Pesme sunca 4 (Dučićeve pesme)

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
PESME SUNCA
Pisac: Jovan Dučić


VEČERNjE PESME

Refren[uredi]

Znadem za neme sutone,
Kad sav šum zemlje nestane -
Gde srce za čas prestane,
A duša zavek utone.

Znadem za noći zvezdane,
Gde se sva svetlost prolije,
Da čašu tuge dolije,
Prokaže bola bezdane.

Znam ljubav kad se useli
U srca sjajne palače,
Pa tužna pesma rasplače,
Radosna pesma ucveli.

Znadem za čase čamotne,
Jeseni gorke, zgružene:
Sve stvari stoje združene,
Samo su duše samotne.

Suncokreti[uredi]

U tužnom oku suncokreta,
Što nemo prati neba bludnje,
Tu su sve žeći ovog sveta,
Sva nespokojstva i sve žudnje.

Šume u strahu svom od mraka:
"Bog je pomalo sve što zari;
I svetlosti je jedna zraka
Mera i cena sviju stvari!...

Sve je što živi na dnu tmine
S prokletstvom nemim na svet palo -
Sve što ne gleda u visine,
I nije jednom zasijalo!..."

S istoka kralji, obučeni
U teško zlato, stoje plačni;
I žreci sunca, naspram seni
Prosjački vape u čas mračni.

Te tužne oči suncokreta
U mom su srcu otvorene -
Ali su sunca nakraj sveta,
I tiho slaze mrak i sene.

Pomreće noćas širom vrti,
Dvoredi sjajnih suncokreta,
Ali će biti u toj smrti
Sva žarka sunca ovog sveta.

Seta[uredi]

I davno trag ljudi kud nesta,
Još širom po poljima plinu -
Sav gorki mir pesme što presta,
I miris žetve što minu.

I davno mrak padne već vani,
I zadnji lik stvari se zatre -
A cvrčci od sunca pijani
Još kliču za podne od vatre.

Sve traje na velikoj njivi,
Sve jednom što suza nam zali;
Jer stokratni život proživi
Sve ono za čime se žali.

I srca mru, trošna međ svima,
I tašta i protivurečna -
No ono što na dnu njih ima,
Sve samo su delovi večna.

I traje sve, kao iz kletve,
Kroz prazna i pečalna mesta -
Sav miris daleke žetve,
I gorki mir svega što nesta.

Pesma mraka[uredi]

Sve vojske noći jezde,
Zastave mraka vihore;
Vetar je razneo zvezde
I zadnje lišće sa gore.

Ponoćni crni petli
Već su se triput čuli;
U luci far ne svetli
Gde brod moj mirno truli.

Crni će vetar da piri,
I kiše padaće crne,
Dok dan na okno zaviri
S detinjim očima srne.

Nešto što vapi nama
Oduvek i bez moći,
Na daljnjim obalama
Umreće ove noći.

Čekanje[uredi]

Dugo se u potoku kupa
Jutarnja zvezda; već zâri,
A svud još strašna, i glupa,
I nema apatija stvari.

Prošle su zvezde i sati;
I talasi pod lukom mosta;
A svu noć ja čekah da svrati
Nekog svog neznanog gosta.

Sva koplja jutra duž neba,
Sva platna dana po dolu...
A obed od vina i hleba,
I lampa, još na mom stolu...

Da li je mogao proći
Moj prag u zamrkloj cesti?
Čekam i čekam sve noći
Tog putnika s nekom vesti.

Pesma[uredi]

Izgubih u tom nemiru
Drugove i sve galije.
Koji je sat u svemiru?
Dan ili ponoć, šta li je?

Duboke li su putem tim,
Gospode, tvoje provale!
Busije s bleskom kraljevskim,
Zlatne me čaše trovale.

Suncima tvojim opijen,
Sjajem nabeskih ravnica,
Ne znah za tvoju zamku, sen,
Dno tvojih gnusnih tamnica.

I kad se otkri putanja
Sva sunca gde su zapala,
Na moru tvoga ćutanja
Kao dažd noć je kapala.

Međa[uredi]

Kada se jave na crti,
Na kraju tuge i pira,
Visoke planine smrti,
I hladna jezera mira -

Ko čeka na međi? O, ta
Najveća tajna što traje:
Granica dveju lepota
I dveju sujeta! Šta je?

To nemo raskršće vera,
Most bačen između sreća,
Ta međa dveju himera -
Neg život i smrt je veća!

Znam čuva bezglasna žica
Sve zvuke neba i sveta,
I crna ponoćna klica
Sve boje sunčanog leta...

A strašna međa šta znači,
Što deli pokret od mira?
Šumna je reka, kad smrači,
Od svojih obala šira.