Pesma bune
Pesma bune
Mesto pudera i parfema
i krila meka
i mesečine mlake,
mi smo pevali jake
poluglasove krajnjih levih ekstrema:
mi smo pevali krvavu bunu
protiv boga.
I kad je vatra buknula,
naša je struna, trenutno, umuknula
i prispeo je Prolog:
posle razorenja hrama
pala je gusta tama,
i ranjen je pao sa oltara bog.
I kao hladna novembarska kiša
kroz golo granje
padalo je iz mraka lažno saznanje
na naše usijane glave:
... Sad su odbrujale sve oktave
strasti i smrti i mraza.
Oh, bledi vi robovi gordi,
gde su vam sada vaši
crveni akordi?
koja je vaša staza?...
I jedna struja jaka
sa mrkih otpadnika oblaka
uli se u naša srca:
kada je mrtav, sad vas plaši?
Ubiti ste ga smeli,
a ne smete da ga pokopate?
Priđite lešini bliže. Stisnutih zuba
i kao sveća bled leži bauk
što ga bogom zvaste.
Ljudi će, braća vaša, izaći iz ćelije
i prestaće tuga i jauk,
jer, eto, boga više nema,
a dete, i trava, i dalje raste,
i na staklenom nebu časovnik na dvanaest stuba
i dalje bije sate,
još brže i mnogo veselije.
Priđite mrtvacu bliže. Mrtav je.
I čega vas je onda strah?
I šta vas goni
da se odričete plodova vašeg truda?
To, da ćete sutra, zvono kad zazvoni, postati prah?
Il' senka večnoga suda?...
I jedna struja smela
oblije naša čela
i dolazi odgovor uma:
- Ovde je pao bog, svemoćan i sveznajući i svet,
i boga više nema.
Ovde se igrao nečujni vatromet,
i zgarište je grobnica boga.
A tamo, daleko, iza onih šuma,
svi su oltari pali.
I ko ih žali?
Ko ih žali?
Kroz vazduh još uvek bruji:
Kraj vaših vijugavih staza
još je u tami,
a kad ostanete u mraku sami
i kad isplamti iz vas ekstaza,
rušenja -
onda će da se probudi vaša savest,
i da vas smrvi.
Zalud je teklo more krvi,
bog je uvek bio i uvek biće!
Teško vama, kad sami
ostanete u tami!
Al' kad ponovo počne da sviće,
mi ćemo svojom rukom
svoje rasporiti grudi;
i pozvaćemo na hajku
sve žene i decu i ljude.
I ako ima u nama boga,
iskopaćemo ga iz svojih duša.
I onda ćemo narediti
da udari u talambas i balalajku
i da se kolo povede
od severnog do južnog pola.
I to će biti dan Čovečjeg bola, -
al' boga neće biti.
... Ali će ponovo doći noć!...
Ali ćemo i mi, sa noževima u ruci,
nad dušama svojim bditi,
cele noći, u zasedi.
I svakodnevno ćemo piti
iz čaše crvenog bezverja.
I opet ćemo pobediti!
I pred Čovekom će pasti bog!
|