O Filipu Madžarinu

G. prof. St. Stanojević, skrenuo je pažnju Uredništvu Glasnika da se u knjizi D-ra A. Kleinberg-a, Die europaische Kultur der Neuzeit (1931), koja je ovih dana izašla, nalazi drugi portre Filipa Madžarina naših narodnih pesama, koji je izradio Andrija del Kastanjo oko 1450. Uz ovaj portre (s. 303) donosimo, ranije objavljeni, članak G. St. Stanojevića o Filipu Madžarinu (St. Stanoje Stanojević, Iz srpske prošlosti 79-82)

Ur.

Filip Madžarin, poznata ličnost naših narodnih pesama, bio je poreklom Talijan rodom iz Florencije. Život i rad njegov poznat je dosta dobro, jer ima sačuvanih njegovih nekoliko biografija i dosta raznih drugih istorijskih izvora, u kojima se on pominje. Njegovo pravo ime bilo je: Filip de Skolaribus; po imanju, koje je dobio u Mađarskoj, kao miraz uz ženu, zvali su ga i Pipo de Ozora, a najčešće Pipo Spano. Filip Madžarin se rodio 1369 u Florenciji; roditelji njegovi bili su siromašni ljudi. Kad mu je bilo trinaest godina, dakle 1382, njegova mati preda ga nekim florentinskim trgovcima, koji su pošli bili u Nemačku, da ide i on sa njima. Kad su ti trgovci stigli u Nemačku, nađu se tamo sa poslanicima kralja Žigmunda, koji Filipa povedu sa sobom, prvo u Češku, pa odatle u Mađarsku, u Budim, gde je stao u jednu trgovinu. U toj trgovini nađe ga i upozna slučajno ministar finansija i uzme ga sebi (1388). Po naredbi ministra finansija, putovao je onda Filip 1389 arhibiskupu mađarskom u Ostrogon, gde se onda boravio i kralj Žigmund i dogovarao se sa mađarskim velikašima „da dignu vojsku od dvanaest hiljada konjanika, koji će čuvati stražu na Dunavu, da brane onamošnje krajeve od napadaja Turaka, koji su zauzeli Srbiju.“ Kako niko od onih, koji su u taj mah bili uz kralja Žigmunda, nije mogao da izračuna, šta bi izdržavanje te vojske koštalo, pozovu Filipa, koji je već stekao bio glas kao bistar mladić i dobar račundžija, i on im brzo izvede taj račun. Kralju Žigmundu se neobično dopadne Filipova umešnost i bistrina, te ga uzme sebi u dvor.

Posle toga Filip je brzo pravio lepu karijeru. Uz rad na finansijama, Filip se ubrzo istakao i svojim vojničkim talentom i učešćem u ratovima što ih je kralj Žigmund u to doba vodio. Kralj mu je sve više poklanjao svoje poverenje i sve više ga obasipao svojom milošću. 1399 on ga oženi bogatom miraždžikom, Varvarom, jedinicom ćerkom pokojnog Andrije Ozorskog; uz nju je Filip dobio kao miraz celo njeno veliko imanje. U to vreme doveo je Filip u Mađarsku i svoga brata Matiju, koji je, blagodareći njegovoj protekciji, pravio takođe lepu karijeru.

U to doba važio je Filip kao jedna od najpoverljivijih ličnosti kralja Žigmunda, i zbog toga su mađarski velikaši, kad su, u aprilu 1401, zarobili kralja Žigmunda, uhapsili bili i Filipa i bacili ga u tamnicu. I posle toga, kad je stranka Vladislava Napuljskog, pretendenta na ugarski presto, ustala protiv Žigmunda, Filip je bio jedan od onih, koji su najviše radili, da spasu presto Žigmundu. On ne samo da nije hteo pristati uz protivnike Žigmundove, nego je stalno vojevao protiv onih, koji su se bili digli na kralja. Kralj Žigmund je, ruzume se, bogato nagradio tu vernost i odanost Filipovu. Biografi Filipovi pričaju mnogo o tome, kako je Filip imao mnogo neprijatelja, koji su ga opadali kod kralja i hteli da pokolebaju njegov položaj, ali u tom naravno nisu uspeli. Oko 1404 postao je Filip veliki župan temišvarski, i ostao je na tom važnom položaju punih dvadeset godina. Kao temišvarski veliki župan, Filip je uzimao učešća u svim ratnim pohodima protiv Bosne, što ih je kralj Žigmund posle toga preduzimao. Njemu je u to doba uopšte bila poverena odbrana cele južne ugarske granice, bio je dakle kondandant svih pograničnih trupa prema Srbiji, Bosni i Turskoj. U tom svojstvu on je imao vrlo živih veza sa despotom Stevanom Lazarevićem. Kralj Žigmund hvali Filipa u jednom aktu, što je on nagovorio despota Stevana da prizna vrhovnu vlast Ugarske. Filip je među ostalim, učestvovao u pohodu u Srbiji, što ga je preduzeo Žigmund 1409, kad je išao da pomogne Stevana u borbi protiv njegova brata Vuka. Posle toga je Filip učestvovao, kao vrhovnih komandant, u borbama Žigmunda protiv Mletačke Republike. Ali u tom ratu Filip nije imao nikakvog uspeha, što je dalo povoda njegovim neprijateljima da izmisle priču, kako je Filip, potplaćen od Republike, izdao svoga kralja i dao se namerno potući.

Ali Filip, i pokraj neuspeha u mletačkom ratu, nije izgubio Žigmundovo poverenje, i u ratovima u Bosni, posle 1414, bio je on opet obično vrhovni komandant. Isto tako bio je Filip komandant ugarske vojske i u borbi protiv husita (1421). Izgleda da je u tom ratu pod Filipovom komandom bio i srpski odred, koji je bio poslan u pomoć Žigmundu.

Posle toga Filip je do svoje smrti stalno bio zabavljen na donjem Dunavu u borbi protiv Turaka. U poslednjem pohodu protiv Tuaka, 1426, Filip je već bio tako bolestan, da je na bojište nošen u nosilima. Ratni plan za taj pohod izradio je Filip, verovatno zajedno sa despotom Stevanom, sa kojim se bio sastao u Tati, u gornjoj Mađarskoj. Uskoro posle toga Filip je umro, 27 decembra 1426, na svom dobru u Lipi. Filip je bio srednjeg rasta, suvonjav, bele kože, crnih živih očiju, veselog izraza; nosio je dugu kosu i dugu bradu. Voleo je osobito lepe veštine. U Florenciji ima sačuvane tri Filipove slike. Jedna se Filipova slika može videti u našem Narodnom muzeju.

St. Stanojević