O srpskom jeziku/5.1

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
O srpskom jeziku
Pisac: Bošković Jovan
5.1 Književne ocene: Ocena Ninkovićeve gramatike.
Bošković, Jovan (1888). O srpskom jeziku. Beograd: Štamparija Kraljevine Srbije


5. KNjIŽEVNE OCENE.[uredi]

Io Ocena Ninkovićeve gramatike.[uredi]

SRBSKA GRAMMATIKA za niže gimnasіalne klasse odъ Petra Ninkovića Profesora Gimnasіє Novosadske. Drugo popravlѣno i umnoženo izdanіє. U Novomъ Sadu. Troškomъ Іgnяta Fuksa, knьigovezca i knьigoprodavca. Pečatano knьigopečatnьomъ І. K. Soprona u Zemunu 1856. 8, VIII, 106.

Lingvistične i filološke studije počeše se od nekoga vremena i kod nas razvijati. I naši gdekoji filolozi, tumačeći različite pojave srpskoga jezika, pribegavaju k prošlosti — početak, istoričarskom ispitivanju, kojega je zadatak u opšte da potonje objasni pređašnjim; kod slovenskih pak jezika na po se, da pozniji oblik istumači starijim u posebnome i u strana 2 starome slovenskom jeziku. A izdavanje starih spomenika, crkvene i svetovne književnosti naše, prosulo je novu svetlost pa istoriju našega narodnog jezika. Kod takoga napretka, otkuda je posebna teorija naše osobine postala stanovna? I kako da, uz radoznalost i simpatiju čitalaca prema živim i žestokim prepirkama o našem jeziku, ima još dosta među njima, koji su nemarni prema gramatici, i koji se ne nadaju mnogome od teorije za naš narodni jezik?

To je, slobodno da kažem, krivica tako nazvanih „srpskih gramatika“, tih elementarnih rasprava o jeziku, zlo i pojmljenih i izvršenih prevoda s tuđih, ili prepisa sa starijih domaćih kakvih pregledalica. Nema ti tu da se ispituje i koristuje onime, što su lingviste iznašle, niti se tu upotrebljavaju pismeni spomenici, koji pomogoše onako silno da se raspe tama, koja beše pritisnula srpsku književnost od opada srpsko-slovenske literature pa do naših dana; niti je njima „narodna literatura“ sa umotvorinama znamenitih književnika naših, koji su narodnim jezikom pisali, izvor, iz kojega one svoje potrebe crpu. strana 3 One se ne osvrću ni na pitanja u raspri, pa da prikupljaju ishode književnih pretresa, ili prosto, da daju svoje razložite odluke, koje bi izvodile iz smutnje siromaha čitaoca. Prazne pak uopštenosti ne mogu više ni u nas podneti.

I naši književnici teže danas na jasno i tačno znanje jezika, kojim pišu; ali pišući narodnim jezikom, koji se od spora neguje i gaji, kad zapnu gdegod u sintaksi ili pri tvorbi reči, otkuda da se pomognu? Poznata je rđava razmera između obrazovanosti našega i nekih tuđih jezika, i između razvitka gdekojih nauka, s druge strane, koje se na tuđim jezicima vekovima razvijahu, u nesrećna po nas vremena, kad se slabo ili ni malo nije pisalo na našem jeziku. Mi se dakle moramo veoma truditi oko jezika, kao sredstva za saopštavanje i primanje svake književne struke, i marljivo ga gajiti. Pomenutome rđavom stanju pak, nova sistema nauke o jeziku može boljma pomoći, nego i koja druga; nju dakle treba iscrpsti, i po njoj, kazivati, tumačiti i uređivati različne pojave našega jezika. S druge strane opet, trebalo bi nam primaći se ka strana 4 istoriji srpske gramatike, to jest k razvitku gramatike, koja bi se mogla izvesti iz pisama u različna doba srpske književnosti (stare dubrovačke i srpsko-slovenske), te kako k njoj, tako i prema staro-slovenskoj gramatici, tome središtu slovenske filologije, odrediti položaj. Onda bi i učenje srpskoga jezika postalo privlačnije i korisnije.

Do sad imamo već dva dȇla tim novim načinom pisane srpske gramatike, koja se naravno oba obraćaju književnicima: III-ći deo, nauku o oblicima[1] — 1850, u koju se onda još po nešto moralo uzeti, što upravo ide u I deo; — i I, nauku o glasovima[2] — 1853. — A IV se, kao što je poznato, štampa sad, u Beogradu.

Godine 1856 izađe „Srbska grammatika“ prof. Ninkovića u drugome popravljenom izdanju — sudeći po imenu — „za niže gimnasіalne klasse“; ali pisac na str. III, kazujući strana 5 šta ga je navelo, da ono, što je „dosadъ o grammatičnoй pravilnosti i čistoti našegъ maternѣga єzika samъ iskusіo,[3] našimъ učenicima“ saopšti, dodaje „i lюbitelьima єzika srbskogъ“, dakle — i za širu publiku. Na VI pak strani predaje se ova gramatika „našoй knьiževnoй publici“; i želeći da mu se, u književnom kakvom listu ili neposredno, saopšte primedbe i mane, koje bi se u njoj našle, pisac završuje predgovor ovim rečima „samo.... kritikomъ mogu nauke do većegъ i većegъ savršenstva dolaziti“.

Meni nije poznato da je izašla kakva ocena te knjige; a više se ne sme o njoj ćutati, ako nesmo radi, da nas kore nemarom prema nedostacima u knjigama od nauke, knjigama školskim. Nu i to mi valja primetiti, da u ovome razmatranju samo u kratko o svačem može biti reč; jer je za filološke članke odmerena — gotovo na konac — prostorija u ovome listu.

Gramatika ova podeljena je na „častь I. O govornimъ zvucima i slovima, Č. II. O rѣčima; 9 častій govora.“ A iza toga kao dodatak strana 6 (od 91 do 106 str.) dolazi nauka „o pravopisu“. — Sintakse nema u njoj ni malo. — O načinu ove gramatike gledaću da kažem dve reči niže gdegod. Što se tiče reda u ovom članku, najbolje mi je ići za piscem; ali opet što zajedno ide, zajedno ću i pominjati.

Ka I. — I u ovoj se gramatici slova я, є, ю, (, ѥ, ю) broje među samoglasna (str. 2); makar što je na str. 8 (u primedbi 1 i 3 i u primedbama na str. 101 i 102) — gde se uči da je яsastavlѣno, složeno izъ і i a“ — kazano, da je і suglasno slovo; tako i na strani 71: „suglasno і (od я)“.

Kad se „r“ (i l) u rečima kao što su na pr. трънъ, ткръдо, чръкь i t. d. može nazvati u star. slov. samoglasnim[4], za što da se i u srpskim rečima: tvrd, čvrst, vrh i t. d. ne zove r vokalom? Da li za to, što ne odgovara definiciji samoglasnih slova?

