Кад се жени Сењанин Иване
Липом кћерцом дужде бнетачкога,
Стаде купит Сењанин Иване,
Стаде купит господу сватове
Да ће пројти по младу дивојку. 5
Али му је лоша срића била,
Јер му ј' паша припросил дивојку,
Паша ј' стратил три товара блага
И њезину ј' подмитио мајку,
И њему је ј' обећала мајка. 10
То је чуо Сењанин Иване,
То се ј’ њему јако на жал дало,
Он напише једну књигу малу
И шаље је нетјаку својему,
У малој му књи[ги] бесидио: 15
„Ај, нетјаче, млајан брђанине,
Паша ј' моју припросил дивојку,
Већ сакупи тридесет брђана,
А ја оћу тридесет Сењана,
Све делија нежењених млада, 20
Ки не жале да те погинути,
Појти ћемо врхом Велебића,
Онди ћемо свате дочекати!"
Кад то чује млајан брђанине,
Он сакупи тридесет брђана, 25
А Иван купи тридесет Сењана,
Све делија нежењена млада,
Ки не жале да те погинути.
А кад ли се састадоше млади,
Они греду врхом Велебића. 30
Кад су дошли под вр Велебића,
Ал’ се пење Сењанин Иване,
Он се пење од јелве до јелве,
Тере гледа низ то поље равно.
У равном је пољу угледао, 35
Угледао стотину барјака,
А под сваким стотину јунака,
През дивојке и през јувегије.
Нетјаку је своме говорио:
„Ај, нетјаче, млајан брђанине, 40
Лудо ћемо сада погинути —
У пољу је стотина барјака,
А под сваким стотина јунака,
През дивојке и през јувегије!"
Кад то чује млајан брђанине, 45
Он је ујцу своме говорио:
„Мучи, ујче, муком замукнуо!
У мене је пушка брешањкиња,
Погубит ће тридесет јунака,
А мала ће свака по тридесет, 50
То је, ујче, равно деведесет,
А остала дружиница моја
Погубит ће охоле сватове!"
