Oh, kako sam srećan bio
| Oh, kako sam srećan bio Pisac: Jovan Grčić Milenko |
Oh, kako sam srećan bio
Pre nekol’ko mutnih leta,
U nedrima Fruške gore,
U nedrima dična cveta!
Hodao sam svakog jutra
Po ’ladovnoj lepoj gori;
Slušao sam svakog dana
Šumski potok gde romori.
Zdravljao sam staze mnoge;
Sluš’o slavlje gde mi poje;
Birao sam šarno cveće,
S njim radov’o milje svoje.
Drugov’o sam s braćom dobrom,
Što ih ljubljah više svega,
A na domu tešila me
Materina skupa nega.
Oku mi se dalo glati
Sve štogod je srce snilo:
Ponosite srpske slave
I u njima kolo milo.
Kud god pođoh — svoga nađoh,
Pa mi zlatni dani behu;
Jutro, veče zdravljao sam
U radosti, u osmehu.
Ali, jao! — svega toga
Nemam sad u tuđoj strani:
Trajem dane kao ptica
Na skrxanoj suvoj grani...
Pa i Fruška, što zaosta
Od varljivih onih slasti,
I ona je na daleko,
Ne mogu vam pute kaz’ti.
Tek kroz spomen na nju gledam,
Il’ kroz kakav sanak mno,
Što me goni da uzda’nem:
Oh, kako sam srećan bio!
U Požunu, 1865.
Izvor[uredi]
Jovan Grčić Milenko: Celokupna dela, Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta, str 72-73
|