Na str. 2 reč je o nekakvom poluglasnom slovu. Ja znam da poluglasnika (semivokala) strana 7 nema u srpskom jeziku, nego ih ima u (u pravome) starom slovenskom; a to su tamo ъ i ь.

Na strani 3 nije kazano po čemu r i cstoє u sredi između tvrdыhъ i mekanыhъ slova.

Pisac na strani V, VII, VIII ispoveda, da u srpskome jeziku ima 3 govora, pa opet na strani 3 i 101 uči, da slovo яtь (ѣ) „ima єdnaku silu sa йe ili іe[5]. To se, ja mislim, ne zove „usredotočavati“ govore, nego graditi Srbima novo „narečje“, ili bolje, približavati se crkveno-slovenskome „u koliko osobina“ srpskoga jezika ne „dopušta“; jer ni Hercegovci, ni Bošnjaci, ni Crnogorci, ni Dalmatinci, ni Hrvaćani, ni Slavonci, ni drugi ne govore: ljepo, njesam, vrjeme, umjem, prje (lѣpo, nѣsamь, vrѣme) i t. d.

Umreti (str. VII), koren (5), golen (13), kukurikati (75), dole (84), najpre, posle (85; strana 8 na protiv na str. 89 poslѣ), uletiti, proleće (88) i t. d. jamačno su „slučaєvi blagoglasnosti“; a za pogreške: rѣđaю (IV), sѣdlo, sѣdlima (24), podnѣbію (27), korѣti (str. 52 i 77; srp. slov. корити, v. „s. rječnik“, ispor. pokoriti) i tako dalje, ne mogu da odlučim čije su, da li korektorove ili piščeve?

Ka II. — „Da bы se korenъ i postepeno obrazovanѣ rečій do samogъ nьihovogъ obraznogъ sloga vidilo“, to se „ukratko proizvodno izlazku“ na str. 5, 6, 7, 8, 9, 10 i 11, neke reči u prostom i složenom obliku. — Ne ću govoriti, je li to u opšte trebalo da uđe u ovu gramatiku, i ako je trebalo, treba li toga radi navoditi onolike primere; samo ću da primetim, da bi slične stvari, po novoj sistemi, išle u osobiti (II-gi) deo gramatike, s tom razlikom, što bi se tamo na značenje reči udaralo glasom, na pr. nastavak , kad se doda osnovi (temi), čini 1. nomen agentis, kao: kovač, slagač, i t. d. 2. stvar, oruđe, kao: nogači, strugač, i t. d. — pak ću da pređem na pogreške koje su u tom „izlaganju“, i strana 9 inače, učinjene protiv srpskih nastavaka, i u opšte protiv srpskoga jezika.

K nastavku stvo imam da primetim:

Prema staroslov. nastavku ьство (astvo, estvo), u srpskoj književnosti imaju vrste istoga nastavka ne samo: stvo nego i: astvo, anstvo, ьtvo[6], u Srbuljama na pr. ѥст-аство (ѥсть-ство) сѹшт-аство (сѫштьство), отач-аство (отьчьство), веднч-аство[7] i t. d. — Svedočanstvo (свѣдочьство), bož-anstvo („knjiga od božanstva“, poznato je ime), otač-anstvo („s. rječnik“) i t. d. — brat-stvo (братьство), vojvod-stvo (воѥводьство) i t. d. — druž-tvo (-gь-) (дрѹжьство), množ-tvo, (мъножьство), knjiž-tvo i t. d. — Valja da strana 10 se, na ovo, ni pisac ne će ustezati da prizna, da je čoveč-anstvo i čoveš-tvo (prema: чловѣчьство) sa svim jedno isto, što se tiče značenja (v. primedbu na str. 92). — Radi pretvaranja grupe „čt“ u „št“ isporedi: što (čto), pošten (počtenъ), maštanija u C. G. (мьчьтаниѥ) i t. d. (na protiv Rusi kažu: počta — pošta); č (= tš) odbacuje t i u: srdašce (staro dubrovač. srdačce), sunašce i t. d.

Posledak je toga, da: bož-estvo, knjiž-estvo, jest-estvo, suštestvo (str. 7), kač-estvo (kak-), količ-estvo (kolik- str. 84) i t. d. nije srpski. Na poslednje dve reči imam još da primetim, da srpske reči ne moraju svagda imati jednake nastavke sa „crkveno-slovenskima“, na pr. srp. nasled-stvo, slov. nasled-ije, (a ovako ima pisac na str. 15); srp. peć-ina, (пєшт-) c.-sloven. peщ-era; srp. opšt-ina, c.-slov. obщ-estvo (rus. obщina); otač-bina, c.-slov. oteč-estvo; rođ-en-je, c.-slov. rožd-estvo (родьство); čoveč-ji (čelovѣč-eskъ; u „Rus. Vѣstniku“ od g. 1856 nalazio sam: человѣчьи i t. d.) i t. d.

strana 11 Od srpske reči mnoštvo, pisac gradi pridev množestvenый (v. str. 14, pravil. 8; dalje, str. 16, 17, 23, 25, 26, 29, 30, 31, 34, 35 i dr. — množstvenый na str. 14, prav. 7, i na str. 22, valja da su štamparske pogreške). Karadžić je 1814-e pisao: mnoštveni broj, a Ninković 1856-e piše: množestvenый!

Str. 8. — Ja volim verovati Miklošiću,[8] da je plandovati postalo od p(o)la-dn-ovati premeštanjem suglasnih glasova, nego piscu, koji veli, da, „plan-d-ište ima svoє poreklo u plamenu i danu.

K nastavku ski (str. 10).

Od инди-ꙗ je u staroslov. pridev инди-ьскъ = инднйскъ; mi danas kažemo: indijski ili indijanski. Ja dakle ne bih rekao, da se „Avstrійskій“ piše mesto: „Avstrійinskій“, i t. d. — (Glas „j“ je jedan od onih glasova, kojim se u sloven. jezicima ukida zev [hiatus]).

Nešto o nastavku je (кѥ).

Reči: пєриѥ, орѫжиѥ, гроꙁдиѥ i t. d. u najstarijim slovenskim spomenicima — izgledaju strana 12 u poznijim nekim: перьѥ, орѹжѥ, гроꙁдьѥ, (današnjim ruskim pravopisom: перье, оружье); mi danas govorimo: perje, oružje, grožđe (grozdje), veselje, i t. d. Izuzimaju se one reči, koje su nam iz srpsko-slovenskoga, kao stereotipne, prešle u narodni govor: Bogojavljen-ije, Vaveden-ije, Vaskrsen-ije, spasen-ije (uza: spasenje), čatan-ije i t. d.

U gramatici ovoj piše se: čišćen-ѣ (4), nalič-є (48), pričeš-će (40, 51, 81, više puta, i kao naslov: „o proizvodu pričešća“, 82 v. p., 83, 85, i dr.), pribrež-ю (101), per-я, obruč-я, oruž-я (102), oraš-ѣ i t. d. — Na protiv: Drugo izdan-іє, Opredѣlen-іє, razdѣlen-іє (1, 2), sklonen-іє (5, 16), naslѣd-іє (15), sklonѣn-іє (15, 34, 35, 36, 37, i dr.), glasoudaren-іє (20, 28), oruž-іє (24), naklonѣn-іє (50, 53, 54, 55, 60), pričast-іє (54, 56, 61, 68, 72 i dr.) i t. d.

