O srpskom jeziku/5.2

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
O srpskom jeziku
Pisac: Bošković Jovan
5.2 Književne ocene: Ocena Beogračeva rečnika.
Bošković, Jovan (1888). O srpskom jeziku. Beograd: Štamparija Kraljevine Srbije


IIo Ocena Beogračeva rečnika.[uredi]

Po što je Daničić pregledao reči od slova p iz rečnika. g. J. Beograca, predao je po želji književnoga odbora i meni na pregled rukopis taj od 65 polutabaka. Već pri prvome čitanju videh, da posao taj, tako izrađen neje za odobrenje. Ali ja sam rad bio da pokažem u svojoj oceni između ostaloga i to: koliko je na broj reči izostavio g. Veogradac iz Vukova rečnika, pišući ovaj svoj rečnik, i koliko je i kakvih je prikupio novih. Kako sam pak ove godine iz nenada preopterećen bio svojim službenim poslovima, ne samo težatnikom nego i nedeljom i svecem, to sam morao odgoditi da napišem ovu raspravu, dok ne ulučim vremena, kao na pr. sad o školskom raspustu. Mimo to, svaki književnik zna, kako je zametan posao suditi o delu koje nema predgovora, u kome bi razložena bila načela, koja strana 42 pisca rukovodiše, i iz koga bi književni ocenitelj brzo mogao doznati obim dela i način radnje, nego mu je ostavljeno da on (kritičar) sve to tek iz dela samog iznađe. S toga se nadam, da mi književni odbor ne će zameriti, što sam se s ovom svojom ocenom malo zadocnio.

Pre svega valja mi napomenuti, da sam ja ovaj rečnik svuda poredio s Vukovim od godine 1852-ge, po onome: ni jedna knjiga ne zaslužuje da je ima u književnosti, koja ili ne donosi nešto novo a dobro, ili ne popravlja ono, što već ima. Pa sad da pređem na samu stvar.

1.[uredi]

Rečnik, kao što je poznato, može biti ili sadašnjega živog govora narodnog, ili samo književnog jezika, ili i jedno i drugo, ili istorijski. Rečnik g. Beograca neje ni jedno od toga.

Neje prvo, to jest samo sadašnjega „narodnog“ govora (kao na pr. Vukov), jer u njemu ima ne samo srpskih književnih reči, nego i rusko-slovenskih (kao: pečal, posvednevno, prišelac, povarnja i t. d.), pa i samih kovanih (na pr. пиштац = крофна, пѣнушика = strana 43 der musirende[1] Wein i t. d.) U ostalom da je pisac hteo da pokupi samo „narodne“ reči, onda ne bi valja da ni pisao nova rečnika, nego samo popunio Vuka, koji u predgovoru k svome rečniku dobro veli: „Niti mislim ja niti valja da misli ko drugi, da su i u ovoj knjizi sve riječi naroda našega i sva značenja naštampanijeh riječi, nego ja još mislim da se u živu jeziku sve narodne riječi ne mogu ni pokupiti, jer gdjekoje postaju jednako, a kašto i nova značenja već poznatijem riječima“.

Ali taj rečnik neje ni samo književnih reči, ili književnih i narodnih. U njemu imaju istina gdekoje književne reči, (kod mnogih neje kazano šta znače, na pr. kod reči: poredak, porota i t. d.); ali nema ni najobičnijih književnih izraza, kao: pažnja (kad znači pozor), povod (Veranlassung), polutak (po cvancike), prilika (Gelegenheit), padež (u gramatici), prečnjak (ne samo u pečenju, nego i u matematici) i t. d. i t. d. — Naročito radi tehničkih reči valjalo bi da je pisac kritički proučio sve školske i ostale naučne strana 44 knjige, kao i sve novine naše od jedno 16 godina amo.

Najposle rečnik taj zna samo za sadašnje stanje jezika, a ne i za istorijski razvitak njegov. Pa i tu, kao što videsmo, pisac ovoga rečnika ne pokupi ni noviji priplodak svoga jezika, to jest sve one književne reči, koje u novije vreme postadoše po zakonima srpskoga jezika. Njemu stara književnost srpska neje još pomoćni izvor živome govoru sadašnjega naraštaja. Kad se kakva reč dvojako govori, on ne poredi novije oblike sa starim, da bi našao koje je pravilnije. Tako napr. reč rđa, koju narod pravilno govori bez h, (rđo jedna, rđo i čađo! — prema starome ръжда), on piše „hrđa“ (pohrđati); — tako je isto pogrešno i „pohrgati“; — piše „primenuti“ mesto primeniti (мѣнити); — „prišelac“ (kod reči „pridošlica“) srpski se kaže došljak, a prema starome пришьлъ bilo bi valja da prišalac. — Kad bi ovaj rečnik bio istorijski zasnovan onda bi na pr. kod reči: prćija stajalo, da se u starome srpskom nalazi прићиꙗ i прьћиꙗ, i da je to grčko προίχιον, turski miraz a srpski ženȋnstvo, oprema. Tako isto stajalo strana 45 bi i za starinsko poklisar (poslanik) da je grčko ἀποχρισιάριος. — U opšte kod tuđih reči neje nigde kazano iz koga su jezika, tuđih na pr. kod reči: pendžer, peš, peštemalj i t. d. ne stoji da su turske; a kad se tako radi, koliko će čitalaca znati na pr. da su ovo mađarske reči: lanac (láncz) srpski: verige, jutro zemlje, — ašov (ásó, ás, kopati), — farka (fark, rep; farkas vuk, upravo reponja) u nas samo riblji rep: farka pred Marka; — birov (sudija), — latov (pozornik, od lát gledati), — kenjača (kolomaz)? i t. d., ili da je ma = ali, italijansko ma, (francusko mais)? i t. d. i t. d. — Vuk kaže da je reč „pangaloz“ (skitač) čuo u Beogradu, a gospodin nam Beogradac ne pokazuje da je to grčko πάγχαλος = prekrasni, lepi, u crkvenome „blagoobraznый“, koje Srbi građani govore samo u ironiji; njima je ta reč ostala po ovoj prilici od nekadašnjih grčkih popova i trgovaca.

