О Филипу Маџарину

Г. проф. Ст. Станојевић, скренуо је пажњу Уредништву Гласника да се у књизи D-ra A. Kleinberg-a, Die europaische Kultur der Neuzeit (1931), која је ових дана изашла, налази други портре Филипа Маџарина наших народних песама, који је израдио Андрија дел Кастањо око 1450. Уз овај портре (с. 303) доносимо, раније објављени, чланак Г. Ст. Станојевића о Филипу Маџарину (Ст. Станоје Станојевић, Из српске прошлости 79-82)

Ур.

Филип Маџарин, позната личност наших народних песама, био је пореклом Талијан родом из Флоренције. Живот и рад његов познат је доста добро, јер има сачуваних његових неколико биографија и доста разних других историјских извора, у којима се он помиње. Његово право име било је: Филип де Сколарибус; по имању, које је добио у Мађарској, као мираз уз жену, звали су га и Пипо де Озора, а најчешће Пипо Спано. Филип Маџарин се родио 1369 у Флоренцији; родитељи његови били су сиромашни људи. Кад му је било тринаест година, дакле 1382, његова мати преда га неким флорентинским трговцима, који су пошли били у Немачку, да иде и он са њима. Кад су ти трговци стигли у Немачку, нађу се тамо са посланицима краља Жигмунда, који Филипа поведу са собом, прво у Чешку, па одатле у Мађарску, у Будим, где је стао у једну трговину. У тој трговини нађе га и упозна случајно министар финансија и узме га себи (1388). По наредби министра финансија, путовао је онда Филип 1389 архибискупу мађарском у Острогон, где се онда боравио и краљ Жигмунд и договарао се са мађарским великашима „да дигну војску од дванаест хиљада коњаника, који ће чувати стражу на Дунаву, да бране онамошње крајеве од нападаја Турака, који су заузели Србију.“ Како нико од оних, који су у тај мах били уз краља Жигмунда, није могао да израчуна, шта би издржавање те војске коштало, позову Филипа, који је већ стекао био глас као бистар младић и добар рачунџија, и он им брзо изведе тај рачун. Краљу Жигмунду се необично допадне Филипова умешност и бистрина, те га узме себи у двор.

После тога Филип је брзо правио лепу каријеру. Уз рад на финансијама, Филип се убрзо истакао и својим војничким талентом и учешћем у ратовима што их је краљ Жигмунд у то доба водио. Краљ му је све више поклањао своје поверење и све више га обасипао својом милошћу. 1399 он га ожени богатом миражџиком, Варваром, јединицом ћерком покојног Андрије Озорског; уз њу је Филип добио као мираз цело њено велико имање. У то време довео је Филип у Мађарску и свога брата Матију, који је, благодарећи његовој протекцији, правио такође лепу каријеру.

У то доба важио је Филип као једна од најповерљивијих личности краља Жигмунда, и због тога су мађарски великаши, кад су, у априлу 1401, заробили краља Жигмунда, ухапсили били и Филипа и бацили га у тамницу. И после тога, кад је странка Владислава Напуљског, претендента на угарски престо, устала против Жигмунда, Филип је био један од оних, који су највише радили, да спасу престо Жигмунду. Он не само да није хтео пристати уз противнике Жигмундове, него је стално војевао против оних, који су се били дигли на краља. Краљ Жигмунд је, рузуме се, богато наградио ту верност и оданост Филипову. Биографи Филипови причају много о томе, како је Филип имао много непријатеља, који су га опадали код краља и хтели да поколебају његов положај, али у том наравно нису успели. Око 1404 постао је Филип велики жупан темишварски, и остао је на том важном положају пуних двадесет година. Као темишварски велики жупан, Филип је узимао учешћа у свим ратним походима против Босне, што их је краљ Жигмунд после тога предузимао. Њему је у то доба уопште била поверена одбрана целе јужне угарске границе, био је дакле кондандант свих пограничних трупа према Србији, Босни и Турској. У том својству он је имао врло живих веза са деспотом Стеваном Лазаревићем. Краљ Жигмунд хвали Филипа у једном акту, што је он наговорио деспота Стевана да призна врховну власт Угарске. Филип је међу осталим, учествовао у походу у Србији, што га је предузео Жигмунд 1409, кад је ишао да помогне Стевана у борби против његова брата Вука. После тога је Филип учествовао, као врховних командант, у борбама Жигмунда против Млетачке Републике. Али у том рату Филип није имао никаквог успеха, што је дало повода његовим непријатељима да измисле причу, како је Филип, потплаћен од Републике, издао свога краља и дао се намерно потући.

Али Филип, и покрај неуспеха у млетачком рату, није изгубио Жигмундово поверење, и у ратовима у Босни, после 1414, био је он опет обично врховни командант. Исто тако био је Филип командант угарске војске и у борби против хусита (1421). Изгледа да је у том рату под Филиповом командом био и српски одред, који је био послан у помоћ Жигмунду.

После тога Филип је до своје смрти стално био забављен на доњем Дунаву у борби против Турака. У последњем походу против Туака, 1426, Филип је већ био тако болестан, да је на бојиште ношен у носилима. Ратни план за тај поход израдио је Филип, вероватно заједно са деспотом Стеваном, са којим се био састао у Тати, у горњој Мађарској. Ускоро после тога Филип је умро, 27 децембра 1426, на свом добру у Липи. Филип је био средњег раста, сувоњав, беле коже, црних живих очију, веселог израза; носио је дугу косу и дугу браду. Волео је особито лепе вештине. У Флоренцији има сачуване три Филипове слике. Једна се Филипова слика може видети у нашем Народном музеју.

Ст. Станојевић