O Makedoniji i Makedoncima/II. Bugarski preporađaj: literatura, egzarhat.

←I.

O Makedoniji i Makedoncima Pisac: Stojan Protić II. Bugarski preporađaj: literatura, egzarhat.

III. Etnografija i lingvistika.→

II Bugarski preporađaj: literatura, egzarhat.

Posle Vukova Dodatka, dakle od 1822. godine, počinje da se oseća i opaža neki pokret među Bugarima. U Odesi i Bukureštu, kao i u Besrabiji, bilo je prilično Bugara, među kojima je bilo i bogatih trgovaca. Podstaknuti Vukom, i ruski naučnici počnu više razbirati za Bugare, njihovu istoriju i jezik. Od Rusa je prvi Venelin, podstaknut Pagođinom, počeo pisati o Bugarima, izdavši 1829. godine delo „Stari i sadašnji Bugari i njihovi politički i religiozni odnošaji s Rusima.“ Tada je, kao što je poznato, ruska vojska pod komandom Dibića prešla bila Balkan. Nema sumnje da je i to činilo svoj uticaj na pokret u Bugarskoj, koji odmah za tim opažamo. Godine 1832. Vasilije Aprilov, koji je živeo u Odesi, a bio rodom iz Gabrova, u društvu s još nekim Bugarima iz Gabrova koji su živeli u Bukureštu, osniva prvu školu u svom rođenom mestu. Učitelj u toj školi bio je jeromonah Rilskoga manastira Neofit, a knjige za školu potrebne štampane su besplatno u srpskoj državnoj štampariji. Škola je bila ova otvorena 2. januara 1835. godine. Druga škola bugarska u isto vreme otvorena je u Svištovu, a knjige za nju opet su štampane u Beogradu. Posle 10 godina već je u Bugarskoj 31, u Trakiji 18 i – u Makedoniji 4 škole. Godine 1844. počeo ja izlaziti prvi bugarski povremeni spis. Oko ovoga vremena već počinje i bugarski crkveni pokret. Prvi i glavni borac za samostalnu bugarsku jerarhiju bio je Neofit Bozbeli iz Kotla, arhimandrit, veliki agitator. On je još 1835. sastavio enciklopediju jednu, i ona je štampana bila u Kragujevcu. Godine 1848. podignuta je nastojavanjem i radom njegovim bugarska crkva u Carigradu. Oko godine 1853-4 bugarski trgovci Mustakov, Bakaloglo, Georgijev i Beron osnivaju društvo „Epitropiju“ s filantropskom i političskom celju, a Odeski Bugari N. Palauzov, K. N. Palauzov i Toškov osnivaju isto tako u Odesi „Nastojateljstvo Odeskih Bugara.“ Inicijativa za ovo drugo društvo pripada Nikoli Palauzovu, iz Gabrova, koji je odavno bio prešao u Rusiji, pa je onamo i u službu stupio. Njegov je rad za Bugare znatan: on je davao Rusima obaveštaje o Bugarima, pisao o Bugarima za ruske novine, držao vezu i rukovodio rad u Bugarskoj. On je i rečenim društvom upravljao jednako i do najnovijega vremena. Njegov sin je na ruskom jeziku pisao o Bugarima, pa i sam je bio u ruskoj službi. Za trideset godina ovo društvo bugarsko u Odesi bilo je glavni posrednik u odnošajima između Rusije i Bugara: ono je upravo bilo zastupnik Bugara kod Rusa. A kako je ono radilo, to se može videti iz toga, što je za vreme krimske vojne taj isti N. H. Palauzov uveravao generala Paskijevića: da je Makedonija naseljena sve samim Bugarima, jer Paskijević u to nije verovao.