Ali etimologija, u opšte kao da neje jaka strana, piščeva. On piše na pr. „prevrhnuti vѣrom“, „prevrhnulo se vino“ mesto prevrnuti, koje se govori mesto prevr(t)nuti (isporedi prevrtati). Kod reči par („u ovaj par“) strana 46 stoji „rad. por“, ali „por“ neje koren, nego ista reč po ruski. Za rusko-srpsku reč peći = sorgen, veli da dolazi od „pečal“; ta valja da je imenica „pečal“ postala od osnove pek starinskim nastavkom ѣль! U njega je „pošta“ jedna reč sa dva značenja, a ovamo je pošta = Post tuđa reč, a pošta (почьта, poštovanje) srpska. Piše „porazšta“ mesto poradšta.

Dalje, pisac brka predloge pre i pri; piše „prikidati“ mesto pre-, a „preleći, prepeka, prepѣtiti, prepust, predobiti“ i t. d. mesto pri-.

Piše ы gde mu neje mesta, kao: „pыrь“ (пнрь), „prepыsnik“ (писати, пьсати) — a ne piše gde bi trebalo, kao u posipati, i podasipati, propitati, pri- i priu-, pokiseliti (кꙑселъ), pokipeti, prihitati, pridobiti (a piše pridobыvati), progristi i podgristi, pogibao, prikazivati, povikivati, prezivati i t. d.

Piše ѣ gde mu neje mesta, i to:

  1. a) gde bi trebalo e (staro ѧ), na pr. poprѣgnuti, pritrѣsnuti, pretrѣsanje, presvѣnuti, pomѣkan.
  2. strana 47
  3. b) gde bi trebalo prosto e (koje i u starome glasi є): porѣknuti i porѣći, pretѣka, pretѣći, pretѣč.
  4. v) gde bi trebalo je, n. pr. „preѣnjati“, jer glagol prionuti (ruski prilьnutь, prilipatь, i češki přilnauti, od korena льп, пољски przylgnać од истога корена льп) govori se ne samo prionuti nego i „prijenuti“ (vidi u Vukovu rečniku), dakle je mesto jo; a otuda je jamačno i prijenjati.

Na protiv ne piše ѣ gde bi trebalo (a sam postavlja pravilo da treba), već mesto toga slova stoji:

  1. a) е: погорелац, подгревање, подгреяти, подлевати, поболевање, прелезги, позадремати, позлеђивати (staro ꙁлѣ = zlo, u Crnoj Gori i danas žlje, kao i staro добрѣ = dobro), polevati, ponegovati, preterati; — dalje, kod glagola na eti u starome ѣти (kao: погорети, поблѣдети, подаждети, подадрети, подлетети, повѣдети, пренети, по-, под-, прохтети, преврети, пожелети, поживети, покипети, поплавети, попрети), kod reči složenih s predlogom pre (прѣ) i kod mnogih sa preko (прѣко).
  2. strana 48
  3. b) и kao: повидати, побѣснити, пресиати, подримунак (isporedi „dremovac“ i дрѣӏлати).
  4. v) є ili ье (je) mesto ѣ, kao: прелетєти и прилећети, посироћети, поскупљети, покољеник, проєдрити и преєдрити (od прѣ i ꙗдро).

2.[uredi]

Ali ni s druge strane neje pisac na čisto, kakav rečnik piše, da li to jest veliki, koji treba da je što potpuniji, u kome se ne odbiraju reči, ili samo za neku potrebu, kao na pr. za školu, pa prema tome koleba se koje reči da zadrži, koje li da izostavi.

Tako na pr. izostavlja imena srpskih zemalja, mesta, reka, gora, i t. d., i sva krštena imena muška i ženska. Od sviju takih imena zadržao je samo ova: Poljak, Posavlje, Prolog, Podunavlje, Prekodrinac, Prekomorac, Pirlizina (Gegend)?, Petka i Petrov dan; osim toga ima još ove reči od takovih izvedene: pokauriti, posrbiti, pošijačiti se, pošokčiti se, poturica i poturčenik. Ali gde da nađe onaj kome treba, ako ne u rečniku, da se na pr. poluostrvo Sabioncello zove srpski: Pѐlješac, da su od imena Pѐrast izvedene strana 49 reči Peraštanin, Peraškinja, peraški, od Pljevlje (množina ženskog roda): pljevaljski i t. d. — ili da je prema Pavle žensko ime Pavlija i Pava? Gde li ćemo naći, ako ne u rečniku, tolika narodna (ne kalendarska) krštena imena? Može biti da će na kraju ovoga rečnika doći spisak takih imena; ali tu obično bivaju samo neka glavnija, a ne što više njih.

Kome je namenjen ovaj rečnik, kad pisac izostavlja reči kao što su: piš, i t. d. a zadržava: pomižati, pomočati (koje to isto znače t. j. pomokriti se), prporenje, prcanje, puzdra, pokilaviti, prokurvati se? Nema: poprd (unnütze Dinge), poprdica, (vavoljak u pređi), kod kojih se reči zaboravilo od kuda dolaze, kao i kod prdaljka (u gadljama), krastavac (od krasta) i t. d., ili kod francuskoga reculer (ustupiti, ustuknuti) od cul (stražnjica). Zazorno mu je: poguzijaš (gourmand) a ima „podvodnica“!