Kod definicije (str. 1) navodi se i „povѣstnica narodnogъ govora“ — ili jezika — kao jedan od izvora za srpsku gramatiku. Koliko se pisac osvrtao na istoriju, prilično se već vidi i iz dosadašnjih navoda; a iz ovih što će sad doći, može se još bolje videti.

strana 13 Pisac piše: ljubovь, predg. III, (любьвь). — Častь (1, 4, prema srpsko-slov. честь, star. чѧсть); — od predloga: vaz (вьꙁь) u njega su složene reči: vozpitava (14 v. p., 15), prevozhodnый (39 v. p. 41); — dobiti, str. 22, (staro dubrov. добыти добѹдемь), dobіяю (27; prema; добывати, ili — ыꙗти). — Častica (41); a po Bačkoj, a može biti i još gdegod, sveštenici, pokraj sveta slovenisanja, mali deo prosfore zovu: čestica. (Vidi i arhim. Grujića recensiju „Novoga Zavjeta“). — Da se pisac držao istorije, zaista ne bi kazao (str. 41) da se u: ve(li)k i ma(le)n izbacuju li, le, pak se obrazuje po pravilu: već-i, manj-i (to jest, ve-k-ji, ma-n-ji). Stare forme: вѧштє, малꙑн, мьн̑ьша; u Duš. zakon. мьнии, stoje tome tumačenju protivne; — od predloga: va (вь), voprosno (44, 49); — astnый, (51; prem da u uvodu str. VIIi na str. 52 estnый); — broяti (52; staro-dubrovačko броити; „s. rječnik“ brojiti). Nastavak ati u glagola: ati im, stoji mesto: ѣti[9]. Prema tome, forma bro-j-ѣti = brojati značila bi: broj bivati, strana 14 postajati, (zahl werden), a ne: broj tvoriti (zahl machen, zählen); — bыяhъ, (54, бѣахъ). — Na str. 77 primećeno je pod * „Čuє se u narodu i budnemъ, i ovako bы pravilnіє bыlo“. Valja da prema: воудоу, воудеть (ili star. бѫдѫ, čitaj: бондон, бѫдетъ, — poljski bçdzie, č. benđe)? — Na str. 82 kaže se, da glagol hteti ima „po blagoglasnosti hoteći, (mѣsto hoćeći).“ Ni to ne stoji; nego staro srp. хоштоу, хоштєши, ima u 3 licu množine: хотеть (star. slov. хотѧтъ); dakle, oni: hote(-ći) = hoteći; — str. 93 razumu (раꙁѹмѣють, — раꙁѹмѣѭтъ). — Na str. 95 stoji pod zagradom () lagh, megh, meghan (льгькь, мєкькь, мѧк —; Poljaci pišu: lekko), a na str. 84 napisano je: lagko. Po zagrebačkome pravopisu piše se: lahko; što nije prilagođavanje, nego suvišnje umekšavanje suglasnoga. — (Za pričastіє, vidi gore).

Poznato je, da u nas glas „j“ umekšava suglasna koja pred njim stoje. Ovaj glas kad dođe iza: b, v, p, m, (i tuđega glasa f), onda se između njih umeće l. Po tome pravilu nauke o glasovima ima pisac na str. 82: ljub(lj)en, strana 15 stav(lj)en, kup(lj)enj — 77, ljub(lj)ah, 70, lom(lj)ah, slav(lj)ah — 41, deb(lj)i, tup(lj)i — 30, krv(lj)u, zob(lj)u — 23, kop(lj)e. Ali, str. IV, piše sačinѣna; str. 15, 25, 26, 29, 32 i dr. sklonѣnіє; str. 50, 53 i dr. naklonѣnіє. Na protiv, str. IV slovosačinenіє; str. 1, opredѣlenіє i razdѣlenіє; str. 33, 53, -lѣ; str. 16 sklonenіє: koje nije srpski.

Po istome pravilu nauke o glasovima ne valja ni u današnjim crkvenim knjigama čitati: preselenije (прѣсєлѥниѥ, to jest прѣсєлй-єнъ), molenije (молѥниѥ), hvalenije (хвалѥниѥ); poklonenije (поклонѥниѥ), gonenije (гонѥниѥ); mišlenije (мꙑсли-енъ = мꙑшлѥн-нѥ); javlenije (ꙗв(л)ѥниѥ), i t. d.[10] — Rusi u „građanici“ imaju „“, „“ koje je = našem le i ne; a, i u crkvenoj i u svetovnoj literaturi čitaju: „le“ kao lje; „li“ kao lji; tako i: nje, nji. Mi pak od kako se molimo strana 16 Bogu iz knjiga pisanih rusko-slovenskim jezikom, ne poznajući ruskoga pravopisa, počesmo čitati po srpskome (pravopisu) le li ne ni i gde treba: lje lji nje nji, protiv organizma slovenskih jezika: staroga slovenskog, srpsko-slov. i rusko-slov. — protiv ruskoga i srpskog narodnog govora — i protiv tvorbe reči, koju, u ostalom, naše lingviste znaju vrlo često potezati.[11]

Srpski jezik nema nastavka: тельнъ.

Zar se ne može o većini do sad navedenih pogrešaka pravedno reći, da su plod „bez-osnovnoga pridržavanja crkveno-slavenskog“ ili, u gdekojem pogledu, bolje — „slavenoserbskoga“ jezika?

Za što se u ovoj knjizi kod 2 pad. množ. upotrebljava apostrof ’ — kojim se znakom beleži da je nešto izostavljeno — kad, u prisvojnom padežu ptica’, reka’, zemalja’ (пьтнць, strana 17 рѣкь, ꙁемл̑ь) ne samo da neje ništa propalo, nego je još a priplodak?

