Fala Bogu, fala jedinome,
ima majka devet mili sina,
među njima jednu milu ćerku,
njoj se braća po naj žalila:
de su išli i njoj su gu nosili, 5
od milosti nože gu kupili
fala Bogu, fala jedinome,
al se nazli snaja Pavletova,
što će, more, zlo da se uradi,
pa se diže rano u nedelju, 10
pa otvara Jovine sanduke,
pa uzima te zlatne noževe;
fali Bogu, fala jedinome
pa otide dole u arove,
pa ubode Vrana Pavletova, 15
i ubode čedo u bešike,
pa odite Pavleta da vikne:
„Diž se, Pavle, san se ne naspaja,
što si sestra čudo uradila,
ubola ti Vrana pelikana, 20
ubola ti čedo u kolevku!"
Pavle ode sestricu da vika:
„Diž se, sestro, san se ne naspala,
što si mene čudo uradila,
što si moga konja ti ubola, 25
ubola si moga pelikana?
Što si moje čedo utepala,
utepala nožem u kolekvu?"
Sestra njemu tada odgovara:
„Nisam, brate, ži mi tvoja glava, 30
nije sestra čudo uradila,
niti sestra Vranca tvog ubola,
niti sestra čedo utepala;
ako jesam, ti me sada kazni:
raznesi me nožem među noge, 35
rastegni me na četiri strane!"
To gu bratac odma uradija,
odneja gu nožem da rastrgne.
De su njojne kapi krvi pale,
tu gu nikla dva dobra bosiljka; 40
da je sestra, jadna, sama pala,
tu je nikla jedna lepa crkva.
No, Bog grehe nikome ne prašta:
razbole se snaja Pavletova,
bolovala do devet godina, 45
sve kroz koske trava gu proniče,
i u travu zmije napatile,
zmije gu piju, u travu se kriju.
Vladimir Bovan, Lirske i epske pesme Kosova i Metohije (studentski zapisi srpskih narodnih umotvorina sa Kosova i Metohije); Priština, Institut za srpsku kulturu; Beograd, Narodno delo, Stručna knjiga; Istok, Dom kulture, 2001., str. 459-460.