Pisac ovoga rečnika izostavlja neke tuđe reči, kao: pajtaš, palisad, pantljika, para (novac), parada, paor, persona i t. d. a ima: strana 50 pan, plundre, potrevljen (treffen), predikator (propovednik), porcija (poreza) i t. d.

Gospodin Beogradac ima u svome rečniku: pisarov i pisarski, a ovamo izostavlja take tvorevine kod drugih reči, kao: pekarov, pekarski, pašinski i t. d. Ali koliko će njih znati, da pekarov znači des Bäckers, a pekarski eines Bäckers, der Bäckers i Bäcker-? Kad bi neke nadriknjige po gradovima znale za srpske prideve: aginski, pašinski, gostinski i t. d., zaista ne bi gradile nakazu „agaiš“!

U ovome rečniku ima: preonoć i preosred — a nema: preo (preko) i preodan. Kao što je od nego postalo neo i no, tako je od preko postalo preo i pro; tvorevina dakle preo važna je da se vidi prelazak.

Pisac u opšte izostavlja neke formacije bez razloga. Ima „palѣtak“, a ne će da zna za paletkovati. Izostavlja umanjene i uvećane reči na pr. pasina, pasić, pačica, pušče, pljuckati i t. d., a zar neje znatno, što mi imamo augmentaciju i deminuciju ne samo kod imena, nego i kod glagola, na pr. ljudina i prezorno ljudeskara, čovečić i čovečuljak; velikačak, ovolički — veličak, punačak, strana 51 majušan; — drekenjati se, vucinjati se, čamunjati, — gipkati, govorkati, seckati, tuckati, vozakati, moljakati, zviždukati, živucati, svetlucati se, pujuckati, vrckati, strickati, truckati i t. d. Pa i samim predlozima postaje deminucija: na-kiseo, o-maslen, po-velik, su-lud. — Izostavlja formaciju „poučenije“, zaboravljajući da ima desetak reči, koje iz srpske-slovenskih crkvenih knjiga pređoše od vajkada u narod, kao: bogojavljenije, vaskrsenije, vaznesenije, vavedenije, jevanđelije, poučenije, spasenije, i t. d. pored srpske narodne formacije nastavkom je mesto иѥ, kao: bogojavljenje, jevanđelje, spasenje, poučenje, ili na drugi način, na pr. Uskrs, Spasov dan, Blagovest i t. d. — Najposle g. Beogradac uzima neke reči samo u ženskom rodu, a ne i u muškom, na pr. „preteka“, „preseka“, a ne i pretek, presek i t. d.; ali ima reči koje se govore u oba roda, a gdekoje i u sva tri, kao: zaves (preves) i zavesa, osnov i osnova, osek (odsek) i oseka (odliv morski), java i pojav, nada, nȃd i nadanje, i t. d. — pa zašto da to rečnik zatajava od onoga, koji želi znati? strana 52 Evo sad poimence onih reči (na broj 420 samo kod slova p, osim napred pomenutih zemljopisnih i krštenih imena), koje imaju u Vuka a g. Beogradac našao je za dobro da ih izostavi:

