Packo

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Packo
Pisac: Dragiša Vasić
Bakuć Ulija i druge priče


Na času istorije, kome sam ovih dana u gimnaziji prisustvovao, profesor Bošković, rezervni oficir, ne mogavši odoleti navaljivanjima, rekao je najzad svojim malim gimnazistima:

— E pa lepo. Bili ste vredni i poslušni pa ste naučili lekcije. Zaslužili ste, prema tome, da ispunim obećanje koje sam vam dao na prošlom času. Evo ispunjavam ga. Ispričaću vam jednu od svojih najlepših uspomena iz prošlih ratova. Tiče se, deco moja, hrabrosti i milosrđa jednog, rastom, vrlo malog srpskog vojnika, koji je potpuno zaslužio da bude slavljen kao veliki čovek. Ali, pre negoli što čujete ovu istinitu pričicu o malom, hrabrom i plemenitom vojniku, želim da unapred upamtite šta je o hrabrosti kazao čuveni Francuz La Rošfuko, koji je i sam učestvovao u ratu i bio ranjen: „Savršena hrabrost, rekao je on, pokazuje se kad čovek bez svedoka čini ono što bi bio sposoban da čini pred celim svetom.“

U učionici, potom, zavlada najveća tišina kad profesor otpoče:

— Bilo je na Vlasini pri kraju srpsko-bugarskog rata. Vaši su vam, bez sumnje, pričali da su tamo vođene velike i krvave borbe sa Bugarima. I suviše nervozni sedeli smo u rovovima za stojeće strelce, opkoljeni maglom koja nas je davila i pritiskivala, i molili se Bogu za jednu borbu bez magle i noći, što je jedno isto. Kao očajnici pogledali smo u sunce, koje se povremeno pojavljivalo i uzalud pokušavalo da rasturi i odagna ovaj dosadni dnevni mrak što napadaču tako ide naruku. Prošlog dana borba je svršena sa jedinstvenim našim uspehom i neprijatelj je odbijen sa velikim gubicima. Naši gubici pak nisu mogli biti utvrđeni, jer se nije imalo vremena za prebrojavanje.

Šetao sam saobraćajnicom i gledao zamišljeno u gustu maglu kad me glas jednoga ordonansa pozva:

— Traži Vas komandir, gospodine poručniče.

Našao sam komandira u rovu kod prihvatnice pod malim šatorom maskiranim, od neprijateljskog oka granjem i travom. Bio je bled i neraspoložen.

— Gde Vam je redov Obrad Dostanić?

Zbunjeno slegoh ramenima i odgovorih da ga od juče nisam video. Komandir strogim glasom naredi:

— Sa patrolom prokrstarite celo bojište i pronađite ga neizostavno. Vod kome on pripada nije danas na predstraži i prema tome, ako je živ, on treba da je ovde. Povedite sobom podnarednika Sredoja koji je poslednji bio s njim i što vam bude potrebno doznajte od njega. Na izvršenje.

— Ja pozdravih i pođoh da izvršim ovo mučno naređenje.

Najmanji vojnik u našoj četi redov Obrad. Dostanić bio je ljubimac komandirov, moj i cele čete. Zvali smo ga Packo, a voleli smo ga zato što je, iako vrlo mali, bio izdržljiv i odličan vojnik. Sa iskrivljenim štiklama na cokulama i sa torbom na leđima ispod šinjela, izdržao je mali Packo sve teške napore nezaboravljenih albanskih marševa i ubrojao se među one, u isto vreme, i srećne i nesrećne što su videli Jadransko more pa mu posle puni tuge kazali zbogom. Nikad ovaj mali vojnik nije izostao na maršu niti se kome požalio. I dok su veliki i snažni vojnici zastajkivali i odmarali se, pa opet pristizavali, dotle je siromah Packo postojano koračao napred i klizao se sedeći niz zaleđene nizbrdice albanskih visova.

Koliko nas je puta samo, usred najvećih muka, nasmejao gledajući ga kako se kao klupče kotrlja i usiljava s mukom da održi ravnotežu po nesrećnom terenu koji smo savlađivali. Na tom teškom putu preko Albanskih Alpa, u najvećoj oskudici, delio je on poslednje okorelo parče svoga ,hleba sa svojim drugom Vitomirom, koji je u stroju bio do njega i kome je on poturao svoj obojak pod iscepanu cokulu.

