Песма с Вардара
Свану... Скопље засја... Мустај-беже, склони
Мрак облака што је по челу ти пао.
Победу је ову нама Алах дао,
По Његовој вољи и ти се поклони!
Пружи руку! Ове душе нису јетке -
Не отимљу шћери нити њима ћаре...
Ми дођосмо само у домове старе,
У њима да мртве опојемо претке.
Под њиховим кровом хладна мемла веје
И последње робље да смрви и сатре;
Ми жртава светих носимо им ватре,
На огњишту да нам смрзлу браћу згреје.
Ваша срца беху зима што све дави
И прождире као проваљена јама;
Ми у срцу лето доносимо вама,
Где светлила трепте и видици плави.
Ви не чусте нигда бол дубоких рана,
Но за сестре наше ковасте ханџаре;
Ми камење драго, бурме, адиђаре,
Носимо им, ево, за венчаног дана.
Ви харасте само блага ове груде -
Она у раздрту посрта оделу;
Ми ћемо је, беже, оденути целу
У одору царску, да сва светла буде.
У њој нам је ник'о први царски ловор;
Па и ти си само њеног стабла грана -
Њезина су њедра била твоја храна,
И твој говор то је српских деда говор.
Па прегори мртву славу турских орда -
Под ловором лепшим Вардар гледа на те.
Беже, шенлук чини! Уз наше гранате,
Нека јекне твоја кубурлија горда!