Na str. 26, pominje se u ovoj gramatici „uzvišeno ( ́ ) glasoudarenіє“; tako isto na strani 27, „oštro“ (bez znaka), a na str. 28, vrsta 5, „okruglo“ ( ̑ ). Još se na istoj str., u 28 vrsti, veli neke reči: „ma kakvo glasoudarenіє da imaю“; — ali se nigde u njoj ne razlaže, na koliko se načina može kakav naš slog izgovoriti, gledajući na „glasoudarenіє“, i kako se ova zapisuju, a u srpskoj gramatici (i rečniku) ne beležiti akcente velika je mana. Srpski jezik ima, posle litavskoga, od sviju evropskih jezika najviše naglasaka, to jest, dva kratka i dva duga, i kratak slog bez akcenta. Potreba da se akcenti u gramatici beleže može se uvideti, za nevolju, i iz ova dva tri primera što dolaze. Njima se razlikuje: 3 padež od 7; na pr. ȍblȃku, obláku; stvȃri, stvári i tako dalje, (sedmi je padež dakle po akcentu različan od trećega, a ne da ga „zbogъ predloga, koi samo taй padežъ ištu, treba“ zadržati); — izgovor: (drvo) dȑveta, mn. drvѐta, drvétȃ. — Na str. 75, ne znam hoću li čitati: tájati strana 18 ili tȁjati. Kako se razlikuje: uráditi, ùrȃdȋm; urádih, ȕrȃdi; zapov. urádi, ili: vȑći i vŕći, — ili vѐsti (vedem), vѐsti vѐzȇm i vésti vézȇm i t. d. nego akcentom? Bez akcenata se: pȕn i rȃn na strani 40 jednaku „oštro“ izgovaraju. — Daničić u svojoj gramatici akcentuje: dr̀žah, dȑžȃ, dȑžȃ, — písah, písa, písa, — i: čúvah, čúva, čúva, — a J. S. Popović primećuje u 23 (upravo 24) brojo „Sedmice“ od g. 1854: „G. G. Vukъ Karadžićъ i Daničićъ kažu, da є a i я kodъ glagola svuda dugačko (!), može bыti po narѣčію юžnomъ. U nasъ se ponaйviše kratko izgovara.“ Da je pisac upotrebljavao akcente u svojoj gramatici, može biti da bi nam pokazao, kako se to a izgovara „u nas“, to jest u Vojvodstvu.

Str. 18. — „Izuzima se vlahъ, koє (u vokat.) ima vlahu“. A „po što, Vlaše, kikoš“? poznata je svakome poslovica. Ali ni pisac neje „vlahu“ — od zbilje izuzeo; jer na str. 103, kaže izrekom da „vlah“ u „zvat. єdin.“ ima vlaše.

Otac ima gramatički u svakome slučaju 5 padež: oče. Nego Rusi, oni kažu: „lюbeznый otecъ! lюbeznый drugъ“! i t. d.

strana 19 Sinko! ima prvi padež, i to: sinak; v. „S. Rječnik“ (1852).

Na str. 20 iznosi se da ima 2 pad. množ.: ujaci (i. ujaka), kurjaci (i. kurjaka). Pet „kurjaci“ i t. d. ne može nikad ni do veka valjati; isporedi (na str. 16): junaci, junaka; badnjaci, badnjaka; koraci, koraka i t. d.

Kako ima vlastelin u množini?

Str. 22. „ . . . . . ta mogu u množ. i ov dobiti, kao: zecovi i zecevi, kecovi i kecevi“. Neje „zecevi“, nego zečevi i t. d.; a kako se kec menja u množini, ne marim da vidim u „školskoj gramatici“.

Str. 24. — Je li istina, da reči koje se svršuju na ište i stvo imaju u 3 pad. množ. ama? Za što pisac, koji po narodnoj književnosti lepo priznaje, da valja samo: kopljima, sedlima, krilima, veslima, selima i t. d., i koji ćutke odobrava: gvožđima, perima, pucima i t. d. — ne pokaza iz narodne književnosti i koji primer: išt-ama i stv-ama?! osobito kad ima prilično književnika koji i tu pišu: ima; (u „Sedmici“ i u beogradskim „Srpskim Novinama“ može se strana 20 gotovo svaki put naći: pristaništima, sredstvima i t. d.).

Str. 25. — „Blago, dobro i zlo (kao suštestvitelna) imaю ama, kao blagama, dobro, dobrama i t. d. (za razliku odъ prilagatelnihъu).“ — Ima li ova razlika zaista u srp. jeziku, ili pisac sam postavlja sad to pravilo?

Pisac ne reče kakva je množina od nebo, čudo, telo. Isto tako ne reče kako: dete ima u množ.

Pisac likujući nad onima, koji hoće da se u 3 padežu jedn. pretvaraju svagda, bez izuzetka, grleni zvuci u piskave, — primerima: „rozga, rozgi (ne rozci), mazga, mazgi (ne mazci), dizga, dizgi (ne dizci) i t. d.“ — izlaže sam sebe smehu; jer niko još neje rekao, do on sada, da se g pretvara u c (mesto z). — (Slično su navedeni primeri na str. 71: „snužditi, snuždenъ [ne snuđenъ], smožditi, smoždenъ [ne smođenъ]“).

Na str. 27, pisac kaže: „da se єdnoobraznosti іošъ u ona vremena (koja?) približivati počelo“; tvrdi, dalje, „da se danasъ ista єdnoobraznostь іošъ većma u єzinъ uvela,“ na onda izvodi da „bы se osnovano moglo zaklюčiti, da є bolѣ ovake reči (t. j. koje se svršuju na: ca) u zvat. єdn. pisati se o nego sa e, i tako: drugarico, dѣvoйčico, єdinico, sestrico i t. d.“ — U gramatici od 1850-e navodi se (na str. 11), samo iz nar. pesama, blizu 60 reči na ca, koje u 5 pad. imaju: ce; a ova, gramatika hoće sve to da, žrtvuje „єdnoobraznosti“. (Ono je po Bogu baš kao u tako zvanoj „filosofskoj gramatici“ iz prošloga stoleća, kojoj smer beše postavljati pravila bez izuzetaka). Ovde, gde je jedan od naših gramatičara gotov da proglasi upotrebljavanje 5 pad. na ce kao zloupotrebu, ne mogu de ne navedem reči, jednoga evropskog izvrsnika u lingvistici, koje ovako glase: „Gramatičarov zadatak neje drugi, nego da pojave u jeziku naučno uredi; a ne da poriče ono, što se njegovoj teoriji ruga“.[12]

Na, istoj strani rečeno je, da reči, koje „na prvomъ slogu oštro glasoudarenіє imaю, dobіяю u rod. množ.“ umetak a; pa se radi toga kao primeri uz: pȁtka, pȁtȃkȃ, smȍkva, strana 22 smȍkȃvȃ, višnja, višanja, i t. d. — navodi i: zѐmlja, zemáljȃ, dàska, dasákȃ; kao da je to jednako akcentovano. Dalje kaže se (str. 23) da, koje imaju „na prvomъ slogu okruglo glasoudarenіє ( ̑ ), te dobіяю na kraю ій, kao: slamka, slamkій....“ Ali ko ne zna kako u 2-om pad. množ. imaju reči: bȃnka, bȋrka, dȏjka, žȋrka, ćȗrka i t. d.? — U ostalom svaki ko u gramatici od g. 1850-e (str. 11, 12) promotri akcente, može se uveriti, da je u tom događaju „okruglo glasoudarenіє“ sa svim nevino.

Kako ima rȍtkva u 2-om pad. množ.?

Na str. 30 pogreška je 6 pad; misi, — jamačno štamparska.

Ako po-dan valja, onda je i po-noć (m. po-noći) gramatički dobro. A da ponoći nije „sred. roda“ (str. 38), valja da ne će trebati nikoga uveravati. Onda bi glasilo: поноїђе, поноће.

