Pokondirena tikva/24

DEJSTVO TREĆE

Pozorje 5.

Pozorje peto

VASILIJE kao izvan sebe

VASILIJE: Evice, ha moja lepa, medena, šećerna Evice, hodi, Evice smokvena, cukerpokerajska Evice, da te poljubim, i jošt jedanput, i jošt jedanput. Ja sam srećan, ti si moja, gledaj me, ja igram od radosti, ti si moja, hodi da te poljubim. Ja sam tvoj.

EVICA: Šta je tebi, Vaso, ti kanda nisi pri sebi?

VASILIJE: I nisam, vere mi; ja sam na nebu, u raju, s tobom, mojom milom, bademskom, alvenskom Evicom.

EVICA: Ja te ne razumem ništa. Šta ti se dogodilo?

VASILIJE: Jošt pitaš? Ne možeš da se setiš? Dvanaest hiljada forinti! Jesi li čula? Dvanaest hiljada, to će biti život, to će biti grljenje, evo ovako, evo ovako (grli je).

EVICA: Ja ne znam ništa, gdi su ti novci, i otkuda su ti?

VASILIJE: Gdi su mi, otkuda su mi? Daj samo reškontu, pa ćeš videti. Do po sata pune tri kese dukata doneću ti.

EVICA: Al' ćedu biti žuti! Blago nama!

VASILIJE: Sad daj reškontu, ne mogu više da čekam.

EVICA: Kakvu reškontu?

VASILIJE: Zaboga, reškontu, ja sam je kod tebe ostavio.

EVICA: Nisi ti meni nikakvu reškontu dao.

VASILIJE: Kako ti nisam dao kad je ostala u tvojoj ruci? Daj ovamo, nemoj me toliko mučiti.

EVICA: Ti snivaš, ja ne znam ni za kakvu reškontu.

VASILIJE: Ha! Eto ženske vernosti! Evice, to je lepo! Tako li ti mene miluješ? Daj reškontu, zaboga nemoj me ubiti!

EVICA: Ja ne znam šta si ti poludio.

VASILIJE: Poludio. (Plače.) Da, poludio, pravo kažeš, lud sam i bio što sam takvu omilovao. To je lepo da ubiješ siromaha momka ... Evice, ja znam da se ti šališ, samo hoćeš da me namučiš; daj reškontu, da primim novce pa onda uzmi koliko hoćeš.

EVICA: Ubio me bog ako znam o kakvoj reškonti!

VASILIJE (legne na zemlju): Oh, sad sam nesrećan! Sa svake, kukavac, strane stradati moram.

EVICA: Čekaj malo, Vaso.

VASILIJE: Idi, ti si otrov, ti si zmija pred mojim očima.

EVICA: Ta čekaj, kad ti kažem. Kaži mi šta je to reškonta, jede li se? Kako izgleda, da vidim.

VASILIJE: Ne znaš, ona plavetna hartija što sam ti je dao u majstor-Mitrovoj kući, kad nas je tvoja mati zatekla.

EVICA: A, to je kod mene u burmutici. Čekaj, sad ću ti doneti (otide).

VASILIJE (đipi): Šta, kod tebe je, i ja sam te tako osramotio! Ah, Vaso, šta učini! Kako ćeš joj u oči pogledati? No, ja ću moliti, ona je dobra, ona će mi oprostiti.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.