Pavetina, pazarija, -zarlija, paja, pajanta, pajednica, pajtaš, -šica, paklenjača, palamida, palanga, paletkovati, paliđak, palijer, palipuška, palisad, paličnjak, palucanje, palj, pamrak, pamuklija, pandara, pandurov, -rski, -ovati, pantljika, paor (sa svima izvedenima, na pr. paorija), paponjak, papoš, papratnik, paprac, papráca, paprenjača, paprika, paprica, para (novac), paragun, parada, paraknuti, parasiti, parati (bez značenja ritzen), paradžik, pȃri, parija, parta, parcoz, pasina, pasić, pasmarkovac, pastrmica, pata, patkin, patkov, patrganje, patrijarov, -ev, rski, patrola, -iti, -ica, -ljenje, paukov, paunov, paftica, paciti, paček, pačići, pačica, pačji, pašajlija, -šalija, pašin, -nski, paščinje, peana, pevačev, pévačica (kukavica), pevušenje, -iti; pedevsija, pekarov, -ski, pelenak, pelivanski, pembe, perajnica, pergatorija, pȇrda (veo), perde, perišani, persona, perušinica, perčinić, peršun (divlji), pȅte, petero strana 53 petinja, petlov, petlova, presti, petljanje (buncanje), petnjak, petoprsnica (kokoš), petorica, -ronaest (u C. G.), petrusin, pećarica, pećinica, pečak, peškirina, -rić, pi! pivarev, -rski, pijančovanje, -ati, pijaca, -čar, -ski, pevnica, pijukanje, piknuti, pila, pilac, pilići, pinokog, pinjav, pipavica, piplići, -plica, pir (žito), pištoljski, pjandura, pjanica, plaviti se, plavka (grožđe), plair, plajvas, plakati se, plamenik (Rothlauf), pladanj (tanjir), placarina, plačinjati, -anje, plašnjača, plemenik, pletikotarica, pletikrošnja, plenjenje, plovanija, plovčji, pločadžija, pljuvača, pljúskati, pljucnuti, poarnautiti (se), poharčiti, pobavučke, pobašiti (se), pobegnuti, pobiskati se, pobiti (pobudem), pobljuvati, pobožićna čast, poboja, poboke, pobugariti (se), povlašiti (se), povraćati se, povrći se, poganiti se, poganović, poglavarica, -varov, -vički, poglati, poglejati, poglenuti, pognjurice, pogorelica, pogrubeti, poguzijaš, podagoniti, podáći, podaštrati, -anje, podbijati se, podbrektivanje, podbrijavati, podjažje, podjaznica, potkrivanje, -ati, podložnjaci, podlupiti se, -lupljivanje, podrepina, -repljivanje, strana 54 podrobak, podotaviti se, podrignuti se, podrumski, podstrešje, potprdica, požbuniti, požednjati, požnjakinja, požunac, (merov, okanica), pojedince, poječati, pojti pokajanje, pokliznuti se, poklonjanje, pokrivac, polagačice, pohlapan, polatiniti (se), polevka, polevaći (ubrus), polevačina, pomadžariti (se), pomesti se, pometno gumno, pomicati (se), -anje, pomišljanje, pomeštanje, -ati, pomorac, -ski, pomoskoviti, ponedeoničar, ponemčiti, ponukati, -ivati, -anje, ponjavetina, -vica, -vski, (brdo), -včina, popadijin, popaskovati, -anje, popasno doba, popjaniti, poprd, -ica, poprštiti, poraniti, porat, porebarac, porebriti se, porebruša, poredovnički, pohrišćaniti, poron, -nuti, posan, posvadište, posedlica, posinački, posinko, poseći se, posednik, posedovati se (s kim), poseklica, poskurni, posled, posni, -nik, -nica, posrebrniti, postojanje, postolovina, posupljati, potapsati, potijati, potiljak, potrapiti, potremak, potrpeti, poukivati, pounijatiti (se), poučenije, pofermati, pohajdučiti, pociganiti, -gančiti se, pocrkati, počasnica, početvoronože, poštanski, pravednički, praznik (svetac), praznoslovljenje, pratnja, praćaknuti strana 55 se, pracep, pračevina, pračić, prdavac (ptica), prdeljuska (ćuška), -ljusnuti, prdonja (grah), prdosija (duhan, barut), prdlati, -anje, preborski, prevesiti, prevoženje, preginjanje, pregljača, -ljica, pregračić, pregrebati, -nje, pređurina, prez, prezdanka (kokoš), prekaja, prelevati, anje, preletnuti, prѐletiti (leto), prѐleći (preći), premaleće, prenoćiti, preo (preko), preobući, presaldumiti, presednuti, presecanje, presto pretek, preterati, -ivati, -nje, pretkutnjica, pretlji, prehodnjak, preceđivanje, prešiti (-šim), pržnica, privat, privenčati, prizdreti (se), prija, prijateljašiti se, -enje, -ljev, prekladnik, preklet, prijenuti, presadnica, presed, presek, presnac, prijin, prikumica, princip, -ov, -ovina, pripijati, -nje, pripuniti, prisvijeđeti, prislinkivati, -nje, pristajati, -nje, priterivanje, pričesni, prištić, prnjavorac, -rka, -rski, -čad, -če, prdnjadovit (panj), pro, provati, provizur, -ov, -ovica, provunta, proglati, prodo (-li), proz, proigumnov, prokaskivati, -nje, prokletnjak, proletnji, promisao, promišljavati i t. d., promrmljati, promumljati, proročki, prosjakov, proskura, prosuljica, strana 56 protiv, protopopa, -pin, proćeretati, proćetati, procapteti, procvasti, pročka, prošetivati se, -nje, prćijaš, prćije, pršljenjak, psovačev, ptrše! pulčaz, pupčiti, pustopašice, puće, pucarati (se), -rov, -ev, puškàrica, pùštati, pušče.

Valja uzeti na um, da gdešto nesu izostavljene reči, nego samo pojedina značenja, i da često kod glagola izostavlja zamenicu se. Ali nesu svi glagoli povratni, kojima se dodaje zamenica se, nego ih ima i uzajmičnih kao ljubiti se (jedan drugoga), svađati se (jedan s drugim), posedovati se (s kim), i t. d.; drugo, ima ih koji se dvojako govore: postiti i postiti se (u starome samo постити сѧ), i najposle, što je u nas povratno, ne mora biti u drugom jeziku i na protiv, kao: igrati se: spielen, zvati se, heissen, — zahvaliti (kome na čem), sich bedanken, (to jest sich mit Dank umgeben).

Na posletku, ima u ovom rečniku 67 reči, kod kojih neje kazano šta znača, a u Vuka stoje zajedno sa značenjem; evo ih: pasmenjača, pastruga, patuca, pendže, peronjika, percera, pisaljka, -ljica, piskor, plavetnik, pletnjica, strana 57 plećaš, pljuskavica, poburiti, povratič, povraćaj, podložara, potkvasnica, potkečak, potkrpljanje, podnositi, pokonj, pokopica, popina kapica, popleniti, poprigati, popevati, -nje, poredak, porivanje, potrebač, pošav, pošiti, -ivati, -ivač, poštiti, praziti, -ženje, praskoč, pratljača, prekretati se, prekretnja, prepisnik, prehodnica, pridruga, pridevak, prehod, pripaša, probiranje, probirač, probiti, provoditi, prokap, prometati se, proseč, prostorija, prohulja, prporuša, prpoška, prstenak, prtilica, pulija, pusat, putiti, pučanin, -nka, -nski, -nstvo.

Primedba. Kad kažem da u Vukovom rečniku nešto ima, onda razumem tu: i one napred „nanovo dodate riječi“, i one što su samo južnim govorom napisane.

3.[uredi]

Pa i ono što ima u ovom rečniku, neje onako udesno kao u Vukovom.

