Пакао/9

Девета појава

►

Девета појава

ЛАЗАР и ПРЕЂАШЊИ (доцније и Михаило)

ЛАЗАР
(улазећи; оштро, бесно)
Зар тако рече, мати? Ти, дакле, носиш круну?
Па слушај, Бог се гневи, небеса тебе куну!
Та зар ти није доста: народ те прокле цео?
Та ко је срећан био кога је народ клео?
ЈЕРИНА
(посрне и ухвати се за главу)
Сине, зар мајци тако? Ох, ти га казни, Боже!
ЛАЗАР
Противу мене нек се и Бог и свеци сложе,
Остајем ипак деспот.
МАРА
(кршећи руке)
Лазаре, мати, људи,
Очај ми кида груди, земљом нам Турчин суди. . .
А Ви? А ви? Зар тако?
(Падне грцајући на Пазареве груди.)
ЛАЗАР
(одгурне је, не обраћа пажњу на њу)
Народ се диже, буни,
Јер не да да се алем са српске круне круни,
Ако ја деспот будем, боље ће бити, вели;
Та мене они хоће, чуј, мене народ жели,
Разлози су се њини с жељама твојим срели;
Стрпљења беше доста, чаша се веће прели.
Желиш ли дати престо, како би људи хтели,
Или да ти се душа из тела небу сели?!
(Тргне мач, издиже га увис гледајући иатер. Тајац. Чује се из опела део у коме се вели да је све прах и пепео.)
ТЕОКРИТ
(лагано)
»Све је прах и пепео.« Па зашта се боре?
Да ли чују речи што се амо оре?
(Јерина је за то време стојала. На лицу јој се огледа душевна борба. Лазар жељно очекује њену реч; она поñе нагло удубљењу где је отров.)
ЈЕЛЕНА
(цикне и падне Лазару на груди)
Не веруј, није тако. . . Лазаре, нисам хтела...
Та познала би лако. .. Зар би од тебе смела...
ЈЕРИНА
(Приноси купу устима и мрштећи се испија отров. — Охоло)
С круном на глави мати ме роди,
Као госпођа Богу путујем,
Јер божја рука тамо ме води.
(Лазару)
Ти реци само: »Овој дугујем!
Мајчином крвљу престо купујем«
(При речи »Овој« показује на Јелену. ЈЕЛЕНА цикне и сруши се у једну фотељу.)
ЛАЗАР
Невин сан. Праштај, мајко. Ох, зашто отров попи?
Гледај из мојих груди како ће крв да лопи.
(Управља мач у груди.)
МАРА
(врисне и полети му)
Ох, брате, шта ћеш тиме?
ЛАЗАР
(Испусти мач, па клонуо гледи матер, коју војвода лагано полаже на једну столицу.)
Опрости мени бедном.
ЈЕРИНА
(умирући)
Господ ће... опростити... несину. .. крви... жедном
(Трза се и грчи... умире.)
ТЕОКРИТ
(држећи на грудима Мару која плаче)
Ког овде, реци, Боже, вечита правда штити,
За киме треба више старачке сузе лити,
И коме од тих треба ловорове венце вити?
(Лазар стоји и иирно, управо неодреñено гледа матер. Јелена се диже и очима тражи Михаила. Споља се чује жагор, и глас Михаилов. Михоило долази, но брзо се враћа.)
ЛАЗАР
(Пошто је био миран неко време док је био тајац и чуло се само тихо опело и Марино јецање, дохвати мач са земље и размахне њиме бесомучно.)
Натраг, убице дивље, јер ко ми приñе ближе. . .
МАРА
(прилазећи му плашљиво)
О, брате, мили, брате, на кога руку диже?
ЛАЗАР
(полете с мачем)
Ох, где сте? Крви дајте! Та ја сам жедан крви.
О натраг, подли црви, (Теокриту) а ти ћеш пасти први.
(Одједном клонеопазивши Јерину, испушта мач и полети мајци.)
Ох, моја добра мајко! (ухвати је за руку) Мати!
(Загрцне се од плача; кад се умири, клечећи)
Ледно је чело твоје, умукли твоји гласи,
А дах ти смрти стравне уснице бледе краси.
Ох, што ми сада оде? Ја немам више снаге,
Моје су мишице слабе, моје су груди наге.
И оштар мач их сече, а мене самрт дави,
Сурван је стари престо, круна ме плаши, страви.
Проклетство круну прати, на њојзи нема сјаја,
Јер она само тугу с бедом и злобом спаја.
Тешка је ова круна, јер на њој крв се пуши;
Плећа су моја слаба; дворац се Ђурђев руши,
(Загрцне се; чује се »Свети Боже«... и звоно.)
Премилу другу твоју ледена прима рака,
Док твоја душа оде кб нека тица лака,
Срце ти љубав беше, сваког си својим звала,
Народу ти си душу и срце твоје дала.
Клетвом ти рече: »Хвала!«
(Јеца болно, наслонивши главу на маЈчино крило. Мара му прилази. Људи хоће да носе Јерину, он је ухвати обема рукама, гласно плаче.)
МАРА
(Олази султаново писмо, дигне и прелети очима преко њега)
У кишовито време и сунца некад беше,
А сад ми с милом мајком све наде изумреше.
(Јелена отргне Лазара од мајке. Људи носе Јерину. Лазар полако иде за њима. Мара гледа у писмо, лице јој се намрачи и лагано оде.)

(Завеса)