Ova društva i bogati trgovci bugarski u Bukureštu i Odesi počnu sad življe kretati bugarsku knjigu, u pravcu koji se već iz gornjih redova može videti. Rilski iguman Neofit napisao je prvu bugarsku gramatiku 1835., štampanu u Kragujevcu. On je preveo i Novi Zavet na bugarski 1840. godine. Od godine 1844. već počinju povremena izdanja. Fotinov je te godine otpočeo mesečni ilustrovan žurnal „Ljuboslovije.“ Od toga doba počinju se knjige štampati u Carigradu, gde je Srbin K. Ognjanović od 1843. počeo štampati bugarske knjige, i po drugim mestima.

Naročito se književnost bugarska počela razvijati od kad je jače razmere počeo hvatati crkveni spor. Oko godine 1856. osnovano je u Carigradu književno bugarsko društvo „Blъgarska narodna knižnina“, koje je odmah počelo izdavati žurnal „Blъgarski knižici.“ Godine 1869. osnovano je drugo društvo u Braili pod imenom „Blъgarsko knižovno družestvo.“ Kapital toga društva bio je 200.000 dinara, a predsednik mu je postao pomenuti prof. harkovskoga univerziteta g. Marin Drinov. Ovo društvo je počelo izdavati poznati bugarski žurnal „Periodičesko spisanie.“

Pesme su počeli Bugari kupiti i izdavati još od 1842. godine, kad je Bogoev izdao svoju zbirku, za tim zbornik Gerova i Palauzova 1852., zbornik P. Bezsonova 1855., Karavelova Pam. nar. bыta Bolgar 1861. Godine 1860. i 1861. izašli su i zbornici makedonskih pesama Verkovića i braće Miladinova, koje Bugari takođe u svoje pesme računaju.

Novinarstvo počinje da se razvija takođe na jako u to doba. Bogorov 1849. godine u Carigradu počne izdavati Carigradski Vesnik. U Carigradu su na novinama naročito radili Cankov, Balabanov, Burmov, Najdenov, Slavejkov, a u Bukureštu čuveni patriota i šovinista bugarski Rakovski, i Karavelov. Novinarstvo je jako potpomagalo i agitovalo za Egzarhat. Do godine 1870. u Carigradu su izlazili ovi bugarski listovi i povremeni spisi: „Blъgarski knižici“ 1858-1861., „Blъgariя“ 1859-1861. „Sъvѣtnik“ od 1863-65, „Vrѣmя“ 1865-66., „Pravo“ 1867-72, „Gaida“ 1863-65., politički nedeljni list „Makedonija“ od 1867-1872., „Zornica“ 1864-71. U isto vreme na strani izlazili su Rakovskoga „Dunaйskіi Lebedъ 1860-1862., u Beogradu, a „Bъdъщnostь“ 1864. u Bukureštu; od 1856 do 1869. izlazili su u Bukureštu i listovi „Narodnostь“ i „Dunavska Zora.“

Od svih pisaca i književnika ovoga vremena najznatniji je, i, po svojoj velikoj političkoj i agitatorskoj radnji, čuveni Rakovski (1818-1868). On je pisao „Gorskій pъtnikъ“ (1867.), „Pokazalecъ ili Rъkovodstvo“ (1869.) „Asenь“ I i II“ (1869., Beograd) Za njega veli K. Jireček, pisac Bugarske istorije, iz koga sve ove podatke o literaturi i borbi oko jerarhije vadimo, ovo: „kod njega se može naći bez plana mnogo nakupljena gragocena materijala, no fantazija i preterani patriotizam, na žalost, jednako su kod njega preovlađivali.^[1]

Još da spomenemo dva pisca, čij rad karakteriše pravac sve ove literature bugarske. Prvanov, koji se učio u Beogradu i bio đak Daničićev, po povratku svom u Bugarsku izdavao je naročito neke bukvare za Makedoniju s namerom „da se otučatъ naši-tѣ makedonski bratя otъ sьrbskoto proiznošeniіe na bъlgarski-tѣ dumi.“^[2] Prvanov je umro 1872. godine. Godine 1869-70. Joakim Grujev piše da je srpski Prizren dedovina bugarska i da ima Bugara ni manje ni više no 8,000.000!^[3]