Pisac ne kazuje nigde genitiva, a od 14 oblika svake imenice (7 padeža u jednini i toliko u množini) često 11 do 12 imaju genitivnu osnovu. Znamo da vládalac ima u 2 padežu strana 58 vladaoca, a palac: palca; prema tome, ko će pogoditi kako ima podmukalac, posalak? i t. d. Pogibao ima pogibli, prema tome pomisao: pomisli; ali promisao (božji) ima promisla, i raso: rasola, a so: soli i t. d. Kako imaju u genitivu: prekonož i „pozaйmac“, dobit i klet i „pяt“?

Osim toga genitivni naglasak imaju obično 7 do 9 oblika, a nominativni samo 1 do 2 1-vi i 4-ti padež, ili 1-vi i 5-ti; jer 7-mi padež jednine (a katkad i 5-ti) i 2-gi množine imaju često svoje osobite akcente.

Tako opet kod glagola ne kazuje sadašnjeg vremena, a od 30 i više glagolskih oblika često 16 imaju osnovu sadašnjega vremena, kao na pr. kod glagola: kleti: kun-em, donijeti: dones-em, mrije-ti: mr-em, vide-ti: vidi-m, mle-ti: melj-em, bra-ti: ber-em, zva-ti: zov-em, klati: kolj-em, drža-ti: drži-m, pisa-ti: piš-em, meta-ti: meć-em, vika-ti: vič-em, kapa-ti: kaplj-em, kova-ti: ku-j-em, kupova-ti: kupu-j-em; pa onda ume-ti ima ume-m, a živeti: živi-m, čuva-ti ima čuva-m, maha-ti: maš-em, drža-ti: drži-m, a kaja-ti: ka-j-em (seja-ti: se-j-em), dava-ti: da-j-em; — dalje, vez-i-v-a-ti strana 59 ima vezu-j-em, dokaziva-ti: dokazu-j-em, a — zakiva-ti: zakiva-m, osniva-ti: osniva-m, tako isto: zadnivati, umivati, pokrivati, snivati i t. d.; — osim toga, gnati ima gnam i ženen, tkati: tkam i (t)čem, kupati: kupam i kupljem, zidati: zidam i ziđem, jesti: jedem i jem i t. d.; — najposle, hteti ima: hoću, a zahteti: zahtem, biti: budem, a dobiti: dobi-j-em, (od toga je stariji oblik — dobudem).

Kako će i ovde na pr., slični glagoli i s istim naglaskom u neodređenom načinu, kao: podvѐsti: podvѐdȇm, podvѐsti: podvѐzȇm (podvésti: podvézȇm), pòpiti: pòpi-j-em, pòp-i-ti: pòp-ȋm i t. d. — da se razlikuju u rečniku drukčije do sadašnjim vremenom i — akcentom?

Neka nas pisac toga radi ne upućuje gramatici. Kad bi cela gramatika izrađena bila po novoj sistemi, onda bismo u 2-gome dȇlu našli sve reči (osnove) sa svojim značenjima, u 3-em dȇlu sve oblike imenske i glagolske (reči), a u 4-ome rečenice (fraze). Ali a) to još neje učinjeno za srpski jezik, a b rečnik, i ako stoji izvan naučne sisteme, ipak će biti potreban svagda kao praktična knjiga, u kojoj se brzo i lako može naći sve ono, što nam strana 60 kod koje reči treba da znamo; naročito rečnici dobro protumačeni tuđim rečima i rečenicama osvetljuju vrlo maternji jezik.

Pisac ne razlikuje požuteti gelb werden od požutiti gelb färben (nastavak iti znači machen), već piše samo požutiti.

Pa ni oblici glagolski ne prolaze bolje kod njega. Od rečenice „parbiš se čim svane“ načinio je on peodređeno „parbisati se“; ali od „parbisati se“ bilo bi sadašnje vreme parbišem se, a glagol „parbim se“ ima neodređeno parbiti se (od parba, parnica). U Vuka ima reč pamćenje, a pisac ovoga rečnika hoće tobože da popravi, stavljajući „pamtenje“; ali svi glagoli na iti imaju u participu nastavak j-en, a ne en, na pr. mutiti: mućen (muti-en, mutj-en), pretiti: prećen, krstiti: kršten, pustiti: pušten; roditi: rođen; moliti: moljen, hraniti: hranjen, misliti: mišljen, isprazniti: ispražnjen; voziti: vožen, prositi: prošen, baciti: bačen; tako: ljubljen, kupljen, slavljen, lomljen i t. d. — a od toga glagolskog prideva postaje imenica nastavkom je, dakle i pamćen, pamćenje.

strana 61 Tako je isto pogrešno od genitivne osnove paoc-a — načinio nominativ „paoc“ mesto pȁlac (gen. pȃlca u ljudi, a pȁoca u točku).

Po više reči piše kao jednu na pr. prѣkošir, pribogu, preonoć, po-sem-sega.

Kod njega je „ponoći“ adverbium. Ako je podne (po dne, po dana) adverbium, onda je i ponoći. Još je velika nezgoda, što je pisac izabrao baš rečnik za vozionicu, u kojoj će da vozi u književnost svoj osobeni pravopis i svoje u nečem drukčije akcente. On ne čeka da se taj njegov predlog primi u književnosti, ili bar da steče sebi partiju, pa onda da uvodi to u rečnik, već radi anticipando — uživa u napred. A baš je rečnik knjiga, što postupa veoma smotreno; koja sve ono, što neje narodno, ili opšte primljeno, ili što leksikograf (kao stručan čovek) sam predlaže, naziva novim rečima (vox nova), pa tako i u pravopisu i u svemu ostalom ne trči pred književnost, već je prati, ili ide uz nju naporedo: da ne bi činio zabune, nego da bi rečnik zaista bio prava praktična knjiga.

