Pesma s Vardara
Svanu... Skoplje zasja... Mustaj-beže, skloni
Mrak oblaka što je po čelu ti pao.
Pobedu je ovu nama Alah dao,
Po Njegovoj volji i ti se pokloni!
Pruži ruku! Ove duše nisu jetke -
Ne otimlju šćeri niti njima ćare...
Mi dođosmo samo u domove stare,
U njima da mrtve opojemo pretke.
Pod njihovim krovom hladna memla veje
I poslednje roblje da smrvi i satre;
Mi žrtava svetih nosimo im vatre,
Na ognjištu da nam smrzlu braću zgreje.
Vaša srca behu zima što sve davi
I proždire kao provaljena jama;
Mi u srcu leto donosimo vama,
Gde svetlila trepte i vidici plavi.
Vi ne čuste nigda bol dubokih rana,
No za sestre naše kovaste handžare;
Mi kamenje drago, burme, adiđare,
Nosimo im, evo, za venčanog dana.
Vi haraste samo blaga ove grude -
Ona u razdrtu posrta odelu;
Mi ćemo je, beže, odenuti celu
U odoru carsku, da sva svetla bude.
U njoj nam je nik'o prvi carski lovor;
Pa i ti si samo njenog stabla grana -
Njezina su njedra bila tvoja hrana,
I tvoj govor to je srpskih deda govor.
Pa pregori mrtvu slavu turskih orda -
Pod lovorom lepšim Vardar gleda na te.
Beže, šenluk čini! Uz naše granate,
Neka jekne tvoja kuburlija gorda!