О српском језику/5.2

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
О српском језику
Писац: Бошковић Јован
5.2 Књижевне оцене: Оцена Београчева речника.
Бошковић, Јован (1888). О српском језику. Београд: Штампарија Краљевине Србије


IIо Оцена Београчева речника.[уреди]

По што је Даничић прегледао речи од слова п из речника. г. Ј. Београца, предао је по жељи књижевнога одбора и мени на преглед рукопис тај од 65 полутабака. Већ при првоме читању видех, да посао тај, тако израђен неје за одобрење. Али ја сам рад био да покажем у својој оцени између осталога и то: колико је на број речи изоставио г. Веоградац из Вукова речника, пишући овај свој речник, и колико је и каквих је прикупио нових. Како сам пак ове године из ненада преоптерећен био својим службеним пословима, не само тежатником него и недељом и свецем, то сам морао одгодити да напишем ову расправу, док не улучим времена, као на пр. сад о школском распусту. Мимо то, сваки књижевник зна, како је заметан посао судити о делу које нема предговора, у коме би разложена била начела, која страна 42 писца руководише, и из кога би књижевни оценитељ брзо могао дознати обим дела и начин радње, него му је остављено да он (критичар) све то тек из дела самог изнађе. С тога се надам, да ми књижевни одбор не ће замерити, што сам се с овом својом оценом мало задоцнио.

Пре свега ваља ми напоменути, да сам ја овај речник свуда поредио с Вуковим од године 1852-ге, по ономе: ни једна књига не заслужује да је има у књижевности, која или не доноси нешто ново а добро, или не поправља оно, што већ има. Па сад да пређем на саму ствар.

1.[уреди]

Речник, као што је познато, може бити или садашњега живог говора народног, или само књижевног језика, или и једно и друго, или историјски. Речник г. Београца неје ни једно од тога.

Неје прво, то јест само садашњега „народног“ говора (као на пр. Вуков), јер у њему има не само српских књижевних речи, него и руско-словенских (као: печал, посведневно, пришелац, поварња и т. д.), па и самих кованих (на пр. пиштац = крофна, пѣнушика = страна 43 der musirende[1] Wein и т. д.) У осталом да је писац хтео да покупи само „народне“ речи, онда не би ваља да ни писао нова речника, него само попунио Вука, који у предговору к своме речнику добро вели: „Нити мислим ја нити ваља да мисли ко други, да су и у овој књизи све ријечи народа нашега и сва значења наштампанијех ријечи, него ја још мислим да се у живу језику све народне ријечи не могу ни покупити, јер гдјекоје постају једнако, а кашто и нова значења већ познатијем ријечима“.

Али тај речник неје ни само књижевних речи, или књижевних и народних. У њему имају истина гдекоје књижевне речи, (код многих неје казано шта значе, на пр. код речи: поредак, порота и т. д.); али нема ни најобичнијих књижевних израза, као: пажња (кад значи позор), повод (Veranlassung), полутак (по цванцике), прилика (Gelegenheit), падеж (у граматици), пречњак (не само у печењу, него и у математици) и т. д. и т. д. — Нарочито ради техничких речи ваљало би да је писац критички проучио све школске и остале научне страна 44 књиге, као и све новине наше од једно 16 година амо.

Најпосле речник тај зна само за садашње стање језика, а не и за историјски развитак његов. Па и ту, као што видесмо, писац овога речника не покупи ни новији приплодак свога језика, то јест све оне књижевне речи, које у новије време постадоше по законима српскога језика. Њему стара књижевност српска неје још помоћни извор живоме говору садашњега нараштаја. Кад се каква реч двојако говори, он не пореди новије облике са старим, да би нашао које је правилније. Тако напр. реч рђа, коју народ правилно говори без х, (рђо једна, рђо и чађо! — према староме ръжда), он пише „хрђа“ (похрђати); — тако је исто погрешно и „похргати“; — пише „применути“ место применити (мѣнити); — „пришелац“ (код речи „придошлица“) српски се каже дошљак, а према староме пришьлъ било би ваља да пришалац. — Кад би овај речник био историјски заснован онда би на пр. код речи: прћија стајало, да се у староме српском налази прићиꙗ и прьћиꙗ, и да је то грчко προίχιον, турски мираз а српски жени̑нство, опрема. Тако исто стајало страна 45 би и за старинско поклисар (посланик) да је грчко ἀποχρισιάριος. — У опште код туђих речи неје нигде казано из кога су језика, туђих на пр. код речи: пенџер, пеш, пештемаљ и т. д. не стоји да су турске; а кад се тако ради, колико ће читалаца знати на пр. да су ово мађарске речи: ланац (láncz) српски: вериге, јутро земље, — ашов (ásó, ás, копати), — фарка (fark, реп; farkas вук, управо репоња) у нас само рибљи реп: фарка пред Марка; — биров (судија), — латов (позорник, од lát гледати), — кењача (коломаз)? и т. д., или да је ма = али, италијанско ma, (француско mais)? и т. д. и т. д. — Вук каже да је реч „пангалоз“ (скитач) чуо у Београду, а господин нам Београдац не показује да је то грчко πάγχαλος = прекрасни, лепи, у црквеноме „благообразный“, које Срби грађани говоре само у иронији; њима је та реч остала по овој прилици од некадашњих грчких попова и трговаца.

