Kad se ženi Senjanin Ivane
Lipom kćercom dužde bnetačkoga,
Stade kupit Senjanin Ivane,
Stade kupit gospodu svatove
Da će projti po mladu divojku. 5
Ali mu je loša srića bila,
Jer mu j' paša priprosil divojku,
Paša j' stratil tri tovara blaga
I njezinu j' podmitio majku,
I njemu je j' obećala majka. 10
To je čuo Senjanin Ivane,
To se j’ njemu jako na žal dalo,
On napiše jednu knjigu malu
I šalje je netjaku svojemu,
U maloj mu knji[gi] besidio: 15
„Aj, netjače, mlajan brđanine,
Paša j' moju priprosil divojku,
Već sakupi trideset brđana,
A ja oću trideset Senjana,
Sve delija neženjenih mlada, 20
Ki ne žale da te poginuti,
Pojti ćemo vrhom Velebića,
Ondi ćemo svate dočekati!"
Kad to čuje mlajan brđanine,
On sakupi trideset brđana, 25
A Ivan kupi trideset Senjana,
Sve delija neženjena mlada,
Ki ne žale da te poginuti.
A kad li se sastadoše mladi,
Oni gredu vrhom Velebića. 30
Kad su došli pod vr Velebića,
Al’ se penje Senjanin Ivane,
On se penje od jelve do jelve,
Tere gleda niz to polje ravno.
U ravnom je polju ugledao, 35
Ugledao stotinu barjaka,
A pod svakim stotinu junaka,
Prez divojke i prez juvegije.
Netjaku je svome govorio:
„Aj, netjače, mlajan brđanine, 40
Ludo ćemo sada poginuti —
U polju je stotina barjaka,
A pod svakim stotina junaka,
Prez divojke i prez juvegije!"
Kad to čuje mlajan brđanine, 45
On je ujcu svome govorio:
„Muči, ujče, mukom zamuknuo!
U mene je puška brešanjkinja,
Pogubit će trideset junaka,
A mala će svaka po trideset, 50
To je, ujče, ravno devedeset,
A ostala družinica moja
Pogubit će ohole svatove!"
