O srpskom jeziku/9.1

←Poglavlje 8

O srpskom jeziku Pisac: Bošković Jovan 9. Omanje rasprave 9.1 Obličja imena Srbin

Poglavlje 9.2→

Bošković, Jovan (1888). O srpskom jeziku. Beograd: Štamparija Kraljevine Srbije

OMANjE RASPRAVE

I^o Obličja imena Srbin

1^o — Kad se korenu сръб doda staroslovenski nastavak ъ, onda postaje reč сръбъ, Srb, -ba, (otuda i Rusi kažu: Serbъ, zapadni Sloveni Srb), množ. Sȑbi (Srbove), Sȑba. Od korena je postao nastavkom ьскъ i pridev srp-ski, i ime Srb-o, koje se govori od mila; — 2^o — Kad se rečenome korenu doda nastavak инъ, onda se načini reč: Srbin, -bina, množ. Srbi, -ba. Pridev je i od ovog imena srp-ski. — 3^o — Od istoga korena postale su i ove stajaće reči, t. j. koje se retko govore, ili se upotrebljavaju samo u pesmama: a) nastavkom inj: Srbinj, -binja („Đe Srbinje junak pričešćuje“); pridev srbinjski; b) nastavkom jak: Srbljak, („Ovaki je adet u Srbljaka“); strana 261 v) nastavkom janin: Srbljanin („Ajde sada care Srbljanine“); samo što je u poslednja dva slučaja, između korena, koji se svršuje na usneni glas b i nastavka, koji se počinje glasom j, kao i inače, po poznatom pravilu srpskoga jezika, umetnuto l, na pr. u Filibljanin (od „Filibe“), Ubljanin (od Ub) i t. d. — 4^o — Upravo od korena postale su tavođer uvećane imenice: Srb-enda i Srb-ekanja; — a zbirno ime Srb-ad, govori se samo sa priloškom ija, dakle: Srb-ad-ija. — 5^o — Kad se korenu srъb doda stari nastavak ь (j), onda glasove б i ь, (od kojih opet poslednji ovde stoji mesto glasova jъ), i po svojstvu staro-slovenskoga jezika i njegova srpsko-slovenskoga dijalekta, blagoglasnosti radi, rastavlja umetačno l, te postane reč: сръбл̑ь (čitaj: Srblj); koja se opet po blagoglasnoj osobini srpskoga jezika, izgovara: Srbalj, -blja, -bljy, množ. Srblji, -balja; pridev srbaljski.^[1] strana 262 — 6^o — Dodo li se, najposle, reči Srbalj (Срьбѧь) nastavak in, onda, biva, reč: Srbljin, -bljina, množ. Srblji, -balja.

Što je trebalo objasniti!

Sedmica 1857.

1. Kao što se danas u Beogradu, prema ruskoj reči rublь, — mušk. roda — više govori: „rublja, -blje“ — žensk. roda — nego rubalj, -blja; tako se u „pokretu“, 1848 i 49, po Bačkoj i Banatu mesto Srbalj, -blja, govorilo: „Srblja, -blje, -blji“, na pr. ja sam Srblja, — o Srbljo! i t. d.