Фала Богу, фала јединоме,
има мајка девет мили сина,
међу њима једну милу ћерку,
њој се браћа по нај жалила:
де су ишли и њој су гу носили, 5
од милости ноже гу купили
фала Богу, фала јединоме,
ал се назли снаја Павлетова,
што ће, море, зло да се уради,
па се диже рано у недељу, 10
па отвара Јовине сандуке,
па узима те златне ножеве;
фали Богу, фала јединоме
па отиде доле у арове,
па убоде Врана Павлетова, 15
и убоде чедо у бешике,
па одите Павлета да викне:
„Диж се, Павле, сан се не наспаја,
што си сестра чудо урадила,
убола ти Врана пеликана, 20
убола ти чедо у колевку!"
Павле оде сестрицу да вика:
„Диж се, сестро, сан се не наспала,
што си мене чудо урадила,
што си мога коња ти убола, 25
убола си мога пеликана?
Што си моје чедо утепала,
утепала ножем у колекву?"
Сестра њему тада одговара:
„Нисам, брате, жи ми твоја глава, 30
није сестра чудо урадила,
нити сестра Вранца твог убола,
нити сестра чедо утепала;
ако јесам, ти ме сада казни:
разнеси ме ножем међу ноге, 35
растегни ме на четири стране!"
То гу братац одма урадија,
однеја гу ножем да растргне.
Де су њојне капи крви пале,
ту гу никла два добра босиљка; 40
да је сестра, јадна, сама пала,
ту је никла једна лепа црква.
Но, Бог грехе никоме не прашта:
разболе се снаја Павлетова,
боловала до девет година, 45
све кроз коске трава гу прониче,
и у траву змије напатиле,
змије гу пију, у траву се крију.
Владимир Бован, Лирске и епске песме Косова и Метохије (студентски записи српских народних умотворина са Косова и Метохије); Приштина, Институт за српску културу; Београд, Народно дело, Стручна књига; Исток, Дом културе, 2001., стр. 459-460.