Али етимологија, у опште као да неје јака страна, пишчева. Он пише на пр. „преврхнути вѣром“, „преврхнуло се вино“ место преврнути, које се говори место превр(т)нути (испореди превртати). Код речи пар („у овај пар“) страна 46 стоји „rad. пор“, али „пор“ неје корен, него иста реч по руски. За руско-српску реч пећи = sorgen, вели да долази од „печал“; та ваља да је именица „печал“ постала од основе пек старинским наставком ѣль! У њега је „пошта“ једна реч са два значења, а овамо је пошта = Post туђа реч, а пошта (почьта, поштовање) српска. Пише „поразшта“ место порадшта.

Даље, писац брка предлоге пре и при; пише „прикидати“ место пре-, а „прелећи, препека, препѣтити, препуст, предобити“ и т. д. место при-.

Пише ы где му неје места, као: „пырь“ (пнрь), „препысник“ (писати, пьсати) — а не пише где би требало, као у посипати, и подасипати, пропитати, при- и приу-, покиселити (кꙑселъ), покипети, прихитати, придобити (а пише придобывати), прогристи и подгристи, погибао, приказивати, повикивати, презивати и т. д.

Пише ѣ где му неје места, и то:

  1. а) где би требало е (старо ѧ), на пр. попрѣгнути, притрѣснути, претрѣсање, пресвѣнути, помѣкан.
  2. страна 47
  3. б) где би требало просто е (које и у староме гласи є): порѣкнути и порѣћи, претѣка, претѣћи, претѣч.
  4. в) где би требало је, н. пр. „преѣњати“, јер глагол прионути (руски прильнуть, прилипать, и чешки přilnauti, од корена льп, пољски przylgnać од истога корена льп) говори се не само прионути него и „пријенути“ (види у Вукову речнику), дакле је место јо; а отуда је јамачно и пријењати.

На против не пише ѣ где би требало (а сам поставља правило да треба), већ место тога слова стоји:

  1. а) е: погорелац, подгревање, подгреяти, подлевати, поболевање, прелезги, позадремати, позлеђивати (старо ꙁлѣ = зло, у Црној Гори и данас жље, као и старо добрѣ = добро), полевати, понеговати, претерати; — даље, код глагола на ети у староме ѣти (као: погорети, поблѣдети, подаждети, подадрети, подлетети, повѣдети, пренети, по-, под-, прохтети, преврети, пожелети, поживети, покипети, поплавети, попрети), код речи сложених с предлогом пре (прѣ) и код многих са преко (прѣко).
  2. страна 48
  3. б) и као: повидати, побѣснити, пресиати, подримунак (испореди „дремовац“ и дрѣӏлати).
  4. в) є или ье (је) место ѣ, као: прелетєти и прилећети, посироћети, поскупљети, покољеник, проєдрити и преєдрити (од прѣ и ꙗдро).

2.[уреди]

Али ни с друге стране неје писац на чисто, какав речник пише, да ли то јест велики, који треба да је што потпунији, у коме се не одбирају речи, или само за неку потребу, као на пр. за школу, па према томе колеба се које речи да задржи, које ли да изостави.

Тако на пр. изоставља имена српских земаља, места, река, гора, и т. д., и сва крштена имена мушка и женска. Од свију таких имена задржао је само ова: Пољак, Посавље, Пролог, Подунавље, Прекодринац, Прекоморац, Пирлизина (Gegend)?, Петка и Петров дан; осим тога има још ове речи од такових изведене: покаурити, посрбити, пошијачити се, пошокчити се, потурица и потурченик. Али где да нађе онај коме треба, ако не у речнику, да се на пр. полуострво Sabioncello зове српски: Пѐљешац, да су од имена Пѐраст изведене страна 49 речи Пераштанин, Перашкиња, перашки, од Пљевље (множина женског рода): пљеваљски и т. д. — или да је према Павле женско име Павлија и Пава? Где ли ћемо наћи, ако не у речнику, толика народна (не календарска) крштена имена? Може бити да ће на крају овога речника доћи списак таких имена; али ту обично бивају само нека главнија, а не што више њих.

Коме је намењен овај речник, кад писац изоставља речи као што су: пиш, и т. д. а задржава: помижати, помочати (које то исто значе т. ј. помокрити се), прпорење, прцање, пуздра, покилавити, прокурвати се? Нема: попрд (unnütze Dinge), попрдица, (вавољак у пређи), код којих се речи заборавило од куда долазе, као и код прдаљка (у гадљама), краставац (од краста) и т. д., или код францускога reculer (уступити, устукнути) од cul (стражњица). Зазорно му је: погузијаш (gourmand) а има „подводница“!

