Песма буне
Песма буне
Место пудера и парфема
и крила мека
и месечине млаке,
ми смо певали јаке
полугласове крајњих левих екстрема:
ми смо певали крваву буну
против бога.
И кад је ватра букнула,
наша је струна, тренутно, умукнула
и приспео је Пролог:
после разорења храма
пала је густа тама,
и рањен је пао са олтара бог.
И као хладна новембарска киша
кроз голо грање
падало је из мрака лажно сазнање
на наше усијане главе:
... Сад су одбрујале све октаве
страсти и смрти и мраза.
Ох, бледи ви робови горди,
где су вам сада ваши
црвени акорди?
која је ваша стаза?...
И једна струја јака
са мрких отпадника облака
ули се у наша срца:
када је мртав, сад вас плаши?
Убити сте га смели,
а не смете да га покопате?
Приђите лешини ближе. Стиснутих зуба
и као свећа блед лежи баук
што га богом звасте.
Људи ће, браћа ваша, изаћи из ћелије
и престаће туга и јаук,
јер, ето, бога више нема,
а дете, и трава, и даље расте,
и на стакленом небу часовник на дванаест стуба
и даље бије сате,
још брже и много веселије.
Приђите мртвацу ближе. Мртав је.
И чега вас је онда страх?
И шта вас гони
да се одричете плодова вашег труда?
То, да ћете сутра, звоно кад зазвони, постати прах?
Ил' сенка вечнога суда?...
И једна струја смела
облије наша чела
и долази одговор ума:
- Овде је пао бог, свемоћан и свезнајући и свет,
и бога више нема.
Овде се играо нечујни ватромет,
и згариште је гробница бога.
А тамо, далеко, иза оних шума,
сви су олтари пали.
И ко их жали?
Ко их жали?
Кроз ваздух још увек бруји:
Крај ваших вијугавих стаза
још је у тами,
а кад останете у мраку сами
и кад испламти из вас екстаза,
рушења -
онда ће да се пробуди ваша савест,
и да вас смрви.
Залуд је текло море крви,
бог је увек био и увек биће!
Тешко вама, кад сами
останете у тами!
Ал' кад поново почне да свиће,
ми ћемо својом руком
своје распорити груди;
и позваћемо на хајку
све жене и децу и људе.
И ако има у нама бога,
ископаћемо га из својих душа.
И онда ћемо наредити
да удари у таламбас и балалајку
и да се коло поведе
од северног до јужног пола.
И то ће бити дан Човечјег бола, -
ал' бога неће бити.
... Али ће поново доћи ноћ!...
Али ћемо и ми, са ножевима у руци,
над душама својим бдити,
целе ноћи, у заседи.
И свакодневно ћемо пити
из чаше црвеног безверја.
И опет ћемо победити!
И пред Човеком ће пасти бог!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Васиљев, умро 1924, пре 100 година.
|