„D“ kad stoji između dva samoglasna, može da ispadne, na pr. dva(d)est, tri(d)est, četr(d)est; tako: dvana(d)est (два-на-десѧтє), trina(d)est i t. d. Ovako govori znamenito veći deo srpskoga naroda; ovako pišu dosta naših strana 23 književnika; ovako su te reči napisane i u beogradskome bukvaru od g. 1850 i t. d. Pisac piše: jedanajst, dvanajst i t. d. (v. str. 41).

Da li se na str. 44 i inače: „двогубъ, трогубъ, четворогубъ, петорогубъ,“ pretpostavlja rečima: dvostruk, trostruk, i t. d. ili: dvojak, trojak, za to, što je to „najljepši, najobičniji i najpriličniji“ izraz? (U „S. Rječniku“ ima za sad samo: dvogub i petorogub, pa više ništa).

Str. 52. — Prvo pređašnje vreme (aorist, narratif), neje dobro definovano ovim rečima: „Prošasto prosto pokazuє, da se što malo pre zbыlo“; jer se kaže na pr. i: Tada stvori Bog čoveka i t. d. — a to se neje „malo pre zbыlo“, nego, po računu pravoslavne crkve, pre 7000 godina. Nego to je istorijsko vreme; njime se pripoveda (odsečno) kakva god činjenica (factum). Nemačko: kaumvergangene, ne odgovara tome.

Tako ne valja definicija ni drugoga pređašnjeg (déscriptif) vremena: „Prehodeće (sic) pokazuє, da se što u dѣйstvovanю prehodeći svršuє; na pr.: Dokle oni govorahu, я svršihъ posao“. Ali kad se u narodnim pesmama strana 24 opisuje na pr.: | Žedno momče gorom jezdijaše, | Žedno vode, a željno đevojke | Od jada se na mač naslonjaše, | A od sunca perom zaklonjaše — (I 416), šta se tu „u dѣйstvovanю prehodeći svršuє“?

Za buduće drugo vreme vidi: Novi Bukvar. Recensija Đ. Daničića str. 29.

U napominjatoj gramatici od g. 1850-e na str. 38 primećeno je o part. praet. act. kao što ide: „Ovo se najviše uzima za sastavljanje pređašnjih vremena, ali se govori i samo, kad se kome što želi, ili se zaklinje, na pr. živ bio! Bog ti dobro dao! tako ne hodio za tuđim očima!“ nu kako nemamo osobite forme za optativ, auktor njen ne vodi više razgovora o tome, ostavljajući ostalo sintaksi. — A pisac ove gramatike brže bolje načini nam i „naklonѣnіє želatelno“ (str. 53). A ne bi li srpski jezik, po tome, mogao imati još načina, na pr. ja bih: došao; bio doći; biće došao?

Od glagola jesam navodi se na str. 54, kao „pričastіє sadašnѣgъ vremena: sušti, a, e“; a odmah na str. 56, gde je još jednako o tome glagolu reč, stoji napisano: „Pričastіє. a) Sadašnѣ vreme. Budućій, — ća, — će“. Na taj način mi bismo imali dva „pričastія“ sadašnjega vremena: a to neje istina. Sušti je u nas prost pridev i znači (isti, čiti), ipsissimus, na pr. sušti otac, a ne glagolski pridev, (pričešće) sadašnjega vremena.

Na str. 56 kaže se i to, da od glagola jesam nema „narѣčіє“ (gérondif) sadašnjega vremena; a ja velim da ima, i to: budúći (fr.: en étant, kad se odnosi na podmet — inače: étant), na pr. u „N. Zavjetu“ (dela apost. II, 30): „Prorok dakle budući, i znajući da mu se Bog kletvom kle“ — i t. d.

Po istočnom govoru maže se u nas: letenje (od leteti); trpen spasen (od trpeti) i t. d. Po tome bi trebamo u napredak iznaći, da li je: viđen (m. видѣнъ) forma za sva tri srpska govora.

Da mi imamo participium praeteriti passivae to znam; poznato mi je također da se na pr. plaća se, plaćalo se i t. d. pasivno upotrebljava. Ali nova srpska gramatika, i u popravljenom izdanju, tvrdi na str. 73 primerom za „sprezanѣ stradatelnoga glagola: plaćamъ se“ — od koga? i t. d. — i primedbom na strana 26 str. 74 („ovo є samo za primѣrъ navedeno“) da u nas ima „sprezanѣ stradatelnihъ glagola“.

Da bi se pokazalo kako se gradi oblik za sadašnje vreme, navodi se na str. 74 i 75 sto i deset primera (ne azbučnim redom) sa „i t. d.“, među kojima se nalaze i ovi: „zoblѣmъ, glođemъ, gmižemъ, ržemъ, ričemъ, maučemъ, ločemъ, kukuričemъ, toročemъ, urličemъ, oddišemъ, budališemъ, lipšemъ, svićemъ, blebećemъ, banećemъ,

(зар тако?) гракћемъ, дакћемъ, лаємъ,

taєъ“, (na protiv u 3-em licu: klikoće se, upleće, trepće) — primeri koji veoma priliče „školskoj gramatici“, i u opšte prvome licu.

Na str. 74 stoji infinitiv: greb-a-ti!

Od stéći (steg-nu-ti) praes. je: stegnem; a od stezati je stežem (str. 75).

Pisac se vara kad kaže (76), da u nas ima nastavak „юvati“. U rečima: plju-v-ati, i klju-v-ati ukida se zev (hiatus) sa „v“ onako od prilike, kao u da-v-ati. — Isto je tako u zabludi kad misli da se glagoli: pi-ti (pi-jem), ši-ti, vri-ti, mi-ti i t. d. svršuju na „-iti“. strana 27 Na primere: pogiboh i poginuh, otkidoh i otkinuh, stiskoh i stisnuh i t. d. završeno je ovako: „Premda se dvoяko ovake reči govore, ipakъ є prvo odъ drugoga pravilnіє“. Kad bi pisac znao, da se u starim i najstarijim spomenicima slov. jezika nalaze pomenute, i druge slične reči, u oba oblika; zaista ne bi ovako preko sudio.

Pisac veli (81), da reći ima u zapovednom načinu „i rekni“. Može biti u Baranji (v. str. 28).

Na istoj strani čitam: „daєmъ da-i (za razliku odъ daй?), taimъ ta-i (za razliku odъ taй?) sa svoi složeni“. Ovo samo treba napisati novim pravopisom (daji, taji), pak će se odmah videti da neje tako.