Bugarsko društvo u Odesi, kome je na čelu stajao već pomenuti Palauzov, razvilo je bilo još od početka živu radnju, i koristeći se poverenjem Rusa dobijalo je mnoge utvari crkvene za bugarske crkve, pa ih, zajedno s knjigama, razašiljalo po Bugarskoj i Makedoniji (čak i po Dabru); osnivalo je nove škole i brinulo se o sveštenicima i učiteljima bugarskim, starajući se uz to da dobije što više učitelja obrazovanjem mladih Bugara i mladića iz Makedonije, kojima je pomagalo da dobiju potporu od države ruske. „Osim toga, nastojateljstvo je uzimalo živo učešće u svim pitanjima koja su jako interesovala Bugare“, veli K. Jireček. Ovo društvo utrošilo je od priloga, koje je dobijalo, od 1854. – 1884. 300.000 rubalja. Između ostalih troškova njegovih figurišu i ovi: za štampanje spisa Rakovskoga: „Pokazalecъ – 210 rubalja i na preštampavanje članaka: „Pisma iz Bolgariя“ – 77 rubalja. I list „Gaida“ dobijao je neku subvenciju (100 rubalja) od ovoga društva.^[4] Na trošak ovoga društva štampano je i delo V. Stojanova: „Bolgare i Bolgariія“ (250 rubalja). Ovo je društvo živo učestvovalo u borbi za egzarhat, koja se oko ovoga vremena jako počela razvijati. Borba sa Grcima išla je živo. Bugari su tražili za sebe naročite svoje episkope i sveštenike, dokazujući da narod ne razume jezika grčkoga, da su grčki episkopi tirani i da cede i isisavaju narod. U tom su, razume se, oni često preterivali, kao što su preterivali i u tom dokle sve ima Bugara. Tada se u žurnalima i brošurama njihovim živo dokazivalo da su u svoj Bugarskoj, Trakiji i Makedoniji sami Bugari, i tražili su da se episkopi biraju. Godine 1858. u Carigradu je bio i jedan sabor episkopa, na kom su bili i bugarski episkopi iz Filipopolja, Trnova, Sofije i Vidina. Bugare su tada i moralno i materijalno podržavali ne samo Rusi, no i Austrija i Engleska. Sveštene knjige, učebnike, crkvene utvari, pomoć za škole – sve su to Bugari dobijali i iz Carigrada rasturali, preko svojih agenata. Tada su Bugari, da bi samo veću pomoć za svoju propagandu i pokret dobili, prelazili čak i u drugu veru. Današnji vođa bugarskih opozicionara javno je u listu „Blgarія“ propovedao uniju, prešav i sam u katoličanstvo. Agitacija Cankova vidi se već iz toga, što su u Poljanskoj eparhiji (Solun) počeli listom prelaziti u katolištvo, kamo su Grci, radi predupređenja propagande, poslali oktobra 1859. godine „bugarskoga episkopa“ Partenija iz Dabra, koji je bio bugarofil i pisao u raznik bugarskim žuralima. Bugarska deputacija ugovorila je za prevođenje Bugara u uniju s vikarijem Brunoni. Englezi i Rusi, bojeći se uticaja Napoleonovoga, navale na Portu da zadovolji Bugare. Radi toga novi patrijarh potraži da mu Bugari izjave svoje želje. Oni mu 23. januara 1861. godine predlože sedam tačaka, u kojima su tražili narodnu jerarhiju, crkvenu autonomiju i izabranoga mitropolita, koji bi crkvi stajao na čelu priznajući vlast patrijarha. Patrijarh odbije te zahteve. Godine 1862. u Carigradu se opet sastane komisija jedna od 6 Grka i 6 Bugara, pod predsedništvom samoga Ali Paše, ali i od toga ne bi ništa. Borba između Grka i Bugara vodila se naročito u Makedoniji, koja je bila sporna zemlja. Jedan od najvažnijih boraca za bugarske interese, po Jirečeku, u Makedoniji bio je Dimitrije Miladinov. On je bio onamo učitelj i radio je do 1861., a tada zatvore i njega, pa u skoro i brata mu. Po verovanju Bugara njih su otrovali fanarioti, premda to ne samo nije dokazano, no o tom ništa ne znaju bliski poznanici braće Miladinova. (Isto su tako Bugari izmislili, da su Grci ubili bugarskog egzarhiskog namesnika Teofila u dabarskom Lazarovom Polju).^[5]

