O srpskom jeziku/9.3

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
O srpskom jeziku
Pisac: Bošković Jovan
9.3 O drugom padežu množine
Bošković, Jovan (1888). O srpskom jeziku. Beograd: Štamparija Kraljevine Srbije


IIIo O drugom padežu množine[uredi]

U 6-om broju ovogodišnje Danice hoće g. K. Vujić (profesor u Zaječaru) da dokaže, da je drugi padež množine „primedaba“ — pogreška, koju „čine i stručni ljudi, na koje se drugi ugledaju. Imeno čine je i g. Jovan Bošković, profesor filologije u velikoj školi, i g. Stojan Novaković, profesor srpske gramatike u gimnaziji beogradskoj. Druge, kao što je na pr. g. Milan Kujundžijć,[1] profesor logike u velikoj školi, da ne spominjem“. Dokaz mu je, što se 2-gi padež množine na pr. od žižak žiška kaže: žižaka, od klupko: klubaka, od pripovetka: pripovedaka, od sveska: svezaka; po tome i od primedba valja kazati samo primetaba, — inače je pogrešno.

strana 265 Pisac i ne pretpostavlja da nas trojica radimo po nekim razlozima, pa da se dosetio njima, te da njih gleda da oprovrgne; nego misli da je već dokazao stvar, čim pokaže pravilo. Što neje po pravilu, to je kod njega, razume se po sebi, odmah pogreška.

Ali može u jeziku biti gdešto, što neki put neje onako, kako je inače svaki put. Što u jeziku na taj način odstupa od zakona, ono se zove nepravilno; a kod nepravilnosti valja razlikovati izuzetak i pogrešku.

„Jezik neje delo razuma ili volje koga čoveka, nego je delo prirode čovečjeg roda. Cela priroda radi po večnim zakonima; otuda su i jeziku zakoni. A u prirodi je roda čovečjeg i sloboda, (slobodna volja), i otuda su jeziku nepravilnosti. Što i pravilnosti i nepravilnosti u jeziku dolaze od prirode čovečjega roda, s toga izuzeci u jeziku vrede koliko se pravilnosti.

Pogreške, to jest nepravilnosti koje bi govorio samo jedan deo naroda, nesu nepravilnosti celoga jezika (po prostoru), i za to ostaju bez i kakve vrednosti, ako se mesto njih u drugom dȇlu naroda drži pravilnost.

strana 266 „Pa onda, nepravilnosti kojima jezik neje u svako doba odstupao od zakona, nesu nepravilnosti celoga jezika (po vremenu), i za to gube mnogo od vrednosti. Njima se vrednost doznaje istražujući kako su postale. Ako ih je, razvijajući svoj jezik, stvorio duh narodni, koji jedini razvija jezik, onda se one izjednačuju sa onim nepravilnostima, koje vrede koliko i pravilnosti. Ali ako su u narod došle od pojedinih ljudi njegovih, ili ako nesu ni tako postale u samom narodu, nego su mu došle sa strane, onda one za to, što menjaju jezik neprirodno, nemaju nikakve vrednosti“.

Tako veli teorija o jeziku, koju imamo da primenimo na drugi padež množine.

Pravilo je u blagoglasnome jeziku srpskom, da dva suglasna ne mogu zajedno stajati na kraju reči; za to kojima se rečima osnova svršuje na dva suglasna, u njih se u 1-om n 4-om padežu jednine, i u 2-om množine umeće a. Ti su padeži izgubili svoj nastavak (ъ), pa im često dolaze dva suglasna na kraju, i toga radi se umetnulo a. To se umetnuto a utvrdilo tako, da ga ne može istisnuti ni ono krajnje a, koje je 2-om padežu množine strana 267 na kraju prionulo, po što je sam padež na rečeni način već bio gotov. Za to se kaže na pr.: vepar, parožak, ugalj, palac, šav, a ne: vepr, parošk, uglj, palc, šv. Po tom i 2-gi padež množine glasi na pr.: konaca, čvoraka, pas-a, društav-a[2], jutar-a, zemalj-a, devojak-a, sestar-a.

Ali od toga se izuzimaju reči, kojima se osnova svršuje na žd, št, zd, st, na pr.: dažd, prišt, grozd, prst. Po tom i u 2-om padežu množine ima na pr.: gnijѐzdo, gnijѐzd-, mjsto: mjȇst-ȃ, ògnjšte: ògnjšt-; zvijѐzda: zvijѐzd-, krsta: krst-, klijѐšte (množ.): klijѐšt-ȃ, i — gvòžđa: gvóžđ-ȃ (kljȕsa, klȍnja.)