K „яsnome ponяtію“ o pravilnosti jezika valja da se računa i to, znati koje forme kakav jezik ima, a kojih nema. A pisac tvrdi, da mi imamo glagolski pridev sadašnjega i pređašnjega vrem. aktiv. for.: prvi na ćій, drugi na šій[13]; makar što se na pr. iz nar. umotvorina, strana 28 iz „Novoga Zavjeta“, Pisama o službi božjoj, i mnogih drugih knjiga sa svim protivno mora izvesti. Sme li „srpski“ gramatičar da ne spomene ovu pojavu? Čime pisac, koji se (na str. 18, 19, 20, 24, 27, 29, 43) i sam poziva na nar. književnost, misli braniti ta svoja „pričešća“? — Ima više od po stoleća, kako se u nas piše narodnim jezikom, na i dandanas ima (i književnih) ljudi, koji ne priznaju samostalnosti srpskoga jezika, nego traže nad njim nekako suzerenstvo (šta li) „slavenske“ gramatike. Nad bi pozaimanje kakvo god forme u redu bilo, to bi trebalo Rusi na pr. odmah da uzmu dva vremena iz staroslov. ili iz srpskoga: aorist (za istoriju) i imperfekat (za opisivanje); ali njihovi književnici znaju vrlo dobro, da ni jedan indoevropski jezik nema svih oblika, nego što kome „Bog i sreća dadoše“, (kod Grka je na pr. lepo razvijen glagol; kod Rimljana glagol već neje tako, nego imenice; noviji neki jezici nemaju deklinacija, i t. d.); na svaki treba da je zadovoljan onim što ima. Što se, na posletku, i oni, koji nišu na pr. idućій čovek, ploveća lađa i t. d. — smeju, kad vide u kakvom strana 29 srpskom sastavu: любимый, движимый, прилагаємъ, почитаємъ i t. d., kad je oboje „jedne gore list“?[14]

Str. 84. „Narѣčіє є ono isto, što i pričešće, samo ne sklanя se, i upotrevlava se na pitanѣ kako?“ — Zar svagda? na pr.: „Hodajući po šetalištu, sretoh toga i toga“; je li i tu „na pitanѣ kako“, kao u „idemъ pѣvaюći“?

strana 30 Ovde ću, na kraju nauke o oblicima, da pređem na sklop ove gramatike.

Pisac ne deli deklinacije na: muški, srednji i ženski rod (ispor. str. 15, 16). — Dvanaest primera za muški rod (v. 16, 17, 21), biće malo suviše.

Sprega’ u srbskomъ єziku ima tri i poznaю se po prvomъ licu sadašnѣgъ vremena: I. izlazi na am, II. na em, III. na im. — Da- kle u svakogъ glagola moramo znati sadašnѣ vreme, da znamo, po koіoй sprezi onъ ide“. (str. 52, 54).

Iz razredbe u gramatici od god. 1850-e, valjalo bi nam, po tome, one primere ovako preugomilati:

II. III
Pred-em (inf. pres-ti) Drž-im (inf. drž-ati)
greb-em ( » greb-s-ti) nos-im ( » nos- iti)
peč-em ( » pek-ti, peći) vid-im (» vid-eti)
kup-em ( » kde-ti) I.
ču-j-em ( » ču-ti) Čit-am (inf. čit-ati)
to-n-em ( » to-nuti) da-m ( » da-ti)
colspan="3"|(Deoba na svršene i nesvršene glagole, neje kako valja uglobljena).
piš-em ( » pis-ati)
kup-u-j-em( » kup-ovati)

A ko bi u opšte sve te, a osobito tako različno glagole „na em“, strpao u jednu promenu? strana 31 ali po piščevoj teoriji tako je, (v. 9 primera za „drugu spregu“, od str. 61–68).

Naši se glagoli najbolje dele na one, koji u infinitivu imaju: 1-o nastavak —ti, 2-o —nuti, 3-e —ѣti, 4-o —iti, 5-o —ati, 6-0 —ovatiiv[15]. Po toj deobi, samo se valja poznati na nauku o glasovima (radi pretvaranja glasova), pak primeri: ples-ti; — mog-ti (= мошти, moći), pek-ti (= пешти, peći), i t. d. nesu ništa drugo, nego dva razdela jedne vrste promenȃ. — Glagol: dignuti na pr. ide po 2-om razredu; a kad nu ispadne, onda ima inf. dig-ti = dići. Istorijska gramatika pak, dužna nam je pokazati još, otkuda da, na pr. početi, ima u sad. vrem. poč-nem, uzeti uz-mem, kleti ku-nem[16] strana 32 i t. d. Samo se na taj način može dokučiti, kad se kakva gramatična stvar u „običnom narodnom govoru“ čuje dvojako ili trojako, koje je u rečenome slučaju gramatički pravilno.

Iz ove gramatike ne može se doznati neodređeni način od: berem, perem, koljem, zovem, ženem. Isto se tako ne može iz nje znati kako se menjaju glagoli: doneti (donijeti), žeti, rasti (wachsen).

Protiv poslednjega glagola mnogi greše, s toga ću se kod njega malo zadržati. Osnova: rasi-ti = rass-ti; ali se rasti piše s jednim s još u starome — a ako se ne varam — i u „crkveno-slovenskom“ jeziku, kao i kod nas. Sadašnje vr. ima: rast-em (kao plet-em), prošlo: rast-a-o (ple[t]l), ali žen. i sred. rod: rasla, o, i t. d. (kao ple[t]la). — A prelazni glagol: rastiti (= wachsen machen) ima: rast-im, rast-io, rašćen i t. d. — Od narasti je nesvršeni glagol: narastati (pogledaj u Rječniku predgov. str. 2): a narašćivati strana 33 bio bi od: narastiti. — Pisac ima na str. 19, 24, „narašćuю

Od vez-ti, otkuda ono s u „vezsti“ na, str. 78?

Oblici: dat (pored: danъ, str. 61), naidem (p. naiđemъ 78), bit (p. bієnъ 83), vit (vієnъ 83) i dr. nedostaju ovoj gramatici.

Pisac zna, da u srpskom jeziku ima predlog: razvѣ a tako i kromѣ (m. okrom, u Vojvodstvu, — rus. okromѣ) str. 86.

Na str. 89 stoji: „mahъ kako da se trudišъ“ i t. d. tako i na. str. 106 mahъ (na protiv na 28 ma). Tu h nije na svom mestu.

Na str. 90. „O, nesrećna mene“! ne će biti srpski; kao ni klik: „uvi!

Pisac ima svoje tehničke reči, pa se opet ne služi njima, nego piše: prilagatelna (str. 43, m. prilozi), načinъ (80, 104, i. naklonѣnіє), mѣstoimenіє (5, 86, m. zaime), množina (100, m. množestvenый broй); a koliko će se samouka setiti, da je ovde, na pr. načinъ i naklonѣnіє svejedno?

Slovo „і“ navodi se na str. 2, kao samoglasno; na str. 3, 39, 71, čini službu suglasnoga; a na str. 41, 97, 106, zove se poluglasnim. strana 34 — Suglasno „й“ (j) nije navedeno među konsonantima pod 4-o na str. 2. — Na str. 2 i 97, kaže se da je i t. d. diftongъ. Ako ostala nepčana (ž, š, č, dž, ć, đ), kad stoje iza samoglasnih na kraju, čine dvoglasnike; onda i nepčani glas „й“ (j), složen sa prethodnim kakvim samoglasnim tvori „diftongъ“.

