спири.
ЕВИЦА: Некаква госпођа Сара долази, па је тако учи. Све кажу да нисам воспитана како ваља.
МИТАР: Кад ниси воспитана, а ти ћеш ићи са мном.
ЕВИЦА: Ја не смем, ујо, у вашу кућу улазити.
МИТАР: Зашто?
ЕВИЦА: Запретила ми је страшно, зашто каже да нема брата чизмара.
МИТАР: Шта, та покондирена тиква! А шта јој је отац и муж био, нису ли поштени мајстори били као и ја? Хајде ти са мном, па само нека дође по тебе, пребићу јој обадве ноге.
ЕВИЦА: (мазећи се): Ах, ујо!
МИТАР: Но, шта ти је?
ЕВИЦА: Ах, мој Василије! И њега је отерала.
МИТАР: Моја ћерко, јест да је Василије добар, и да је и твој отац још намислио да те за њега да, али ја ти то не могу допустити, а ни за што друго него што је сиромах.
ЕВИЦА: (плаче).
МИТАР: Но, но, ти плачеш?
ЕВИЦА: Није ли мој отац и многи други људи, нисте ли и ви сами били оскудни кад сте се женили, па ето сте, хвала богу, стекли! Мој је Василије вредан.
МИТАР: Е, моја ћерко, сад нису она времена која су била кад сам се ја женио. Сад је све другојаче: проклета мода јако је овладала. Твоја се баба, бог да јој душу прости, у венчаној хаљини сахранила, а од капе јој и сад сребрна дугмета на свечаној ћурдији носим, али наши млађи све хоће да светле, да су пред светом обучени, макар у кући проје не имали.
ЕВИЦА: Мој Василије није такав.
МИТАР: Ја знам, али ни он не може из реда изилазити. Видиш, кад би ти метнула златну капу, сви би зинули на тебе као на чавку. Мораш имати од паучине, и натркачити кракље или жирафе, како бестрага зову; око врата куле и таране; мораш наобручати главу и сапети руке са златним ланцима, а то све откуда ћеш?
ЕВИЦА: Нисам ни ја сироче убога.
МИТАР: Видиш ли ти да ти мати лудује? Она ће све с њеном проклетом модом да спири и измоди, пак онда? - Не, не, жао ми је, ал' не може бити ... Који врат, какав је то пандур?
ЕВИЦА: То је Јован.
МИТАР: Јован, па шта се тако наружио? ... Јоване!
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|