Pismo dedi (Jesenjin)

Pismo dedi
Pisac: Sergej Jesenjin

Napustio sam
Domaće ognjište.
Dedice! Mili moj!
Opet mi čaraš um.
Kod vas pod pendžerom
Sad snežne bure šište,
U odžaku, dok pišem,
Slušaš jek i šum -

K'o da se sto đavola
Na tavanu steklo;
Ti cele noći dreždiš,
Trza ti se noga
I baš te svrbi dlan
Da ogrneš se reklom,
Pa da žaračem žežeš
Sve u ime Boga.

Bezazlenosti draga
Netaknutih duša!
Nije te zalud praded
Za ovsa tri mere
Vodio crkvenjaku,
Da skrušeno slušaš
„Dostojno jest”,
„Očenaš”, „Simvol vere”.

Dobroga konja hrane.
Njemu je sitna zob
Ljubavi verne zalog.
Ti, pozvavši na sud
Dušu pod stare dane,
Učaše isto svog
Čapkuna onog malog.

Al' ne svlada ti unuk
Hristov nauk tih
I, zadavši ti jad,
Odskita u tuđinu.
Po tvom sam umu sad
Podoban bludnom sinu,
Dok prebiram u glavi
Tašti, glupi stih.

Ti veliš: da su tebi
Dušu poharali,
Da sam budala ja,
Da sâm je tat u gradu.
Al' dragi dedice,
Da li je tako, da li? -
Rđavog konja
Lopovi ne kradu.

Sa gumna ragu teraš -
Neće iz inata.
Al' onaj ko bi druge
Da upozna vode,
Reći će: da ne gnjili
Na dnu živog blata,
Iz zavičaja
Sin treba da ode.

Odoh. Daleko.
Ovde, u tuđini,
Proleće. Ruže
Od pesnice veće.
I tvojoj tužnoj,
Samotnoj sudbini
Njin topli pozdrav šaljem,
Dašak tihe sreće.

Do neba pište
Mećave Rjazanke,
A tebe tišti
Zajedno što nismo -
Čezneš, al' znaš
Da nikakve te sanke
Odvesti neće tamo
Kud te mami pismo.

Do zemlje ruža
Našao bi puta,
Željan topline -
Al' te snađe beda:
Vražjoj mašini
Tvoja kletva ljuta
Sputala te je čvrsto,
Nikud maći ne da.

A ako umrem?
Čuješ?
Iz zemlje oluja
Hoćeš li doći tim paklenim vlakom,
Da prisustvuješ
Svadbi s crnom rakom
I poslednje mi poješ
„Aliluja”?

Tad poveruj, bez suza,
U moć parnog diva,
U čeličnu se uzdaj
Kobilu bez premca.
Što ti je konj,
Što ti je konj lokomotiva!
Zacelo su je
Kupili od Nemca.

Iz železnih joj usta
Suče vatra živa,
Nad njom se vije dim
K'o griva crna, gusta.
Ah, da je nešto takva
Našem konju griva,
Ala bi silne četke
Stekli, željo pusta!

Znam: vreme troši
Čak i kamen stanac...
Shvatićeš i ti, stari,
Nekad, Bog da prosti -
Neka ti sanke vuče
I najbešnji vranac,
U dalek kraj
Donećeš samo kosti.

Shvatićeš: nisam zalud
Prebegao gradu -
Od ptičjeg leta tamo
Čovek brže juri.
U zemlji prepuštenoj
Požaru i buri
Rđavog konja
Lopovi ne kradu.

prev. Miroslav Topić