Drugo je pravilo u takim događajima, da krajnja suglasna — koja se u ostalim padežima stojeći jedno do drugoga menjaju (po zakonima o prilagođavanju suglasnih) ili otpadaju (da ne dođe mnogo suglasnih zajedno) — dobivaju opet svoje prvašnje obličje, i da se o, koje je postalo od l, vraća opet u l, na strana 268 pr.: žišci: žižak-a, prošci: proštac-a, òboci (ušnjaci, minđuše): òbodd-ȃ; klȕpko: klubák-, pȕce (t. j. malo puto, dugme): pȕtc-ȃ, sȑce: sdȃc- (ruski: serdecъ); pripovetka: pripòvȇdk-ȃ, sveska: svezaka; — žeteoci: žetelac-a, koci (kooci, kolci): kolac-a, zaseoci: zaselak-a; kriòce: krilác-, gьoce: gȑlc-ȃ; vlasteoke: vlastelak-a.

Ali i od toga pravila ima izuzetaka. Mnoge se reči, radi značenja svojega, slabo govore u množini: ili što nema prilike da se govore po više njih u skupu, (jer ono, čemu su one ime, retko da biva više od četiri puta u neko vreme, a prava se množina počinje tek sa brojem 5); ili ako i ima više slučajeva, oni se razlikuju među sobom prisvojnim zamenicama (moja i njihova kosidba), ili na drugi način (petori svatovi — pet svadaba; devojka na udaju—udadbu). S toga u takim, i inače još u nekim prilikama kao da je zaboravljeno, da se u osnovi što promenilo ili otpalo, pa se uzima, da se osnova svršuje na ona suglasna, koja dolaze u najviše oblika (10 do 11 padeža; izuzimajući često 1-vi, 4-ti a i 5-ti jednine, i 2-gi množine). strana 269 Tako se na priliku po izuzetku kaže: nokti: nokata (ногъть, ruski: nógotъ), veslo: vesala, maslo: masala (a ne: vestala, mastala ili vezala, mazala: osnova вѧꙁ, маꙁ +тло, „Vesla su im tanke vezenice“), srce: sȓc. (pored pravilnoga: srdaca), usne: usana (a ne: ustana, ruski: ustenъ), rotkva: rotaka (a ne: rotkava ili rodaka; isporedi: breskva: bresaka, bez v u 2-om padežu množine), gusli, gusle: gusala, i jasli, jasle: jasala (a ne: gustala, jastala ili gudala, jadala; osnove: гѫд, ꙗд +тль ili тла), nevesta (нєвѣста): nvst (a ne: nevedata: osnova: вед+та),[3] mesto: mȇstȃ (a ne: metata; osnova: мєт+то), trešnja: trešanja (a ne: tresanja; чрѣшьнꙗ, crešnja, χερασός, χερασέα, χερασία, cerasus), višnja: višanja (βισηνόν, βισηνιά wihsel), krošnja (kotarica) i krošnje (tralje): krošanja (isporedi: krosna t. j. razboj, i nemačko die krächse, krachse, kraxe, — der tragkorb); a tako bez sumnje i ove reči: vožnja, zagažnja, mražnja, mržnja, pažnja, pržnja (przni, a, o, strana 270 prznica), mešnja, prošnja, plašnja, — kad bi se govorile u množini, ne bi vraćale ž i š na z, s i h. Tako od deoba, moba, (mooba, molba) seoba, imalo bi: deób, mób, seób (a ne: delaba, molaba, selaba), i t. d.

Ima u našem jeziku i drugih primera, u kojima se zanemaruje „korenitost“, kao: gležanj, nožnji, ražanj, režanj (reznica), svežanj, sužanj, čѐšanj=česno — belog luka (u starome: глєꙁнъ, глєꙁьн҄ь i глєжн҄ь, съ-в-ѧꙁьн҄ь i -ꙁьнъ, a na protiv с-ѫжьн҄ь). Od nekih reči govori se prvi padež i po pravilu i po izuzetku, na pr.: postan i posan, časna: častan i časan; a od drugih samo po izuzetku, kao: prisna: prisan, laka: lak, strana: stran, (mesto: prȋstan, lagak: lagka, lakka, stranan: stranna, страньнъ) i t. d. — I u tvorbi osnova, na pr. od korena льп, kaže se u starome i u drugih Slovena: pri-lьnuti, prilьpnuti, prilipati, a mi Srbi velimo, prionuti — prianjati; inače se držimo i mi pravila, te na pr. od korena гъб kažemo: sagnuti, sagibati (съ-гъ’-нѫти, съ-гꙑб-ати).