Ali da vidimo kakav je to pravopis.

strana 62 Pisac je iz svoje bukvice izbacio ъ i ь, uzeo je iz Vukove lj i nj, a posle slova š dodao je još ove znake: ы, ѣ, я, є, i ю.

Pravopis taj neje osnovan na fonetičkom (glasovnom) načelu, jer ima za dva glasa: ja, je, ju po jedan znak: я, e, ю, — i zadržava znake ы i ѣ za glasove Srbima nepoznate. Još i tome ne može da zabeleži ji, već piše i ili ii.

Ali pravopis taj neje ni istorijski. Neje istorijski-srpski, ili staro-slovenski, jer bi onda valjalo da piše Срьбиꙗ, -биѥ, лꙗ, иꙗ, лѥ, иѥ, л҄и, н҄и — лє, нє, ли, ни. Neje ni ruski istorijski, jer onda bi te reči bile napisane ovako: Srbія (-бїѧ), -bіe, lя, nя, (лѧ, нѧ) le, ne, li, ni (lje, nje, lji, nji) — , , (le, ne), li, ni (li, ni).... Već po pravopisu g. Beograca to se piše ovako: Srbiя, -biє, lя, nя, lje, nje, lji, nji — le, ne, li, ni.

Dalje, kako hoće pisac da mu se čita ѣ? Ono se u staro-slovenskim spomenicima (koji su do danas poznati) čitalo kao ( ili) é, stari su ga Srbi čitali kao e, Velikorusi ga i danas izgovaraju kao e (э), a Malorusi kao i; nu u drugoj polovini prošloga veka „slaveno-serbski“ strana 63 književnici počeli su ѣ, pišući ga i putno i besputno (vidѣ, čitanѣ), čitati kao je, a to je po južnome srpskom izgovoru. Sad kako hoće pisac da mu se čita ѣ: ili svuda kao je, ili kako ko hoće — prema svome dijalektu — dakle kao: ije, je, e, i?

Ako će svuda kao je, onda nateruje južne Srbe da ne govore, na pr. dijete, djeteta, ljepše, njedra, vremena, vidio, prȉđe, sijati — niti istočni Srbi da govore: dete, deteta, lepše, nedra, vremena, video, pređe, sejati — nego svi zajedno da izgovaraju te reči ovako: djete, djeteta, ljepše, njedra, vrjemena, vidjeo, prjeđe, sjejati — kako niko ne govori, dakle uči sav narod, da treba da promeni svoj jezik — njegovoj mašti za ljubav.

Ako hoće pak da se ѣ čita prema dijalektima, onda bi trebalo svako đače da uči najpre staro-slovenski, da bi znalo gde treba pisati ѣ; a da to neje lasno znati, vidi se već otuda, što ni sam g. Beogradac, koji piše rečnik, ne zna svaki put gde mu je mesto — kao što smo napred videli.

Što pisac ovoga rečnika piše ы, kad Srbi nemaju zvuka koji bi glasio kao staro (t. j. strana 64 ъ+i=ui=ӥ)? Da li korenitosti za ljubav, t. j. da se vidi, da srpski glas i ne odgovara samo starome и nego i starome ? Ali onda bi trebalo to načelo i dalje izvesti, ili ga i kod ta dva glasa izostaviti.

Kad bi se to načelo i dalje izvelo, onda bismo videli, na primer:

  1. a) da naše a, ne odgovara samo starome a nego i ъ i ь, kao: baba, dának — san, bah — tama, dan, noća-s, (баба, дань — сънъ, въхъ — тьма, дьнь, ношть-сь);
  2. b) da naše e ne stoji samo mesto staroga є, nego i mesto ѧ i grčkoga α, na pr. jelen, — pet, bled, tresem, svet — kesten, krevet, (ѥленьпѧть, блѧдъ, трѧсѫ, свѧтъ,χάστανον, χράβατος);
  3. v) da naše o zastupa ne samo staro о nego i лъ, pa i tuđe a bez akcenta na pr. kost, — kotao (кость, котлъ), — korizma, sotona, koleda.
  4. g) da naše u odgovara starome оу, въ, ѫ, лъ i tuđemu o, kao: rumen, — u, unuk, utornik, udovica, uz, — ruka, ugao, trus, blud, put, (рѫка, ѫглъ, трѫсъ, блѫдъ, пѫть) — pun, strana 65 suza (плънъ, слъꙁа) — ružica, ruzmarin, ulje, dužd, kopun, limun.

Šta ćemo tu da radimo za ljubav korenitosti? Da li da pišemo ne samo vrѣme, rыba, — nego i: sъn, dьn — pѧt — kӓstӓn — kыsel — kålѧda — vъnuk, rѫka, slza, rȏsmarin, limȏn i t. d.?

Ta najveća je zasluga fonetičkoga pravopisa, što ko god zna napisati 30 pisaćih znakova srskoga jezika, taj zna srpski pisati i čitati, a g. Beogradac svojim pravopisom čini potrebu, da Srbi uče najpre stari slovenski jezik, da bi znali svoje reči kako valja pisati. Ili drugim rečima: Vukova škola rada je, da što više članova srpskoga naroda znaju pisati i čitati, a pravopis g. Beograca ide na to, da se patentom obdare samo viši razredi naroda, t. j. samo oni, kojima je pristupačan stari slovenski jezik. Ali šta bi bilo onda sa obrazovanošću što većeg broja srpskoga naroda i sa svešću narodnom? Od 6 milijuna Srba — 9|10 su seljaci a 1|10 -inu (danke 600,000) čine svi ostali redovi zajedno. Krasna li bi to narodna književnost bila, koja bi samo iz po milijuna ljudi izvodila svoje pisce i čitaoce! Nemojte tako. Najbolje strana 66 bi bilo da uzmemo stari slovenski jezik za svoj književni, pa bismo onda bliži bili starome indijskom, to jest sanskrtskome jeziku, tome — majdanu od korenja!

