Пацко

←Бакућ Улија и друге приче

Пацко Писац: Драгиша Васић Бакућ Улија и друге приче

Част→

На часу историје, коме сам ових дана у гимназији присуствовао, професор Бошковић, резервни официр, не могавши одолети наваљивањима, рекао је најзад својим малим гимназистима:

— Е па лепо. Били сте вредни и послушни па сте научили лекције. Заслужили сте, према томе, да испуним обећање које сам вам дао на прошлом часу. Ево испуњавам га. Испричаћу вам једну од својих најлепших успомена из прошлих ратова. Тиче се, децо моја, храбрости и милосрђа једног, растом, врло малог српског војника, који је потпуно заслужио да буде слављен као велики човек. Али, пре неголи што чујете ову истиниту причицу о малом, храбром и племенитом војнику, желим да унапред упамтите шта је о храбрости казао чувени Француз Ла Рошфуко, који је и сам учествовао у рату и био рањен: „Савршена храброст, рекао је он, показује се кад човек без сведока чини оно што би био способан да чини пред целим светом.“

У учионици, потом, завлада највећа тишина кад професор отпоче:

— Било је на Власини при крају српско-бугарског рата. Ваши су вам, без сумње, причали да су тамо вођене велике и крваве борбе са Бугарима. И сувише нервозни седели смо у рововима за стојеће стрелце, опкољени маглом која нас је давила и притискивала, и молили се Богу за једну борбу без магле и ноћи, што је једно исто. Као очајници погледали смо у сунце, које се повремено појављивало и узалуд покушавало да растури и одагна овај досадни дневни мрак што нападачу тако иде наруку. Прошлог дана борба је свршена са јединственим нашим успехом и непријатељ је одбијен са великим губицима. Наши губици пак нису могли бити утврђени, јер се није имало времена за пребројавање.

Шетао сам саобраћајницом и гледао замишљено у густу маглу кад ме глас једнога ордонанса позва:

— Тражи Вас командир, господине поручниче.

Нашао сам командира у рову код прихватнице под малим шатором маскираним, од непријатељског ока грањем и травом. Био је блед и нерасположен.

— Где Вам је редов Обрад Достанић?

Збуњено слегох раменима и одговорих да га од јуче нисам видео. Командир строгим гласом нареди:

— Са патролом прокрстарите цело бојиште и пронађите га неизоставно. Вод коме он припада није данас на предстражи и према томе, ако је жив, он треба да је овде. Поведите собом поднаредника Средоја који је последњи био с њим и што вам буде потребно дознајте од њега. На извршење.

— Ја поздравих и пођох да извршим ово мучно наређење.

Најмањи војник у нашој чети редов Обрад. Достанић био је љубимац командиров, мој и целе чете. Звали смо га Пацко, а волели смо га зато што је, иако врло мали, био издржљив и одличан војник. Са искривљеним штиклама на цокулама и са торбом на леђима испод шињела, издржао је мали Пацко све тешке напоре незаборављених албанских маршева и убројао се међу оне, у исто време, и срећне и несрећне што су видели Јадранско море па му после пуни туге казали збогом. Никад овај мали војник није изостао на маршу нити се коме пожалио. И док су велики и снажни војници застајкивали и одмарали се, па опет пристизавали, дотле је сиромах Пацко постојано корачао напред и клизао се седећи низ залеђене низбрдице албанских висова.

Колико нас је пута само, усред највећих мука, насмејао гледајући га како се као клупче котрља и усиљава с муком да одржи равнотежу по несрећном терену који смо савлађивали. На том тешком путу преко Албанских Алпа, у највећој оскудици, делио је он последње окорело парче свога ,хлеба са својим другом Витомиром, који је у строју био до њега и коме је он потурао свој обојак под исцепану цокулу.

