Pakao/9

Deveta pojava

►

Deveta pojava

LAZAR i PREĐAŠNjI (docnije i Mihailo)

LAZAR
(ulazeći; oštro, besno)
Zar tako reče, mati? Ti, dakle, nosiš krunu?
Pa slušaj, Bog se gnevi, nebesa tebe kunu!
Ta zar ti nije dosta: narod te prokle ceo?
Ta ko je srećan bio koga je narod kleo?
JERINA
(posrne i uhvati se za glavu)
Sine, zar majci tako? Oh, ti ga kazni, Bože!
LAZAR
Protivu mene nek se i Bog i sveci slože,
Ostajem ipak despot.
MARA
(kršeći ruke)
Lazare, mati, ljudi,
Očaj mi kida grudi, zemljom nam Turčin sudi. . .
A Vi? A vi? Zar tako?
(Padne grcajući na Pazareve grudi.)
LAZAR
(odgurne je, ne obraća pažnju na nju)
Narod se diže, buni,
Jer ne da da se alem sa srpske krune kruni,
Ako ja despot budem, bolje će biti, veli;
Ta mene oni hoće, čuj, mene narod želi,
Razlozi su se njini s željama tvojim sreli;
Strpljenja beše dosta, čaša se veće preli.
Želiš li dati presto, kako bi ljudi hteli,
Ili da ti se duša iz tela nebu seli?!
(Trgne mač, izdiže ga uvis gledajući iater. Tajac. Čuje se iz opela deo u kome se veli da je sve prah i pepeo.)
TEOKRIT
(lagano)
»Sve je prah i pepeo.« Pa zašta se bore?
Da li čuju reči što se amo ore?
(Jerina je za to vreme stojala. Na licu joj se ogleda duševna borba. Lazar željno očekuje njenu reč; ona poñe naglo udubljenju gde je otrov.)
JELENA
(cikne i padne Lazaru na grudi)
Ne veruj, nije tako. . . Lazare, nisam htela...
Ta poznala bi lako. .. Zar bi od tebe smela...
JERINA
(Prinosi kupu ustima i mršteći se ispija otrov. — Oholo)
S krunom na glavi mati me rodi,
Kao gospođa Bogu putujem,
Jer božja ruka tamo me vodi.
(Lazaru)
Ti reci samo: »Ovoj dugujem!
Majčinom krvlju presto kupujem«
(Pri reči »Ovoj« pokazuje na Jelenu. JELENA cikne i sruši se u jednu fotelju.)
LAZAR
Nevin san. Praštaj, majko. Oh, zašto otrov popi?
Gledaj iz mojih grudi kako će krv da lopi.
(Upravlja mač u grudi.)
MARA
(vrisne i poleti mu)
Oh, brate, šta ćeš time?
LAZAR
(Ispusti mač, pa klonuo gledi mater, koju vojvoda lagano polaže na jednu stolicu.)
Oprosti meni bednom.
JERINA
(umirući)
Gospod će... oprostiti... nesinu. .. krvi... žednom
(Trza se i grči... umire.)
TEOKRIT
(držeći na grudima Maru koja plače)
Kog ovde, reci, Bože, večita pravda štiti,
Za kime treba više staračke suze liti,
I kome od tih treba lovorove vence viti?
(Lazar stoji i iirno, upravo neodreñeno gleda mater. Jelena se diže i očima traži Mihaila. Spolja se čuje žagor, i glas Mihailov. Mihoilo dolazi, no brzo se vraća.)
LAZAR
(Pošto je bio miran neko vreme dok je bio tajac i čulo se samo tiho opelo i Marino jecanje, dohvati mač sa zemlje i razmahne njime besomučno.)
Natrag, ubice divlje, jer ko mi priñe bliže. . .
MARA
(prilazeći mu plašljivo)
O, brate, mili, brate, na koga ruku diže?
LAZAR
(polete s mačem)
Oh, gde ste? Krvi dajte! Ta ja sam žedan krvi.
O natrag, podli crvi, (Teokritu) a ti ćeš pasti prvi.
(Odjednom kloneopazivši Jerinu, ispušta mač i poleti majci.)
Oh, moja dobra majko! (uhvati je za ruku) Mati!
(Zagrcne se od plača; kad se umiri, klečeći)
Ledno je čelo tvoje, umukli tvoji glasi,
A dah ti smrti stravne usnice blede krasi.
Oh, što mi sada ode? Ja nemam više snage,
Moje su mišice slabe, moje su grudi nage.
I oštar mač ih seče, a mene samrt davi,
Survan je stari presto, kruna me plaši, stravi.
Prokletstvo krunu prati, na njojzi nema sjaja,
Jer ona samo tugu s bedom i zlobom spaja.
Teška je ova kruna, jer na njoj krv se puši;
Pleća su moja slaba; dvorac se Đurđev ruši,
(Zagrcne se; čuje se »Sveti Bože«... i zvono.)
Premilu drugu tvoju ledena prima raka,
Dok tvoja duša ode kb neka tica laka,
Srce ti ljubav beše, svakog si svojim zvala,
Narodu ti si dušu i srce tvoje dala.
Kletvom ti reče: »Hvala!«
(Jeca bolno, naslonivši glavu na maJčino krilo. Mara mu prilazi. Ljudi hoće da nose Jerinu, on je uhvati obema rukama, glasno plače.)
MARA
(Olazi sultanovo pismo, digne i preleti očima preko njega)
U kišovito vreme i sunca nekad beše,
A sad mi s milom majkom sve nade izumreše.
(Jelena otrgne Lazara od majke. Ljudi nose Jerinu. Lazar polako ide za njima. Mara gleda u pismo, lice joj se namrači i lagano ode.)

(Zavesa)