Pređimo sad na nastavak dba. On glasi upravo ба, a тъ, ти ili ть, ди ili дь jesu strana 271 završeci osnove; po tome ь pred ба postalo je od и; gl. osnova na ти, ть može biti prvotna ili drugotna (infinitivna), kao: гостьба, млатьба; — гоститьба, жєнитьба.

Reč svadba (сватьба = сват(ъ)ьба, сватьбьнъ), koja je od starine u ruskom i srpskom jeziku glasila svadъba ili svadba, i tako i danas glasi u Srba, Bugara, Slovenaca, Rusa, i Čeha (svadebnoe, svadbený), — ima, u 2-om padežu množine: svadaba (ruski: svadebъ). Prema tome i druge slične reči na dba, kao: vozidba, gulidba, ženidba, komidba, kosidba, krčidba, prašidba, prosidba, selidba, udadba, pa i ove tri, koje nesu postale sa svim po pravilu, već po analogiji: vezidba, rezidba i vršidba (od glagola: vezati, rezati i vrći), — kad bi često bilo prilike da se govore, ne bi moglo drukčije glasiti nego: vozidaba i t. d. Ono se dakle izjednačiše sa osnovama na ди, дьба, kao: trudba, gudba, sudba; naredaba, pogodaba i t. d.

Vredno je znati, da u najstarijim slovenskim spomenicima ima nastavak тва: бритва, въꙁда-тва, гони-тва, гоститва, жєлѣтва, жєнитва, жрътва, жѧтва, клѧтка, ловитва, молитва, оратва, паства, питва, сєлитва, сѣтва, сѣꙗтва, (ovamo ide i srpsko statva — stativa, — i jematva t. j. berba.); — njega retko zamenjuje nastavak тьба (dba): оратьба, свѧтитьва, (svetidba i svedba), сѣтьба, (svadba). Tek u srpskom i ruskom jeziku dolazi češće dba (ruski: tъba i dъba).

A što se tiče reči primedbe na po se, narod ne govori ni glagol primetiti (nego kaže: smotriti, zamotriti, opaziti, sagledati, uočiti, ugledati, videti i t. d.), a kamo li imenicu primedba t. j. primet(i)+ba[4] (od infinitiva primetiti bilo bi: primetidba); nego su je načinili književnici, da ne bi pisali po ruski: primѣčanіe. Na taj način ona se pomešala među reči kao što su: trudba, uredba; — svadba., vozidba i t. d., pa je s toga „primedaba“ sa svim u svom redu, i to tim pre, što kad u reči svadba niko ne pazi na „korenitost“, gde svi govorimo svat, svatovi, i osnovu svati- (se), šta će nam to strana 273 kod primedbe, gde je slabo kome poznata reč primet, i osnova primeti- ?

Nema smisla dakle u ovom slučaju — jedino za ljubav „korenitosti“ — navraćati na pravilo (primetab-a), kad je sam narod odavno po izuzetku načinio sebi fonetički tolike drugo oblike, kao: nokata, vesala, jasala, mesta, trešanja, deoba, svadaba, i t. d.

Neje mi poznato da je pisac do sad što radio u našoj književnosti na nauci o srpskom jeziku, ali ako samo hoće da radi, ima zaista dovoljno polja za obrađivanje; samo bi valjalo da, pored dobre spreme, dobro bira i posao. Tada će, razume se, i nepravilnosti-izuzetke razlikovati od nepravilnosti-pogrešaka!

Vila 1867.

  1. Valja da -džić, jer bi inače, između dva suglasna na kraju, valjalo umetnuti blagoglasno a.
  2. Svi pojemo u crkvi na pr.: „gornjih vojinstav“ (воинствъ), koje može biti samo svojstvu srpskoga jezika.
  3. U Rusa: vesti sь, dijal. znači: imѣtь družbu sъ kѣmъ.
  4. U starome ima: приметъ (dodatak), примѣта (znak), примѣтъ (opažanje). Rusi kažu: primѣtitь i primѣčatь, zamenjujući zubno t grlenim k, kao: propust, propuskъ; primѣki a-ti.