А тек кад је настао бугарски рат, ми смо открили дивне особине овог малог и храброг војника, који је увек био скроман и који никад није радио за награду и за похвалу. Највише смо га сви заволели после свршене борбе на Дренку. Тада је непријатељ после три неуспела противнапада био одступио и оставио на положају своје топове и митраљезе. Око два пољска топа лежало је четрнаест бугарских војника-артиљераца, које су, као послугу топовску, гађали за то нарочито изабрани, најбољи стрелци једне наше храбре чете. Међу палим војницима, леђима наслоњен на точак топа и крвљу и земљом по лицу умрљан, више је седео него лежао један рањен, крупан и риђ бугарски војник, који је тешко дисао и коме спаса није било. Војници су видели и чули кад му је Пацко, разгледајући освојене топове, био пришао, и, као што је то редовно после чинио прилазећи непријатељским рањеницима, упитао га тихо и тужно: „Имаш ли деце?“ — А кад је тешки рањеник, не могавши говорити, савио палац своје гараве десне шаке, која је грчевито гребла земљу, и показао своја четири прста, Пацко је, растужен и дубоко тронут судбином овог оца четворо деце, јер их је и сам имао, натукао шајкачу на очи да би сакрио своје сузе и удаљио се. Вратио се чим, осим стражара одређеног код узетих топова, није више никог било и на своја уска плећа натоварио рањеника коме су се ноге вукле по изораној од граната земљи и однео га на превијалиште где га је предао болничарима и где је овај јадник одмах потом умро ... Ето од тога дана нарочито Пацко је постао наш љубимац.

Корачао сам преко мокре и угажене траве по крвавом бојишту са једином жељом да не нађем малога Пацка међу мртвим још незакопаним борцима што су лежали овде-онде, најчешће погођени у главу и са пободеним и спљоштеним носевима о земљу. Са патролом коју сам повео гацао сам по крвавом глибу, одбацујући ногама суре и каљаве шињеле што су их војници скидали са себе и бацали усред жестоке борбе да би се лакше кретали, и спотичући се о пушке и бајонете што су у нереду лежали по земљи. Али читава два часа тражења прошла су нам без успеха. Поднаредник Средоје, који је последњи у јучерашњој борби видео Пацка, услед магле којом смо били опкољени, није се могао сетити правца и места где се јуче од њега растао. И све што је могао рећи то је: да га је при свршетку окршаја угледао крај једног рањеног непријатељског подофицира, кога је, као обично, питао: Има ли деце? Обузет мрачном слутњом намеравао сам да се вратим и известим командира да Пацка нема. Предвиђао сам тугу командирову и било ми је стога још теже. Погнуте главе и утучен молио сам Бога да Пацка ма и рањеног при повратку нађем у чети, кад ми један војник из патроле скрену пажњу на оближњи ћувик, који не бесмо извидели, и показујући руком рече:

— Онде су јуче извршили јуриш на једно наше одељење.

Прикривено, јер сунце наједанпут беше успело да рашчисти маглу пред ћувиком, кретосмо се један за другим напред. На једном узвишеном месту где се положај нагиње према непријатељској страни, а поред једне разваљене врзине по којој су висила парчад исцепаног војничког одела, угледасмо и гологлави посматрасмо ово: Један свеж, јучерањи гроб. Крупним и правилним бусењем оивичена и зеленом травом посута вечна кућа погинулог, при јуришу у јучерањој борби, поднаредника бугарског. Пет корака улево леже разбацане чауре по маломе ровићу одакле се Пацко бранио од непријатељских војника, који га беху са предстражарских места приметили и спречавали у његовом послу око гроба убијеног поднаредника. Са једном као шљокица малом и крвавом рупицом на копорану, а према месту где је куцало дивно његово срце, лежао је, раширених руку и са очима полуотвореним, мртав мали јунак Пацко. Поред њега пушка и ашовчић, а десном шаком чврсто стегнут прост дрвени крст што је невешто садељао да пободе више главе погинулом поднареднику, који је имао деце. На крсту самоука Пацка стоји плајвазом написано: † поднаредник Касанов из Ћустендила... Густа и одвратна магла понова притисну. Потмуло, у даљини, грмеле су хаубице.