Писац овога речника изоставља неке туђе речи, као: пајташ, палисад, пантљика, пара (новац), парада, паор, персона и т. д. а има: страна 50 пан, плундре, потревљен (treffen), предикатор (проповедник), порција (пореза) и т. д.

Господин Београдац има у своме речнику: писаров и писарски, а овамо изоставља таке творевине код других речи, као: пекаров, пекарски, пашински и т. д. Али колико ће њих знати, да пекаров значи des Bäckers, а пекарски eines Bäckers, der Bäckers и Bäcker-? Кад би неке надрикњиге по градовима знале за српске придеве: агински, пашински, гостински и т. д., заиста не би градиле наказу „агаиш“!

У овоме речнику има: преоноћ и преосред — а нема: прео (преко) и преодан. Као што је од него постало нео и но, тако је од преко постало прео и про; творевина дакле прео важна је да се види прелазак.

Писац у опште изоставља неке формације без разлога. Има „палѣтак“, а не ће да зна за палетковати. Изоставља умањене и увећане речи на пр. пасина, пасић, пачица, пушче, пљуцкати и т. д., а зар неје знатно, што ми имамо аугментацију и деминуцију не само код имена, него и код глагола, на пр. људина и презорно људескара, човечић и човечуљак; великачак, оволички — величак, пуначак, страна 51 мајушан; — дрекењати се, вуцињати се, чамуњати, — гипкати, говоркати, сецкати, туцкати, возакати, мољакати, звиждукати, живуцати, светлуцати се, пујуцкати, врцкати, стрицкати, труцкати и т. д. Па и самим предлозима постаје деминуција: на-кисео, о-маслен, по-велик, су-луд. — Изоставља формацију „поученије“, заборављајући да има десетак речи, које из српске-словенских црквених књига пређоше од вајкада у народ, као: богојављеније, васкрсеније, вазнесеније, ваведеније, јеванђелије, поученије, спасеније, и т. д. поред српске народне формације наставком је место иѥ, као: богојављење, јеванђеље, спасење, поучење, или на други начин, на пр. Ускрс, Спасов дан, Благовест и т. д. — Најпосле г. Београдац узима неке речи само у женском роду, а не и у мушком, на пр. „претека“, „пресека“, а не и претек, пресек и т. д.; али има речи које се говоре у оба рода, а гдекоје и у сва три, као: завес (превес) и завеса, основ и основа, осек (одсек) и осека (одлив морски), јава и појав, нада, на̑д и надање, и т. д. — па зашто да то речник затајава од онога, који жели знати? страна 52 Ево сад поименце оних речи (на број 420 само код слова п, осим напред поменутих земљописних и крштених имена), које имају у Вука а г. Београдац нашао је за добро да их изостави:

