Песме сунца 4 (Дучићеве песме)

ПЕСМЕ СУНЦА
Писац: Јован Дучић

ВЕЧЕРЊЕ ПЕСМЕ

Рефрен

Знадем за неме сутоне,
Кад сав шум земље нестане -
Где срце за час престане,
А душа завек утоне.

Знадем за ноћи звездане,
Где се сва светлост пролије,
Да чашу туге долије,
Прокаже бола бездане.

Знам љубав кад се усели
У срца сјајне палаче,
Па тужна песма расплаче,
Радосна песма уцвели.

Знадем за часе чамотне,
Јесени горке, згружене:
Све ствари стоје здружене,
Само су душе самотне.

У тужном оку сунцокрета,
Што немо прати неба блудње,
Ту су све жећи овог света,
Сва неспокојства и све жудње.

Шуме у страху свом од мрака:
"Бог је помало све што зари;
И светлости је једна зрака
Мера и цена свију ствари!...

Све је што живи на дну тмине
С проклетством немим на свет пало -
Све што не гледа у висине,
И није једном засијало!..."

С истока краљи, обучени
У тешко злато, стоје плачни;
И жреци сунца, наспрам сени
Просјачки вапе у час мрачни.

Те тужне очи сунцокрета
У мом су срцу отворене -
Али су сунца накрај света,
И тихо слазе мрак и сене.

Помреће ноћас широм врти,
Двореди сјајних сунцокрета,
Али ће бити у тој смрти
Сва жарка сунца овог света.

И давно траг људи куд неста,
Још широм по пољима плину -
Сав горки мир песме што преста,
И мирис жетве што мину.

И давно мрак падне већ вани,
И задњи лик ствари се затре -
А цврчци од сунца пијани
Још кличу за подне од ватре.

Све траје на великој њиви,
Све једном што суза нам зали;
Јер стократни живот проживи
Све оно за чиме се жали.

И срца мру, трошна међ свима,
И ташта и противуречна -
Но оно што на дну њих има,
Све само су делови вечна.

И траје све, као из клетве,
Кроз празна и печална места -
Сав мирис далеке жетве,
И горки мир свега што неста.

Све војске ноћи језде,
Заставе мрака вихоре;
Ветар је разнео звезде
И задње лишће са горе.

Поноћни црни петли
Већ су се трипут чули;
У луци фар не светли
Где брод мој мирно трули.

Црни ће ветар да пири,
И кише падаће црне,
Док дан на окно завири
С детињим очима срне.

Нешто што вапи нама
Одувек и без моћи,
На даљњим обалама
Умреће ове ноћи.

Дуго се у потоку купа
Јутарња звезда; већ зâри,
А свуд још страшна, и глупа,
И нема апатија ствари.

Прошле су звезде и сати;
И таласи под луком моста;
А сву ноћ ја чеках да сврати
Неког свог незнаног госта.

Сва копља јутра дуж неба,
Сва платна дана по долу...
А обед од вина и хлеба,
И лампа, још на мом столу...

Да ли је могао проћи
Мој праг у замрклој цести?
Чекам и чекам све ноћи
Тог путника с неком вести.

Изгубих у том немиру
Другове и све галије.
Који је сат у свемиру?
Дан или поноћ, шта ли је?

Дубоке ли су путем тим,
Господе, твоје провале!
Бусије с блеском краљевским,
Златне ме чаше тровале.

Сунцима твојим опијен,
Сјајем набеских равница,
Не знах за твоју замку, сен,
Дно твојих гнусних тамница.

И кад се откри путања
Сва сунца где су запала,
На мору твога ћутања
Као дажд ноћ је капала.

Када се јаве на црти,
На крају туге и пира,
Високе планине смрти,
И хладна језера мира -

Ко чека на међи? О, та
Највећа тајна што траје:
Граница двеју лепота
И двеју сујета! Шта је?

То немо раскршће вера,
Мост бачен између срећа,
Та међа двеју химера -
Нег живот и смрт је већа!

Знам чува безгласна жица
Све звуке неба и света,
И црна поноћна клица
Све боје сунчаног лета...

А страшна међа шта значи,
Што дели покрет од мира?
Шумна је река, кад смрачи,
Од својих обала шира.