Od str. 91 do 106 razlaže se nauka o pravopisu. Kod kojekakvih osam (koje vrsta, koje razdela) i više naših pravopisa, u nas još danas, u ovakim slučajima, o pravopisu ne može biti reči drukčije, nego sa gledišta onoga, koji postavlja zakone o pravopisu. Za to ću i ja ovde da pokažem samo ono, što se ne slaže sa načelima, u ovoj knjizi postavljenima i — što je apsolutno pogrešno.

Pisac piše: nema (od kojega se govori i: nejma i ne ima), a ne da da se piše: prima; i ako ni jedan Srbin ne govori: prijma (ili priima) — str. 92.

Na str. 95 i inače, ne čita u tuđim nekim rečima „s“, između dva samoglasna, kao strana 35 naše z, nego: Asія, gimnasія i t. d.; a na str. 10 piše: filozofski (2 put).

Str. 96. — „Nѣki u strannыmъ rѣčma mesto „i“ upotreblяvaю „і“ .... (stіhъ, іkona); no to se zove pravopisъ bezъ dovolьna uzroka otežčavati“. — A na str. I stoji napisano: Іgnяta (m. Ig —).

Može li se ono na str. 97 nazvati pravilom: „treba ihъ (to jest: z, s, ž, š) koliko є moguće više po korenu pisati“?

Ka slovu t na str. 98, imam prosto da primetim, da Rusi pišu: svadъba.

Kao što na str. 105 nije napisano: Sentяninъ, Banatяninъ; niti kome pada na um, korenu za ljubav, da piše: listje, čestji, gustji, gvozdjarъ i t. d.; tako ne valja pisati ni: Hristяninъ (98, Hrišćanin), protiv organizma srpskoga jezika.

Mogu li pod: „gledat’ću, dat’ću, sѣdit’ćešъ, vezst’ćemo, zebst’ćete“ (52, 60, 81), potpisati ono, što je rečeno na str. 91 (u uvodu)?

Pisac, koji na str. 91 voli izgovor nego proizvod, piše na pr. na str. 6, 7, 25, 32, 105: soo, sokoo, poodne, poonoćь i t. d.; — strana 36 a izgovaraju li se te reči kao na pr. poočim, poodavno i t. d.? Pre bi se moglo dopustiti nedanstvo: pȏ, dȏ, stȏ, i t. d.

Vozpitava“ pa str. 14, 2 put je napisano sa z; a na str. 15 sa s. — „Prevozhod —“ na str. 39 (dva put) i 104 sa z; — a na str. 39 (5 i 15 vrsta) i 41 sa s. — Na str. 52 stoji: „zbыlo“ — a na str. 79 „sbыti, sbѣći se“.

Str. 106. — „Slovo, koє se mahъ (!) slabo u izgovaranю reči čulo, ako samo rѣči prinadleži po korenu (ili proizvodu), treba pisati“. I po tome pisac piše: Danійlo. A kako će da pišu oni Srbi, koji ne govore: Danílo nego Dànilo? ili pad se opšte kakav glas ne čuje nikako, na pr. Gàvrilo (a ne Gavrijlo)? Svi kažemo: razvítak, a ne razvijtak (v. str. III); koje poslednje ni po proizvodu ne valja (ispor. dobit-ak, zavitak, napitak, početak i dr.).

Pisac hoće da zadržimo u tuđim rečima udvojena slova (105). — Neki narodi po svojim pravopisima čitaju „s“, između dva samoglasna, kao mi naše „z“; a kad im treba glas s onda pišu „ss“ na pr. vaso, vassalo, (fr. vassal); strana 37 drugi udvajaju suglasno, kad hoće da je prethodni vokal kratak, na pr. begreifen, begriff mesto begrif (istor. i: — off p. ov u rus. imenima); Englezi kad pišu: Gibbon, čitaju: Gȉbon; a kad pišu: Gibson, čitaju Džibson, i t. d. — kako sad tu da se vladamo? (Udvojeni vokali preporučuju nam se: u nem.: aa [= našem á], ee [= é]; u eng. — na pr. u geografiji —: ee [= i], oo [= u] i t. d.) — Pisac piše na str. I klasse, a malo niže na istoj strani profesora.

Nano je na str. 13 napisano „Aprійlъ“ sa — da li po „izgovoru, korenosti — proizvodu izvodu — ili po uobičaєnomъ pisanю“?

Pisac piše (po izgovoru) na pr.: božomъ bož — na protiv: božія, božіi, — ійsko — po uobičajenom pisanju. Istorijskim pravopisom, izvedenim iz spomenika srpskih (ili iz staroslov.), pisalo bi se na pr. божиꙗ, -жиѥ, -жии, (m. иӏи), soudiйsko, žitiйsko i t. d. Pa sada svaki razumni čitalac neka sudi, ne bi li korak natrag, u ovom događaju, bio — korak napred?[17] strana 38 Kad pisac na str. VI tvrdi da „su spisatelьi naši većinomъ togъ mnѣnія, da se knьiževnый srpskій єzikъ,.... u svačemъ, u koliko osobina i duhъ nѣgovъ dopušta, staromъ slavenskomъ єziku približuє“ — šta razume on upravo pod „starim slavenskim“ jezikom?

Žalbe, kako naši književnici (les hommes des lettres) ne znaju ovo, naši književnici ne znaju ono — ili kao što je u ovoj knjizi (III) navedeno (kao jedan od uzroka sa kojih je ova gramatika napisana) da: „naši knьiževnici većinomъ nemaю яsnogъ ponяtія o gramatičnoй pravilnosti єzika svoga“, — trebalo bi da prestanu; jer ko su „književnici“?

Pohvalna je u pisca težnja na jedinstvo. strana 39 Gde se po istočnome govoru čuje čas h, čas v, j, k, ili se ne čuje ni jedan od tih glasova, ali u pismu stoji kašto apostrofom označeno, da je h ispalo, rečju: svuda, gde je slovu h mesto — pisac ga piše. Od ovakoga pisanja poglavita je dobit ta, da se dva srpska govora, kojima se danas piše (inače tri), u pismu razlikuju samo u glasu ѣ (=e, ije, i).

Na str. 20 navodi se gramatički pravilno svršetak lac. Da ovo valja, može se i dokazati tim, što nastavak ac (ьць), kad se doda glagolskom pridevu, na pr. vladao(-al)+ac, čini: vladal-ac; kao kad se doda korenu, na pr. ot+ac, što čini otac; osnovi: trgov’+ac =trgovac i t. d. Slično vredi, na pr., i za zasel-ak, zaseoka, i t. d.

Pisac ima pravo, što (na str. 74) ne odobrava pisanje: „onъ є se —“. Nema sumnje, da se to „je“ ne govori; to se vidi već iz same zabune pisaca, koji čas pišu na pr.: on je se rodio; a čas: on se je rodio („Rodilo se sunce“ kaše pesma). — Opomenimo se, pri tom, da i u latinskom jeziku ima slučajeva, kad „est“ izostaje.

strana 40 Partija o rečcama (prilozi, predlozi, savezi) bolje je izrađena nego obično.