Паветина, пазарија, -зарлија, паја, пајанта, паједница, пајташ, -шица, паклењача, паламида, паланга, палетковати, палиђак, палијер, палипушка, палисад, паличњак, палуцање, паљ, памрак, памуклија, пандара, пандуров, -рски, -овати, пантљика, паор (са свима изведенима, на пр. паорија), папоњак, папош, папратник, папрац, папра́ца, папрењача, паприка, паприца, пара (новац), парагун, парада, паракнути, парасити, парати (без значења ritzen), параџик, па̑ри, парија, парта, парцоз, пасина, пасић, пасмарковац, пастрмица, пата, паткин, патков, патргање, патријаров, -ев, рски, патрола, -ити, -ица, -љење, пауков, паунов, пафтица, пацити, пачек, пачићи, пачица, пачји, пашајлија, -шалија, пашин, -нски, пашчиње, пеана, певачев, пе́вачица (кукавица), певушење, -ити; педевсија, пекаров, -ски, пеленак, пеливански, пембе, перајница, пергаторија, пе̑рда (вео), перде, перишани, персона, перушиница, перчинић, першун (дивљи), пе̏те, петеро страна 53 петиња, петлов, петлова, прести, петљање (бунцање), петњак, петопрсница (кокош), петорица, -ронаест (у Ц. Г.), петрусин, пећарица, пећиница, печак, пешкирина, -рић, пи! пиварев, -рски, пијанчовање, -ати, пијаца, -чар, -ски, певница, пијукање, пикнути, пила, пилац, пилићи, пиноког, пињав, пипавица, пиплићи, -плица, пир (жито), пиштољски, пјандура, пјаница, плавити се, плавка (грожђе), плаир, плајвас, плакати се, пламеник (Rothlauf), пладањ (тањир), плацарина, плачињати, -ање, плашњача, племеник, плетикотарица, плетикрошња, плењење, плованија, пловчји, плочаџија, пљувача, пљу́скати, пљуцнути, поарнаутити (се), похарчити, побавучке, побашити (се), побегнути, побискати се, побити (побудем), побљувати, побожићна част, побоја, побоке, побугарити (се), повлашити (се), повраћати се, поврћи се, поганити се, погановић, поглаварица, -варов, -вички, поглати, поглејати, погленути, погњурице, погорелица, погрубети, погузијаш, подагонити, пода́ћи, подаштрати, -ање, подбијати се, подбрективање, подбријавати, подјажје, подјазница, поткривање, -ати, подложњаци, подлупити се, -лупљивање, подрепина, -репљивање, страна 54 подробак, подотавити се, подригнути се, подрумски, подстрешје, потпрдица, пожбунити, пожедњати, пожњакиња, пожунац, (меров, оканица), појединце, појечати, појти покајање, поклизнути се, поклоњање, покривац, полагачице, похлапан, полатинити (се), полевка, полеваћи (убрус), полевачина, помаџарити (се), помести се, пометно гумно, помицати (се), -ање, помишљање, помештање, -ати, поморац, -ски, помосковити, понедеоничар, понемчити, понукати, -ивати, -ање, поњаветина, -вица, -вски, (брдо), -вчина, попадијин, попасковати, -ање, попасно доба, попјанити, попрд, -ица, попрштити, поранити, порат, поребарац, поребрити се, поребруша, поредовнички, похришћанити, порон, -нути, посан, посвадиште, поседлица, посиначки, посинко, посећи се, поседник, поседовати се (с ким), посеклица, поскурни, послед, посни, -ник, -ница, посребрнити, постојање, постоловина, посупљати, потапсати, потијати, потиљак, потрапити, потремак, потрпети, поукивати, поунијатити (се), поученије, пофермати, похајдучити, поциганити, -ганчити се, поцркати, почасница, почетвороноже, поштански, праведнички, празник (светац), празнословљење, пратња, праћакнути страна 55 се, працеп, прачевина, прачић, прдавац (птица), прдељуска (ћушка), -љуснути, прдоња (грах), прдосија (духан, барут), прдлати, -ање, преборски, превесити, превожење, прегињање, прегљача, -љица, преграчић, прегребати, -ње, пређурина, през, презданка (кокош), прекаја, прелевати, ање, прелетнути, прѐлетити (лето), прѐлећи (прећи), премалеће, преноћити, прео (преко), преобући, пресалдумити, преседнути, пресецање, престо претек, претерати, -ивати, -ње, преткутњица, претљи, преходњак, прецеђивање, прешити (-шим), пржница, приват, привенчати, приздрети (се), прија, пријатељашити се, -ење, -љев, прекладник, преклет, пријенути, пресадница, пресед, пресек, преснац, пријин, прикумица, принцип, -ов, -овина, припијати, -ње, припунити, присвијеђети, прислинкивати, -ње, пристајати, -ње, притеривање, причесни, приштић, прњаворац, -рка, -рски, -чад, -че, прдњадовит (пањ), про, провати, провизур, -ов, -овица, провунта, проглати, продо (-ли), проз, проигумнов, прокаскивати, -ње, проклетњак, пролетњи, промисао, промишљавати и т. д., промрмљати, промумљати, пророчки, просјаков, проскура, просуљица, страна 56 против, протопопа, -пин, проћеретати, проћетати, процаптети, процвасти, прочка, прошетивати се, -ње, прћијаш, прћије, пршљењак, псовачев, птрше! пулчаз, пупчити, пустопашице, пуће, пуцарати (се), -ров, -ев, пушка̀рица, пу̀штати, пушче.

Ваља узети на ум, да гдешто несу изостављене речи, него само поједина значења, и да често код глагола изоставља заменицу се. Али несу сви глаголи повратни, којима се додаје заменица се, него их има и узајмичних као љубити се (један другога), свађати се (један с другим), поседовати се (с ким), и т. д.; друго, има их који се двојако говоре: постити и постити се (у староме само постити сѧ), и најпосле, што је у нас повратно, не мора бити у другом језику и на против, као: играти се: spielen, звати се, heissen, — захвалити (коме на чем), sich bedanken, (то јест sich mit Dank umgeben).

На послетку, има у овом речнику 67 речи, код којих неје казано шта знача, а у Вука стоје заједно са значењем; ево их: пасмењача, паструга, патуца, пенџе, пероњика, перцера, писаљка, -љица, пискор, плаветник, плетњица, страна 57 плећаш, пљускавица, побурити, повратич, повраћај, подложара, потквасница, поткечак, поткрпљање, подносити, покоњ, покопица, попина капица, попленити, попригати, попевати, -ње, поредак, поривање, потребач, пошав, пошити, -ивати, -ивач, поштити, празити, -жење, праскоч, пратљача, прекретати се, прекретња, преписник, преходница, придруга, придевак, преход, припаша, пробирање, пробирач, пробити, проводити, прокап, прометати се, просеч, просторија, прохуља, прпоруша, прпошка, прстенак, пртилица, пулија, пусат, путити, пучанин, -нка, -нски, -нство.

Примедба. Кад кажем да у Вуковом речнику нешто има, онда разумем ту: и оне напред „наново додате ријечи“, и оне што су само јужним говором написане.

3.[уреди]

Па и оно што има у овом речнику, неје онако удесно као у Вуковом.