Na posletku 1869. i 1870. godine reši se ovaj crkveni spor Grci su se opet ustezali i patrijarh, namišljajući da sazove sabor, pošlje pismo jedno svim pravoslavnim crkvama. To isto učine i bugarski episkopi. Značajno je da je jedino odgovor Beogradskoga mitropolita bio u korist Bugara (1869.). Ruski Sinod je odgovorio neodređeno. Ali već 28. februara 1870. izađe sultanski ferman, kojim se ustanovljava Bugarski Egzarhat, zauzimanjem samoga Ali Paše. Po tom fermanu bugarski egzarhat je imao da obuhvati ove eparhije: Ruščušku, Silistrisku, Šumensku, Trnovsku, Sofisku, Lovečku, Vračansku, Vidinsku, Nišku, Pirotsku, Samokovsku Ćustendilsku i Velesku. Patrijarh Grigorije i njegov naslednik Antim uporno su se ovome protivili, i nisu hteli da priznadu ferman, ali na posletku su, razume se, morali popustiti.

Od toga doba, pa do postanka kneževine Bugarske, sve škole stajale su isključno pod upravom Egzarhata, a od postanka Bugarske egzarhat deli brigu o školama u Turskoj (Makedoniji) sa državom, koja na to daje godišnje iz svoga budžeta 600.000 dinara. Koliko ima i kakve su to škole, mi ćemo govoriti docnije.

*

Na posletku neka nam je dopušteno, da ove naše kratke beleške o novoj bugarskoj literaturi i njenom pravcu završimo rečima poznatoga naučnika i profesora Slovenistike na Bečkom universitetu g. V. Jagića: „Istorija nove i najnovije bugarske literature nije u stanju toliko da nam iznese prave pojave literature koliko različna patriotska kulturna kretanja (osnivanje škola, izdavanje školskih knjiga) i kulturnu borbu u smislu oslobođenja bugarske crkve od uticaja grčkog...... Pojmu prave literature još najbliže stoje radnje oko narodne pojezije; na žalost baš ovu oblast literature zahvatilo je neko čudnovato varalištvo (merkwürdiger Schwindel), koje sa neocenjivim narodnim dobrom tera fantastičke spekulacije. Neodobravanje koje pisac (A. Pipin i Spasović) iskazuje prema postupanju Rakovskoga i Verkovića sa svim je zasluženo; opravdana bi želja bila, da njihov primer ne samo ne nađe poslednika, no da sami Bugari poprave ono što su oni pokvarili. I študije Besonova o bugarskoj narodnoj pojeziji nisu takve prirode, da bi naše znanje, koliko bi želeti trebalo, unapredile: više uobraženja nego razumevanja......^[6]

1. K. Ireček, str. 738.
2. P. Draganov, Izѣstія S. P. Slavяnskago blag. obщestva, 1888. g.
3. U kalendaru „Lѣtostruй,“ Izvъstiя 1888 g.
4. Izvѣstія slavяnskago blagotvor. obщestva, 1887. god. Br. 7-8.
5. Izѣstія slavяnskago blagotv. obщestva 1887, Br. 7-8.
6. Archiv für Slawische Philologie, vierter Band drittes Heft, str. 471-2.