Pisac je za korenitost, a piše fonetično: pološke, požnjaka-voćka, pusnik i t. d. (mesto: -lož —, pozdnj —, pustn — ) — ne po izrečnome izuzetku, nego slučajno.

Kao što se u participu kaže: ple(t)la, i kra(d)la — bez t i d, tako se isto kaže i rasla, dakle poraslica, a ne „porastlica“.

Po nekom zakonu u našem jeziku glas d, kad dođe između dva samoglasna, ispada, pa se kaže na pr. dva(d)est, tri(d)est, četr(d)est i dvana(d)est, petna(d)est i t. d. Neki hoće i tu da ukinu zev između dva samoglasna umećući glas j, pa pišu i govore: dvajest, trijest, petnajest. Ali kako će pisac ovoga rečnika da opravda svoju formaciju „petnaйst“, koja bez nevolje nagomilava suglasna na kraju? To bi tako isto dobro bilo, kao kad bi ko rekao: dvajst, trijst, četrjst, dvanajst i t. d.

Zabunu čini još i to, što pisac ne namešta svuda reči azbučnim redom, na pr. premaletni, pro-lѣće, pro-lѣtni, pre-mamiti i t. d. strana 67 Kao što kod pravopisa pisac odbacuje pripoznato bolje i pravije, tek da ima nešto svoje, čim bi se pohvalno, (mázu svoje mašte, koju i za to može biti misli, da mu valja gajiti i negovati, što mu niko ne poriče da joj je on otac); tako i kod akcenata našao je da mu valja mrčiti. Vuk, koji je prvi pokazao koliko srpski jezik ima naglasaka, počeo je beležiti kratki i oštri naglasak ovako: ̀ ̏ a dugi i otegnuti ovako: ̑ ́. G. Beogradac zadržao je dva kratka znaka Vukova, a dva duga hoće da se beleže ovim načinom ́ ̄ (prvi mu je dug, a drugi vrlo dug). Ali šta će to reći, gledati gde god može, da pođe novim, očevidno ne boljim, ni kraćim, ni pouzdanijim putem? Zar radi prazno slave, da smo prvi pošli tim putem? Pisac ovoga rečnika baš kao da ide na to, da proglasi sav materijal, što drugi donese pre njega, za nepodoban, te da njemu pripadne slava, da je on izveo veliku zgradu. Ali vara se g. Beogradac, ako misli, da se u srpskoj književnosti i danas može otvoriti nova epoha kojekakvim sitnicama na pr. kakvim god izmenama u Vukovu rečniku, pravopisu i akcentuaciji. Zaslužne trudbe strana 68 Vukove utvrdile su srpske pisce u načelima što se tiče jezika i pravopisa i akcenata; a gde to još neje, tu ne će nikad ni biti, dokle god sebeznalost bude nadvlađivala svaki drugi pogled na stvari!

Dalje pisac brka akcente; piše: pàbirak mesto pȁbirak, pārac mesto pàrac, pàs mesto pas (pȃs, pojas), ne razlikuje: pȁpa, (otac) i pápa (hleb, kod male dece) i t. d. ovakih primera moglo bih navesti više, ali bi teško bilo u njima se naći, zbog promenjene akcentuacije.

4.[uredi]

Sad da pređemo na ono, čega u Vukovu rečniku nema, što je dakle prinova g. Beograca.

On je umanjio i uvećao više prideva i priloga, prvo predlogom po, a drugo predlogom pre: poviše, pogotovu, podaleko, poblizu, pobrže, poveći, pomekan, ponaйpotlje, ponaйprvi, ponašire, poprav, postariє, potiho, počesto, pošir, poяk, poizvišen, pozelen, pološ, pomalen, pokučast, (potekar); — premalen, premlad, preneяk, prepošten, presvet, prevremen. strana 69 Particip pasivni od nekih glagola uzeo je za osobitu reč: pretrven, podrt, pozatvoran, prodrt i t. d.

Nekim srpskim imenicama dodao je grčki predlog para, kao: paradѣd, pararaй, paraklis, paračudo.