Писац не казује нигде генитива, а од 14 облика сваке именице (7 падежа у једнини и толико у множини) често 11 до 12 имају генитивну основу. Знамо да вла́далац има у 2 падежу страна 58 владаоца, а палац: палца; према томе, ко ће погодити како има подмукалац, посалак? и т. д. Погибао има погибли, према томе помисао: помисли; али промисао (божји) има промисла, и расо: расола, а со: соли и т. д. Како имају у генитиву: преконож и „позаймац“, добит и клет и „пят“?

Осим тога генитивни нагласак имају обично 7 до 9 облика, а номинативни само 1 до 2 1-ви и 4-ти падеж, или 1-ви и 5-ти; јер 7-ми падеж једнине (а каткад и 5-ти) и 2-ги множине имају често своје особите акценте.

Тако опет код глагола не казује садашњег времена, а од 30 и више глаголских облика често 16 имају основу садашњега времена, као на пр. код глагола: клети: кун-ем, донијети: донес-ем, мрије-ти: мр-ем, виде-ти: види-м, мле-ти: мељ-ем, бра-ти: бер-ем, зва-ти: зов-ем, клати: кољ-ем, држа-ти: држи-м, писа-ти: пиш-ем, мета-ти: мећ-ем, вика-ти: вич-ем, капа-ти: капљ-ем, кова-ти: ку-ј-ем, купова-ти: купу-ј-ем; па онда уме-ти има уме-м, а живети: живи-м, чува-ти има чува-м, маха-ти: маш-ем, држа-ти: држи-м, а каја-ти: ка-ј-ем (сеја-ти: се-ј-ем), дава-ти: да-ј-ем; — даље, вез-и-в-а-ти страна 59 има везу-ј-ем, доказива-ти: доказу-ј-ем, а — закива-ти: закива-м, оснива-ти: оснива-м, тако исто: заднивати, умивати, покривати, снивати и т. д.; — осим тога, гнати има гнам и женен, ткати: ткам и (т)чем, купати: купам и купљем, зидати: зидам и зиђем, јести: једем и јем и т. д.; — најпосле, хтети има: хоћу, а захтети: захтем, бити: будем, а добити: доби-ј-ем, (од тога је старији облик — добудем).

Како ће и овде на пр., слични глаголи и с истим нагласком у неодређеном начину, као: подвѐсти: подвѐде̑м, подвѐсти: подвѐзе̑м (подве́сти: подве́зе̑м), по̀пити: по̀пи-ј-ем, по̀п-и-ти: по̀п-и̑м и т. д. — да се разликују у речнику друкчије до садашњим временом и — акцентом?

Нека нас писац тога ради не упућује граматици. Кад би цела граматика израђена била по новој системи, онда бисмо у 2-гоме де̑лу нашли све речи (основе) са својим значењима, у 3-ем де̑лу све облике именске и глаголске (речи), а у 4-оме реченице (фразе). Али а) то још неје учињено за српски језик, а б речник, и ако стоји изван научне системе, ипак ће бити потребан свагда као практична књига, у којој се брзо и лако може наћи све оно, што нам страна 60 код које речи треба да знамо; нарочито речници добро протумачени туђим речима и реченицама осветљују врло матерњи језик.

Писац не разликује пожутети gelb werden од пожутити gelb färben (наставак ити значи machen), већ пише само пожутити.

Па ни облици глаголски не пролазе боље код њега. Од реченице „парбиш се чим сване“ начинио је он пеодређено „парбисати се“; али од „парбисати се“ било би садашње време парбишем се, а глагол „парбим се“ има неодређено парбити се (од парба, парница). У Вука има реч памћење, а писац овога речника хоће тобоже да поправи, стављајући „памтење“; али сви глаголи на ити имају у партиципу наставак ј-ен, а не ен, на пр. мутити: мућен (мути-ен, мутј-ен), претити: прећен, крстити: крштен, пустити: пуштен; родити: рођен; молити: мољен, хранити: храњен, мислити: мишљен, испразнити: испражњен; возити: вожен, просити: прошен, бацити: бачен; тако: љубљен, купљен, слављен, ломљен и т. д. — а од тога глаголског придева постаје именица наставком је, дакле и памћен, памћење.

страна 61 Тако је исто погрешно од генитивне основе паоц-а — начинио номинатив „паоц“ место па̏лац (ген. па̑лца у људи, а па̏оца у точку).

По више речи пише као једну на пр. прѣкошир, прибогу, преоноћ, по-сем-сега.

Код њега је „поноћи“ adverbium. Ако је подне (по дне, по дана) adverbium, онда је и поноћи. Још је велика незгода, што је писац изабрао баш речник за возионицу, у којој ће да вози у књижевност свој особени правопис и своје у нечем друкчије акценте. Он не чека да се тај његов предлог прими у књижевности, или бар да стече себи партију, па онда да уводи то у речник, већ ради anticipando — ужива у напред. А баш је речник књига, што поступа веома смотрено; која све оно, што неје народно, или опште примљено, или што лексикограф (као стручан човек) сам предлаже, назива новим речима (vox nova), па тако и у правопису и у свему осталом не трчи пред књижевност, већ је прати, или иде уз њу напоредо: да не би чинио забуне, него да би речник заиста био права практична књига.

