О српском језику/9.1

Извор: Викизворник
О српском језику
Писац: Бошковић Јован
9. Омање расправе
9.1 Обличја имена Србин
Бошковић, Јован (1888). О српском језику. Београд: Штампарија Краљевине Србије


ОМАЊЕ РАСПРАВЕ[уреди]

Iо Обличја имена Србин[уреди]

1о — Кад се корену сръб дода старословенски наставак ъ, онда постаје реч сръбъ, Срб, -ба, (отуда и Руси кажу: Сербъ, западни Словени Srb), множ. Ср̏би (Srbove), Ср̏ба. Од корена је постао наставком ьскъ и придев срп-ски, и име Срб-о, које се говори од мила; — 2о — Кад се реченоме корену дода наставак инъ, онда се начини реч: Србин, -бина, множ. Срби, -ба. Придев је и од овог имена срп-ски. — 3о — Од истога корена постале су и ове стајаће речи, т. ј. које се ретко говоре, или се употребљавају само у песмама: а) наставком ињ: Србињ, -биња („Ђе Србиње јунак причешћује“); придев србињски; б) наставком јак: Србљак, („Оваки је адет у Србљака“); страна 261 в) наставком јанин: Србљанин („Ајде сада царе Србљанине“); само што је у последња два случаја, између корена, који се свршује на уснени глас б и наставка, који се почиње гласом ј, као и иначе, по познатом правилу српскога језика, уметнуто л, на пр. у Филибљанин (од „Филибе“), Убљанин (од Уб) и т. д. — 4о — Управо од корена постале су тавођер увећане именице: Срб-енда и Срб-екања; — а збирно име Срб-ад, говори се само са прилошком ија, дакле: Срб-ад-ија. — 5о — Кад се корену сръб дода стари наставак ь (ј), онда гласове б и ь, (од којих опет последњи овде стоји место гласова јъ), и по својству старо-словенскога језика и његова српско-словенскога дијалекта, благогласности ради, раставља уметачно л, те постане реч: сръбл̑ь (читај: Србљ); која се опет по благогласној особини српскога језика, изговара: Србаљ, -бља, -бљy, множ. Србљи, -баља; придев србаљски.[1] страна 262 — 6о — Додо ли се, најпосле, речи Србаљ (Срьбѧь) наставак ин, онда, бива, реч: Србљин, -бљина, множ. Србљи, -баља.

Што је требало објаснити!

Седмица 1857.

  1. Као што се данас у Београду, према руској речи рубль, — мушк. рода — више говори: „рубља, -бље“ — женск. рода — него рубаљ, -бља; тако се у „покрету“, 1848 и 49, по Бачкој и Банату место Србаљ, -бља, говорило: „Србља, -бље, -бљи“, на пр. ја сам Србља, — о Србљо! и т. д.