A tek kad je nastao bugarski rat, mi smo otkrili divne osobine ovog malog i hrabrog vojnika, koji je uvek bio skroman i koji nikad nije radio za nagradu i za pohvalu. Najviše smo ga svi zavoleli posle svršene borbe na Drenku. Tada je neprijatelj posle tri neuspela protivnapada bio odstupio i ostavio na položaju svoje topove i mitraljeze. Oko dva poljska topa ležalo je četrnaest bugarskih vojnika-artiljeraca, koje su, kao poslugu topovsku, gađali za to naročito izabrani, najbolji strelci jedne naše hrabre čete. Među palim vojnicima, leđima naslonjen na točak topa i krvlju i zemljom po licu umrljan, više je sedeo nego ležao jedan ranjen, krupan i riđ bugarski vojnik, koji je teško disao i kome spasa nije bilo. Vojnici su videli i čuli kad mu je Packo, razgledajući osvojene topove, bio prišao, i, kao što je to redovno posle činio prilazeći neprijateljskim ranjenicima, upitao ga tiho i tužno: „Imaš li dece?“ — A kad je teški ranjenik, ne mogavši govoriti, savio palac svoje garave desne šake, koja je grčevito grebla zemlju, i pokazao svoja četiri prsta, Packo je, rastužen i duboko tronut sudbinom ovog oca četvoro dece, jer ih je i sam imao, natukao šajkaču na oči da bi sakrio svoje suze i udaljio se. Vratio se čim, osim stražara određenog kod uzetih topova, nije više nikog bilo i na svoja uska pleća natovario ranjenika kome su se noge vukle po izoranoj od granata zemlji i odneo ga na previjalište gde ga je predao bolničarima i gde je ovaj jadnik odmah potom umro ... Eto od toga dana naročito Packo je postao naš ljubimac.


Koračao sam preko mokre i ugažene trave po krvavom bojištu sa jedinom željom da ne nađem maloga Packa među mrtvim još nezakopanim borcima što su ležali ovde-onde, najčešće pogođeni u glavu i sa pobodenim i spljoštenim nosevima o zemlju. Sa patrolom koju sam poveo gacao sam po krvavom glibu, odbacujući nogama sure i kaljave šinjele što su ih vojnici skidali sa sebe i bacali usred žestoke borbe da bi se lakše kretali, i spotičući se o puške i bajonete što su u neredu ležali po zemlji. Ali čitava dva časa traženja prošla su nam bez uspeha. Podnarednik Sredoje, koji je poslednji u jučerašnjoj borbi video Packa, usled magle kojom smo bili opkoljeni, nije se mogao setiti pravca i mesta gde se juče od njega rastao. I sve što je mogao reći to je: da ga je pri svršetku okršaja ugledao kraj jednog ranjenog neprijateljskog podoficira, koga je, kao obično, pitao: Ima li dece? Obuzet mračnom slutnjom nameravao sam da se vratim i izvestim komandira da Packa nema. Predviđao sam tugu komandirovu i bilo mi je stoga još teže. Pognute glave i utučen molio sam Boga da Packa ma i ranjenog pri povratku nađem u četi, kad mi jedan vojnik iz patrole skrenu pažnju na obližnji ćuvik, koji ne besmo izvideli, i pokazujući rukom reče:

— Onde su juče izvršili juriš na jedno naše odeljenje.

Prikriveno, jer sunce najedanput beše uspelo da raščisti maglu pred ćuvikom, kretosmo se jedan za drugim napred. Na jednom uzvišenom mestu gde se položaj naginje prema neprijateljskoj strani, a pored jedne razvaljene vrzine po kojoj su visila parčad iscepanog vojničkog odela, ugledasmo i gologlavi posmatrasmo ovo: Jedan svež, jučeranji grob. Krupnim i pravilnim busenjem oivičena i zelenom travom posuta večna kuća poginulog, pri jurišu u jučeranjoj borbi, podnarednika bugarskog. Pet koraka ulevo leže razbacane čaure po malome roviću odakle se Packo branio od neprijateljskih vojnika, koji ga behu sa predstražarskih mesta primetili i sprečavali u njegovom poslu oko groba ubijenog podnarednika. Sa jednom kao šljokica malom i krvavom rupicom na koporanu, a prema mestu gde je kucalo divno njegovo srce, ležao je, raširenih ruku i sa očima poluotvorenim, mrtav mali junak Packo. Pored njega puška i ašovčić, a desnom šakom čvrsto stegnut prost drveni krst što je nevešto sadeljao da pobode više glave poginulom podnaredniku, koji je imao dece. Na krstu samouka Packa stoji plajvazom napisano: † podnarednik Kasanov iz Ćustendila... Gusta i odvratna magla ponova pritisnu. Potmulo, u daljini, grmele su haubice.