Али да видимо какав је то правопис.

страна 62 Писац је из своје буквице избацио ъ и ь, узео је из Вукове љ и њ, а после слова ш додао је још ове знаке: ы, ѣ, я, є, и ю.

Правопис тај неје основан на фонетичком (гласовном) начелу, јер има за два гласа: ја, је, ју по један знак: я, е, ю, — и задржава знаке ы и ѣ за гласове Србима непознате. Још и томе не може да забележи ји, већ пише и или ии.

Али правопис тај неје ни историјски. Неје историјски-српски, или старо-словенски, јер би онда ваљало да пише Срьбиꙗ, -биѥ, лꙗ, иꙗ, лѥ, иѥ, л҄и, н҄и — лє, нє, ли, ни. Неје ни руски историјски, јер онда би те речи биле написане овако: Србія (-бїѧ), -біе, ля, ня, (лѧ, нѧ) ле, не, ли, ни (ље, ње, љи, њи) — лэ, нэ, (ле, не), ли, ни (ли, ни).... Већ по правопису г. Београца то се пише овако: Србия, -биє, ля, ня, ље, ње, љи, њи — ле, не, ли, ни.

Даље, како хоће писац да му се чита ѣ? Оно се у старо-словенским споменицима (који су до данас познати) читало као ( или) е́, стари су га Срби читали као е, Великоруси га и данас изговарају као е (э), а Малоруси као и; ну у другој половини прошлога века „славено-сербски“ страна 63 књижевници почели су ѣ, пишући га и путно и беспутно (видѣ, читанѣ), читати као је, а то је по јужноме српском изговору. Сад како хоће писац да му се чита ѣ: или свуда као је, или како ко хоће — према своме дијалекту — дакле као: ије, је, е, и?

Ако ће свуда као је, онда натерује јужне Србе да не говоре, на пр. дијете, дјетета, љепше, њедра, времена, видио, при̏ђе, сијати — нити источни Срби да говоре: дете, детета, лепше, недра, времена, видео, пређе, сејати — него сви заједно да изговарају те речи овако: дјете, дјетета, лјепше, нједра, врјемена, видјео, прјеђе, сјејати — како нико не говори, дакле учи сав народ, да треба да промени свој језик — његовој машти за љубав.

Ако хоће пак да се ѣ чита према дијалектима, онда би требало свако ђаче да учи најпре старо-словенски, да би знало где треба писати ѣ; а да то неје ласно знати, види се већ отуда, што ни сам г. Београдац, који пише речник, не зна сваки пут где му је место — као што смо напред видели.

Што писац овога речника пише ы, кад Срби немају звука који би гласио као старо (т. ј. страна 64 ъ+i=уи=ӥ)? Да ли коренитости за љубав, т. ј. да се види, да српски глас и не одговара само староме и него и староме ? Али онда би требало то начело и даље извести, или га и код та два гласа изоставити.

Кад би се то начело и даље извело, онда бисмо видели, на пример:

  1. а) да наше а, не одговара само староме а него и ъ и ь, као: баба, да́нак — сан, бах — тама, дан, ноћа-с, (баба, дань — сънъ, въхъ — тьма, дьнь, ношть-сь);
  2. б) да наше е не стоји само место старога є, него и место ѧ и грчкога α, на пр. јелен, — пет, блед, тресем, свет — кестен, кревет, (ѥленьпѧть, блѧдъ, трѧсѫ, свѧтъ,χάστανον, χράβατος);
  3. в) да наше о заступа не само старо о него и лъ, па и туђе а без акцента на пр. кост, — котао (кость, котлъ), — коризма, сотона, коледа.
  4. г) да наше у одговара староме оу, въ, ѫ, лъ и туђему о, као: румен, — у, унук, уторник, удовица, уз, — рука, угао, трус, блуд, пут, (рѫка, ѫглъ, трѫсъ, блѫдъ, пѫть) — пун, страна 65 суза (плънъ, слъꙁа) — ружица, рузмарин, уље, дужд, копун, лимун.

Шта ћемо ту да радимо за љубав коренитости? Да ли да пишемо не само врѣме, рыба, — него и: сън, дьн — пѧт — кӓстӓн — кысел — ка̊лѧда — вънук, рѫка, слза, ро̑смарин, лимо̑н и т. д.?

