Papagal i druge ptice
| ←Papagal i mačka | Papagal i druge ptice Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Brat i sestra→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
Papagala donesu iz Indije ujedan vilajet gdi njih nejma, kupi ga veliki gospodin i dâ ga staviti u pozlaćen kavez. Druge ptice, čudeći se tolikoj otmenosti, skupe se oko njega i načnu ga pitati drže li njem u tolikom poštenju u zemlji roždenija njegova. „Ne”, — otvešta on — „onde smo mi kao i ostale ptice, baš kao i vi ovde.” „A kako to biva,” — prilože druge — „da se tebi ovde u inostranoj zemlji tolika slava i čest pokazuje?“ „Zar vi ne znate” — odgovori onaj — „da pravo dostojinstvo malo se kad u svom otečestvu kako valja priznaje?”
Inglezi ovako o ovom vele: „Learned and excellent men have seldom the credit and esteem in their own countries which they have in another: Učeni i prevoshodni ljudi imaju retko kredit i počitanije u svojim istim otečestvam koje oni imadu u drugim.” Ovi besporedak u oni mesti ne biva gdi su poglavari narodni prosvešteni i opšte polze pravi revnitelji i želatelji; a tu gdi po nesreći biva, po višoj časti iz zavisti proizlazi. Davno je rečeno da zavist ne zna počitati poleznoje. Koju su manu oni zavidljivi Judeji Hristu Spasitelju nahodili razve što je od njihova roda bio? Evo im njihove pametne reči: „Nije li to I s u s , sin Josifov iz Nazareta, koga mi znamo oca i mater? A može li što ikada iz Nazareta dobro biti? Je li ikakav prorok iz njega proizišao?” Bedno sujeverije! Gnusni porod skaredne i slepe zavisti! Ko je oni! I šta je ovi? Ta mi ga znamo! Nevredan nek iziđe samo s praznom kesom iz svoga gnjizda, pak namah mora biti prosjak; a trudoljubiv i vredan gdi god dođe, blagopotreban je i čestanj. Razumni ljudi i tuđe prizivlju k sebi, prisvojavaju, i nagraždavaju po meri polze koju vide da od njih mogu imati, i na ovi su se način narodi jedan od drugoga prosvetili i naučili; a glupi varvari i svoje od sebe očuždavaju prezirući ih, prenebregavajući ih i nedostojno s njima ophodeći se.
Kako Turci Carigradom obladaše, svi učeni Greci razbegoše se koji u Italiju koji u Franciju, i zatim ona slavna Grecija, mati mudrosti i sviju nauka, nazva se „turkobarbara Grecija.” Sama tokmo cerkovna dostojinstva, što musulmani ne mogoše na se uzeti, ostadoše hristjanom; no i ova, črez tursku i kaluđersku kabalu i hitrost, dođoše takima u ruke koji bolje umedoše lagati, licemerstvovati, otimati, grabiti, bednom i udručenom narodu i mozak iz kostiju sisati i Turkom bljuvati. Patrijaršeski prestoli i eparhije episkopske, jednako kako god provincije i pašaluci, onom ko više da počeše se prodavati; a episkopi u svojim bednim eparhijama crkve, parohije, liturgije, ispoved, sa svih strana kaluđerom dozvoljenje da narod deru, i, što je najužasnije, i sama prokletstva i anateme taksiraše, i počeše ih prodavati (valja znati da tu kad jedan hoće drugoga u crkvi da anatemi preda, od vladike valja da kupi anatemu).
Evo, braćo i narodi, u kakovo sramotno i plačevno sostojanije čistu Hristovu crkov dovedoše i nizrinuše varvarstvo, tamno nevježestvo i prokleto nepravedno srebroljubije. Episkopi! Oci duhovni! Pastiri Hristova stada! Kaluđeri posnici i bogomoljci! — svi su tu žestoki surovi krvopije volci, koji pod izvjetom vere i zakona krov čelovečesku piju, gdi varvarstvo i mučitelstvo vlada. Serafim, ovih prošastih godina carigradski patrijarh, u vreme svoga mitropolitstva u velikom Trnavu, rasprodao je četrdeset hiljada kotlova i tendžera siromaši koji mu nisu mogli dimnice i podušja platiti. Da dobro rasudimo, toga pokora i sijaseta oni isti koji su Hrista raspeli niti su činili niti su za to znali! Pošten a k tomu učen čovek to ne može da trpi, no žali, tuži se i obličuje; zato on tu mora postradati, ako pre ne uteče. Onde dakle gdi varvarstvo ne vlada, nauku sveštenstvu i blagonaravije! Sveštenik mora biti predvoditelj, sovjetnik i učitelj opštestvu svome; a neučen učitelj, šta to znači? Ništa i preko ništa.
Svak iz ovoga lasno može vidiš (ako samo hoće) kakova je potreba narodu od učitelja, a učiteljem pak potrebno je lepo nagraždenije i jošt lepša čest. I ako se jošte za neko vreme gdi nađe koji vladika ili sasvim neučen ili nedovoljno za jednoga episkopa učen, a on neka se stara da svojom otmenom dobrotom to što mu u nauci nedostaje nadoknadi: na učenije i dobrodjeteljnije od sebe neka ne naskakuje i neka ih ne čini plakati. Ono što mu je car i narod dao nek se dan i noć stara kako će zaslužiti, i neka zaboravi one turske običaje svojih starih koji su sve dostojinstvo episkopstva u tom držali da sveštenstvo deru i biju.
Ovo se piše ne samo za sadašnja vremena, no i za poslednja, neka znadu i na hiljadu godina posle nas potomkov naših potomci: da u vreme carstvovanija JosifaFtorago, rimskago imperatora, istina je smela s umerenostiju, no u isto vreme s blagorodnom svobodom svoj glas vozdvignuti. Nijedan narod tako ne počituje svoje starešine, a navlastito arhijereje, kako Serblji, i vesma dobro čine: ovo je lep i prekrasan harakter svoje starije ljubiti i počitovati. Pravedno je dakle da se i bogoljubivi arhijereji staraju da ovi pohvalni običaj vsegda u naciji ostaje. Pravo i poželatelnjejše počitanije ono je koje ne iz sujeverija i prostote nego iz zdrave i prosveštene proishodi duše.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|