Uvrstio je u svoj rečnik ovih 190 reči sa njihovim značenjima: pavrzma, pagati (pagare?), padala, padež, (la baisse), paйsati, paležati, pametiti, papaz-яniя, patarica, patka, (denjak), pepel, pendušiti se, bela pečenica i crna, pečiti se, pik (la pique?), pipav, pirličevina, piskati, pisme, pismen, pitač, pičiti, piškornja, pištac, piяda, piяći, plana, plasav, — ast, plast sena, plastnяča, platnica, — ičara, plaćenik, plahaš, plećnjaci, plik, poaйle, pobornik, pobuditi, pobѣg, povaljati, povarnя, povirati se, povѣrenje, povѣstnica, pogoda (vremena), poguba, podavati, podal, podapliti, podarak, podivljiti se, podklasti, podkrasti se, podlost, podmesit, podmetče, podmuće, podnaduti, podobiti se, podolje, podržati, područak, — ručkovati, podsmѣhuša, — smѣšivo, podstaći, podstrek, podseѣati, — nje, podjednako, požgaditi se, pozaйmac, poizmaći, pokonabiti, strana 70 pokušaй, polivačina, položito, poljaska (u C. G.), poma, pomazanik, pomet, pomѣstni, ponezdraviti se, poneraziti se, ponos (prenos), poobѣhnuti se, poodlюtiti se, poodюtriti se, poosob, pooprati se, popibirov, popikati, poplѣniti, pokrenuti se, poputbina, poraboćenje, posigrati se, pospas, postrѣš, posuvratiti, posѣdstvo, potipati se, potmurnost, potolito, potočiti, poćuliti, pohotljiv, pohrđati, pojak (vode), pojački, pramiti, praćenik, praustavka, prvotni, prebirati se, prevodni, prevoje, prevršiti, pregovarati, pregrevica, pregrnuti, predak, predvoditi, predići, predsrѣtati, predustaviti, preduzeti, preživiti se, prezoriti (tursko zor, zort=sila), prekaliti, prekamukati, prekotešljiv, prekrivati, prekrupa, prekužnik, prelav, premirati, premlaviti, prenagliti, prenebregnuti, prenebыvati se, preneraziti se, prepirka, prepitak, prepѣvati, prericati se, preskočica, prestraniti, pretašiti, pretvoran, pretupiti, prešan, pribavka, pribыtak, prividno, pridolica, pridrnuti se, prizrak, prilagoditi, primirje, primladiti se, primlaviti, primlačiti, pristasati, priudružiti, pričetnik, prišutati se, provesti se, prodor, prolaz, strana 71 (u Vuka: proder, prolazak), prolok, proluka, promućuran, -ćurla, propыtati, propiti se, propleme, proprcati, prohtѣti se, prošić, psogonя, pušan, pѣvun, pяt.

Osim toga ima još nešto novih reči, kod kojih ne stoji nikakvo značenje, kao: plat, piritlika, podstidan, -dnost, poduzglavlje, podčiniti, poslak, poslanstvo, poslatak, posnopica, posobiti, postariti, potrkla, potѣka, počivka, počinstvo, pošast, prazarica, prebanati, preglavica, pregovor, prezѣvati, preporučiti, prenemagati se, presilje, presѣda, presukati se, pret, pretežan, pretran, prejutriti, pribiš, pribrehati, prilicati, prinimiti, pripežiti, priređenje, pristavka, prisѣlica, pritešnjati, pričiniti (se), prišušnuti se, prorediti se, prosahnuti, prosvѣtka, pustomašan, puten.

Novih pak rečenica dodao je pisac samo kod ovih reči:

  1. a) kod imenice: pamet i pravda;
  2. b) kod ovih glagola: pasti, povratiti, podići, poneti, poći, premetati, primiti, proći (prolaziti) i pustiti;
  3. v) kod ovih rečca: po, pod, preko, prema, pri, pred; (pa) pak, po što.

strana 72 Ali moram primetiti, da su i tu rečenice samo nagomilane bez i kakve uredbe, naročito kod predloga. Ta bar za predloge je pokazao Daničić (1858-me) u svojoj sintaksi, ne samo koje su im prva značenja, nego i kako se iz njih razvijaju ostala, i to stotinama pouzdanih primera.

U opšte se pisac odlikuje nepouzdanošću. On nigde ne kazuje od kuda mu reči i rečenice: da li ih je sam čuo, i gde, ili od koga ih je dobio, ili ih je našao u narodnim umotvorinama, ili ih je našao u koga književnika, i to mestimice gde. Pa i kod onih reči, kod kojih u Vuka stoji od kuda su, on vrlo često izostavlja pokrajinu, te retko kad dodaje: u Primorju, Dalmaciji, Crnoj Gori. Sremu, i samo jedan put u „Horvatskoй“ (zar Horvatskoj?) kod reči „panos“.

Vuk tumači srpske reči nemačkim i latinskim rečima, te tako na pr. kod reči „osobito“, besonders, razlikuje latinskim jezikom dva značenja: praesertim i seorsum. Pisac ovoga rečnika tumači samo nemački. Ali kod reči „pohrana“ (ostava) nema nemačke reči, već strana 73 stoji samo latinska custodia, a ta reč može značiti i stražu.

Ali valja priznati, da je pisac gdekojim rečima dodao nova značenja, na pr. prevesti preko vode i prevesti knjigu, — i da je neke izraze nemački određenije stavio, kao: pabirak, das Nachgelesene (a ne die Nachlese, jer to je pabirčenje), ali je u tome gdešto i pokvario, na pr. kod reči parastos, (παράστασις, predstanje, posredništvo, zadušnica), Vuk kaže Art Gottesdienstes für Verstorbene, a g. Beogradac prevodi Regien, valja da requiem, od latinskoga requies, pokoj, dakle: sčužba za pokoj duše, zadušnica.

Sad neka svak sudi, je li vredno bilo radi dvesta i toliko reči i nešto rečenica kvariti Vukov rečnik. Ta i kad bi te reči za sebe izašle, imao bi kritičar posla, dok bi odvojio: koje su narodne, koje književničke, koje ruske (ili rusko-slovenske, današnje crkvene), koje li kovane.

Ko hoće da piše rečnik, neje dosta samo da skupi množinu svakojakih reči, nego se za to hoće i leksikografskoga znanja; a pisac strana 74 ovoga rečnika neje pokazao ovim svojim radom, da ima toga dovoljno.

Po svemu sudeći, rečnik g. Beograca, ovako izrađen — a bez pripravnih znanja neje ni mogao biti drukčiji — ne zaslužuje ni da ga ima u književnosti, a kamo li da može zameniti Vukov, i da ga odobri književni odbor Matice Srpske.

Letopis 111, 1866.

  1. Zar „musiren“ od francuskoga mousser