Та највећа је заслуга фонетичкога правописа, што ко год зна написати 30 писаћих знакова срскога језика, тај зна српски писати и читати, а г. Београдац својим правописом чини потребу, да Срби уче најпре стари словенски језик, да би знали своје речи како ваља писати. Или другим речима: Вукова школа рада је, да што више чланова српскога народа знају писати и читати, а правопис г. Београца иде на то, да се патентом обдаре само виши разреди народа, т. ј. само они, којима је приступачан стари словенски језик. Али шта би било онда са образованошћу што већег броја српскога народа и са свешћу народном? Од 6 милијуна Срба — 9|10 су сељаци а 1|10 -ину (данке 600,000) чине сви остали редови заједно. Красна ли би то народна књижевност била, која би само из по милијуна људи изводила своје писце и читаоце! Немојте тако. Најбоље страна 66 би било да узмемо стари словенски језик за свој књижевни, па бисмо онда ближи били староме индијском, то јест санскртскоме језику, томе — мајдану од корења!

Писац је за коренитост, а пише фонетично: полошке, пожњака-воћка, пусник и т. д. (место: -лож —, поздњ —, пустн — ) — не по изречноме изузетку, него случајно.

Као што се у партиципу каже: пле(т)ла, и кра(д)ла — без т и д, тако се исто каже и расла, дакле пораслица, а не „порастлица“.

По неком закону у нашем језику глас д, кад дође између два самогласна, испада, па се каже на пр. два(д)ест, три(д)ест, четр(д)ест и двана(д)ест, петна(д)ест и т. д. Неки хоће и ту да укину зев између два самогласна умећући глас ј, па пишу и говоре: двајест, тријест, петнајест. Али како ће писац овога речника да оправда своју формацију „петнайст“, која без невоље нагомилава сугласна на крају? То би тако исто добро било, као кад би ко рекао: двајст, тријст, четрјст, дванајст и т. д.

Забуну чини још и то, што писац не намешта свуда речи азбучним редом, на пр. премалетни, про-лѣће, про-лѣтни, пре-мамити и т. д. страна 67 Као што код правописа писац одбацује припознато боље и правије, тек да има нешто своје, чим би се похвално, (ма́зу своје маште, коју и за то може бити мисли, да му ваља гајити и неговати, што му нико не пориче да јој је он отац); тако и код акцената нашао је да му ваља мрчити. Вук, који је први показао колико српски језик има нагласака, почео је бележити кратки и оштри нагласак овако: ̀ ̏ а дуги и отегнути овако: ̑ ́. Г. Београдац задржао је два кратка знака Вукова, а два дуга хоће да се бележе овим начином ́ ̄ (први му је дуг, а други врло дуг). Али шта ће то рећи, гледати где год може, да пође новим, очевидно не бољим, ни краћим, ни поузданијим путем? Зар ради празно славе, да смо први пошли тим путем? Писац овога речника баш као да иде на то, да прогласи сав материјал, што други донесе пре њега, за неподобан, те да њему припадне слава, да је он извео велику зграду. Али вара се г. Београдац, ако мисли, да се у српској књижевности и данас може отворити нова епоха којекаквим ситницама на пр. каквим год изменама у Вукову речнику, правопису и акцентуацији. Заслужне трудбе страна 68 Вукове утврдиле су српске писце у начелима што се тиче језика и правописа и акцената; а где то још неје, ту не ће никад ни бити, докле год себезналост буде надвлађивала сваки други поглед на ствари!

Даље писац брка акценте; пише: па̀бирак место па̏бирак, па̄рац место па̀рац, па̀с место пас (па̑с, појас), не разликује: па̏па, (отац) и па́па (хлеб, код мале деце) и т. д. оваких примера могло бих навести више, али би тешко било у њима се наћи, због промењене акцентуације.

4.[уреди]

Сад да пређемо на оно, чега у Вукову речнику нема, што је дакле принова г. Београца.

Он је умањио и увећао више придева и прилога, прво предлогом по, а друго предлогом пре: повише, поготову, подалеко, поблизу, побрже, повећи, помекан, понайпотље, понайпрви, понашире, поправ, постариє, потихо, почесто, пошир, пояк, поизвишен, позелен, полош, помален, покучаст, (потекар); — премален, премлад, пренеяк, препоштен, пресвет, превремен. страна 69 Партицип пасивни од неких глагола узео је за особиту реч: претрвен, подрт, позатворан, продрт и т. д.

Неким српским именицама додао је грчки предлог пара, као: парадѣд, парарай, параклис, парачудо.