Uvod u nauku o pravopisu zaslužuje pohvalu.

Pisac na str. 94 odaje čast načelu, po kom: „svako slovo“ treba da „odpravlя samo єdnu službu“.

Na str. 106 dobro je primećeno: „spomenutomъ pogrešnomъ načinu pisanя povoda є dao pravopisъ crkveno-slavenskій“.

Pisac ne upotrebljava ь radi razlikovanja roda, (ispor. 29, 99 i dr.). Vredno je pročitati primedbu na str. 99 i 100.

daj da završim. Ono što je pisac „samъ iskusіo“ o oblicima našega jezika, to je manje, nego što o tome ima u „maloj s. gramatici“ od g. 1850-e, u kojoj još, svrh toga, nema gore pomenutih nedostataka, mana i pogrešaka. Kompetentnom (nadležnom) čitaocu ostavljam, da izreče sud nad ovom „srpskom gramatikom“.

Sedmica, 1857.

  1. Pod imenom: Mala srpska gramatika, napisao Đ. Daničić, vel. 8, II, 79.
  2. U povećem delu g. Miklošića: Vergleichende autlehre der slavischen sprachen.
  3. I ako mu se to ne može upisati u zaslugu.
  4. Vidi na pr.: Miklošića: Lautlehre der altslovenischen sprache. U Beču. 1850. 2 izd. 1854.
  5. Slovo яtь (ѣ) od starine se, po različnim slovenskim krajevima, različno izgovaralo i izgovara. U pismenim spomenicima staroslovenskoga jezika treba ga, po Miklošiću (v. lautlehre) čitati svuda kao ; tako ga valja čitati i u srpsko-slovenskom (v. V. S. K. Primjere srpsko-slovenskog jezika); ѣ je i po velikoruskom govoru = našem e; Malorusi čitaju ga kao i, i t. d.
  6. Da s nije suštastveni deo nastavka ьstvo vidi se već otuda, što u srodnih jezika nema glasa s u tome nastavku, na pr. nem. — tum. Drugo, i prema nastavku ьskъ (l. icus, f. — ique, e. — ic, a nem. — isch) imamo osim oblika: (ьsk-i), sk-i, i k-i, ьk-i, na pr. brat-ski; — rus-ki, englez-ki, francuz-ki, — vitež-ki (-zь-), priž-ki (-gь-), lič-ki (-kь-), karlovač-ki (-cь-) bez s. A da se u poslednjim primerima ne čuje s, to svedoči i pisac na str. 93.
  7. I u vladike P. P. Njeguša, u „Šćepanu Malom“, (Trst, god. 1851) na str. 31: „Vašem carskom veličastvu poklon“ — i inače.
  8. Vergleichende lautlehre etc. Serbische sprache.
  9. Vidi: Lautlehre etc.
  10. Po istome je pravilu i: ѹткръжд-єнъ (m. ѹтвръдй-єнъ), ꙁапрѣштєнъ (ꙁапрѣтй-єнъ), вож-енъ (m. воꙁй-енъ), крашєнъ (m. красй-єнъ) i t. d. — Pogrešno u crkvi neki naši sveštenici čitaju: smerć, jesć, puć i t. d.. jer „ть“, kad se u slovenskom umekša, prelazi u „щ“ (št), a ne u srpski glas „ć“.
  11. Tako se kod nas u crkvi od: ꙁємлꙗ, ꙁємлю, čita sad i poje: ꙁємлє (m. ꙁємлѥ), ꙁємлн (m. ꙁємл̑н), господнє (m. господнѥ); отъ него (m. отъ нѥго, н-ѥго); къ немѹ (къ н-ѥмѹ), i tako dalje. Na protiv: denj. (дьнь, дне), ne: dnя, i tako dalje.
  12. Miklošić: Über den reflexiven gebrauch des pronomens ov und der damit zusammhängenden formen für alle personen, str. 5
  13. Ko bi kod nas rekao: „tamo stoєća žena“, „taj radivšій čovek“ i t. d.?
  14. Evo nekoliko primera take veze: I. Što se glasova tiče: na pr. blagočestiv (m. — častiv), zakošnjavati (m. zakašnjavati — kasno), nedostatočan ( — tak — ), četvorougolan (m. — ugalan — od ugao; v. i Nov. Zavjet), ljubezni (m. ljubazni), knjaz (m. knez), sovet (m. savet), predostrožan (ispor. straža, ruski: stóroža) i t. d. — II. Iz nauke o tvorbi reči: na pr. otečeski (m. otački, v. Rječnik), preko naše tvorevine: carovanje („Djevovanje moje carovanje, Car ti bijah dok djevojkom bijah“) neki traže carstvovanje. (I kod Rusa će biti po nar. govoru: car-ovanьe; v. „Rus. Vѣctnikъ“ i „Rus. Besѣdu“ od g. 1856). — Rusi pišu: posrednikъ; a kod nas neki ne mogu da se rastave od posred-stve-nika, i t. d. — III. Radi oblika isporedi što je gore rečeno o glagolskim pridevima. — IV. Iz sintakse ne mogu ovoga puta ništa navesti. — Ali šta se tih naših ljudi, koji tako pišu, tiču: Rusi, lingvistika i naš narodni govor, kad oni imaju na svojoj strani Milovana Vidakovića i Aćima Vujića!
  15. Ispor. Malu srpsku gramatiku i Vergleichende formenlehre der slavischen sprachen. — Ta klasifikacija glagola mora, na posletku, da je i za „praktičnu potrebu“ zgodna, kad se nje držao i A. T. Brlić, u svojoj gramatici za Nemce, car, i kralj, činovnike na jugu austrijske države, (Grammatik der illyrischen Sprache, wie solche im Munde und Schrift der Serben und Koraten gebräuchlich ist, u Beču 1854-e, v. str. 78, 79).
  16. U staro-slovenskom t. j. ьн i ьм u: почьнѫ, въꙁьмѫ, клънѫ i t. d., ojača u neodređenjom, te prelazi u nosno ѧ (=єн) почѧти, въꙁѧти, клѧти — (дъмѫдѫти, č. donti — duti) i t. d. U kunem (m. klnem) prelazi l između dva suglasna u u; kao što je to i inače pravilo u srpskome.
  17. Rekoh korak, jer i taj pravopis ima svojih zameraka. Stari jezik, ne poznajući sloga jo, nema osobitoga znaka za nj, kao za: ꙗ, ѥ, i t. d. — ю je pak = ju; ima, dalje, dva znaka za glas „j“, to jest, iz početka znak „ӏ “ a na kraju sloga „й“; i dr. — U srpsko-slovenskom pisalo se, na pr. gdѣ (star. къдє), vьskrьseniѥ (вьꙁь), srьpskыi pored срьбьскыи; po tome i prilagođavanje suglasnih (pa pr. b u p i t. d/) neje istovetno sa novim pravopisom; a književnici naši, koji pišu novim pravopisom, jedni prilagođavaju te glasovne znake, a drugi ih ne prilagođavaju.