Pesma o mojoj duši
Pesma o mojoj duši
Moja je duša strahovito pusta,
ko vrt u golu, poznu jesen.
. . . . . . . . . . . .
Volje sam svoje u crnu usadio zemlju,
i voćnjak je lepo cvetao,
kada je neko dig'o belu košulju zemlje.
I ja sam spokojno spavao,
jer mi je obećavao
bogat i plemenit plod.
Al' dođe jedan dvoličan dan:
mraz iza mlakog sunca se krio,
i - ja sam se prevario...
I moj se voćnjak smrznuo,
i plodovi su bili opori.
U tom trenutku besvesnog bola,
tupom sam ih sekirom posekao,
i sada pruženi leže ko crni leševi...
Svoje sam osećanje uduhnuo
u cvetne, mirisne aleje;
i noću sam palio polileje
da ih pazim, kao danju.
Jedne sam noći na mrtvoj straži zaspao.
I kada sam se probudio
oko mene je dah večne smrti bludio:
neko se mojih cvetnih aleja
otrovnim dahom dotakao.
I ja sam zalud plakao,
i zalud sam tepao
zvonkom rimom blistavih epopeja:
moji su osećaji, jesenje ruže, uveli...
. . . . . . . . . . . .
Moja je duša strahovito prazna,
ko vrt u golu, poznu jesen
I onda: da li je bilo smisla
mirisnim je uljem pojiti,
a telo krvavim znojem znojiti?
I nepoznatim vodama broditi?
I onda: da li je bilo smisla
uopšte se i roditi?
|