Уврстио је у свој речник ових 190 речи са њиховим значењима: паврзма, пагати (pagare?), падала, падеж, (la baisse), пайсати, палежати, паметити, папаз-яния, патарица, патка, (дењак), пепел, пендушити се, бела печеница и црна, печити се, пик (la pique?), пипав, пирличевина, пискати, писме, писмен, питач, пичити, пишкорња, пиштац, пияда, пияћи, плана, пласав, — аст, пласт сена, пластняча, платница, — ичара, плаћеник, плахаш, плећњаци, плик, поайле, поборник, побудити, побѣг, поваљати, поварня, повирати се, повѣрење, повѣстница, погода (времена), погуба, подавати, подал, подаплити, подарак, подивљити се, подкласти, подкрасти се, подлост, подмесит, подметче, подмуће, поднадути, подобити се, подоље, подржати, подручак, — ручковати, подсмѣхуша, — смѣшиво, подстаћи, подстрек, подсеѣати, — ње, подједнако, пожгадити се, позаймац, поизмаћи, поконабити, страна 70 покушай, поливачина, положито, пољаска (у Ц. Г.), пома, помазаник, помет, помѣстни, понездравити се, понеразити се, понос (пренос), пообѣхнути се, поодлютити се, поодютрити се, поособ, поопрати се, попибиров, попикати, поплѣнити, покренути се, попутбина, порабоћење, посиграти се, поспас, пострѣш, посувратити, посѣдство, потипати се, потмурност, потолито, поточити, поћулити, похотљив, похрђати, појак (воде), појачки, прамити, праћеник, прауставка, првотни, пребирати се, преводни, превоје, превршити, преговарати, прегревица, прегрнути, предак, предводити, предићи, предсрѣтати, предуставити, предузети, преживити се, презорити (турско зор, зорт=сила), прекалити, прекамукати, прекотешљив, прекривати, прекрупа, прекужник, прелав, премирати, премлавити, пренаглити, пренебрегнути, пренебывати се, пренеразити се, препирка, препитак, препѣвати, прерицати се, прескочица, престранити, преташити, претворан, претупити, прешан, прибавка, прибытак, привидно, придолица, придрнути се, призрак, прилагодити, примирје, примладити се, примлавити, примлачити, пристасати, приудружити, причетник, пришутати се, провести се, продор, пролаз, страна 71 (у Вука: продер, пролазак), пролок, пролука, промућуран, -ћурла, пропытати, пропити се, проплеме, пропрцати, прохтѣти се, прошић, псогоня, пушан, пѣвун, пят.

Осим тога има још нешто нових речи, код којих не стоји никакво значење, као: плат, пиритлика, подстидан, -дност, подузглавље, подчинити, послак, посланство, послатак, поснопица, пособити, постарити, потркла, потѣка, почивка, починство, пошаст, празарица, пребанати, преглавица, преговор, презѣвати, препоручити, пренемагати се, пресиље, пресѣда, пресукати се, прет, претежан, претран, прејутрити, прибиш, прибрехати, прилицати, принимити, припежити, приређење, приставка, присѣлица, притешњати, причинити (се), пришушнути се, проредити се, просахнути, просвѣтка, пустомашан, путен.

Нових пак реченица додао је писац само код ових речи:

  1. а) код именице: памет и правда;
  2. б) код ових глагола: пасти, повратити, подићи, понети, поћи, преметати, примити, проћи (пролазити) и пустити;
  3. в) код ових речца: по, под, преко, према, при, пред; (па) пак, по што.

страна 72 Али морам приметити, да су и ту реченице само нагомилане без и какве уредбе, нарочито код предлога. Та бар за предлоге је показао Даничић (1858-ме) у својој синтакси, не само које су им прва значења, него и како се из њих развијају остала, и то стотинама поузданих примера.

У опште се писац одликује непоузданошћу. Он нигде не казује од куда му речи и реченице: да ли их је сам чуо, и где, или од кога их је добио, или их је нашао у народним умотворинама, или их је нашао у кога књижевника, и то местимице где. Па и код оних речи, код којих у Вука стоји од куда су, он врло често изоставља покрајину, те ретко кад додаје: у Приморју, Далмацији, Црној Гори. Срему, и само један пут у „Хорватской“ (зар Хорватској?) код речи „панос“.

Вук тумачи српске речи немачким и латинским речима, те тако на пр. код речи „особито“, besonders, разликује латинским језиком два значења: praesertim и seorsum. Писац овога речника тумачи само немачки. Али код речи „похрана“ (остава) нема немачке речи, већ страна 73 стоји само латинска custodia, а та реч може значити и стражу.

Али ваља признати, да је писац гдекојим речима додао нова значења, на пр. превести преко воде и превести књигу, — и да је неке изразе немачки одређеније ставио, као: пабирак, das Nachgelesene (а не die Nachlese, јер то је пабирчење), али је у томе гдешто и покварио, на пр. код речи парастос, (παράστασις, предстање, посредништво, задушница), Вук каже Art Gottesdienstes für Verstorbene, а г. Београдац преводи Regien, ваља да requiem, од латинскога requies, покој, дакле: счужба за покој душе, задушница.

Сад нека свак суди, је ли вредно било ради двеста и толико речи и нешто реченица кварити Вуков речник. Та и кад би те речи за себе изашле, имао би критичар посла, док би одвојио: које су народне, које књижевничке, које руске (или руско-словенске, данашње црквене), које ли коване.

Ко хоће да пише речник, неје доста само да скупи множину свакојаких речи, него се за то хоће и лексикографскога знања; а писац страна 74 овога речника неје показао овим својим радом, да има тога довољно.

По свему судећи, речник г. Београца, овако израђен — а без приправних знања неје ни могао бити друкчији — не заслужује ни да га има у књижевности, а камо ли да може заменити Вуков, и да га одобри књижевни одбор Матице Српске.

Летопис 111, 1866.

  1. Зар „musiren“ од францускога mousser