Песма о мојој души
Песма о мојој души
Моја је душа страховито пуста,
ко врт у голу, позну јесен.
. . . . . . . . . . . .
Воље сам своје у црну усадио земљу,
и воћњак је лепо цветао,
када је неко диг'о белу кошуљу земље.
И ја сам спокојно спавао,
јер ми је обећавао
богат и племенит плод.
Ал' дође један дволичан дан:
мраз иза млаког сунца се крио,
и - ја сам се преварио...
И мој се воћњак смрзнуо,
и плодови су били опори.
У том тренутку бесвесног бола,
тупом сам их секиром посекао,
и сада пружени леже ко црни лешеви...
Своје сам осећање удухнуо
у цветне, мирисне алеје;
и ноћу сам палио полилеје
да их пазим, као дању.
Једне сам ноћи на мртвој стражи заспао.
И када сам се пробудио
око мене је дах вечне смрти блудио:
неко се мојих цветних алеја
отровним дахом дотакао.
И ја сам залуд плакао,
и залуд сам тепао
звонком римом блиставих епопеја:
моји су осећаји, јесење руже, увели...
. . . . . . . . . . . .
Моја је душа страховито празна,
ко врт у голу, позну јесен
И онда: да ли је било смисла
мирисним је уљем појити,
а тело крвавим знојем знојити?
И непознатим водама бродити?
И онда: да ли је било смисла
уопште се и родити?
|