Otočki ban i Osman Turčin
Piše knjigu sam otočki bane,
Pa je šalje Livnu kamenomu,
A u Livnu Osmanu Turčinu:
„Oj boga ti, Osmane Turčine!
„Čuo jesam i ljudi mi kažu, 5
„Da j' u tebe kćerca jedinica,
„Kakve danas pod oblakom nema.
„Evo tebi lipu knjigu pišem,
„Da je, Osme, nikom nesmiš dati,
„Nego ko se primi mene bana, 10
„Mene bana i moga megdana.“
Kada bane knjigu napisao,
On je šalje Osmanu Turčinu.
Dođe knjiga Livnu kamenomu,
A Osmanu mladomu Turčinu. 15
Knjigu štije Osman Ture mlado,
Knjigu štije, svoju kćer dozivlje.
Piše knjige po svoj carskoj zemlji,
Da bi našo iđe megdandžiju,
Koj bi s banom megdan učinio, 20
I u knjigi Osman je pisao:
„Ako bi s' đe našo megdandžija,
„Dao bih mu Osman Ture mlado
„Od kmetije šesdeset dimova,
„Ko se primi bana i megdana. 25
„Dao bih mu po vladanja svoga.“
Kada junak knjigu napisao,
On je šalje po svoj carskoj zemlji.
Dok je našo mlađahna deliju,
Koji će mu knjigu odnositi, 30
Daje njemu stotinu dukata,
Da on pije vinca rujenoga.
Ode Ture po svoj carskoj zemlji,
I nenađe niđe megdandžije.
Ono ide po svoj carskoj zemlji, 35
Sve dukate Ture potrošilo,
A nenađe mlada megdandžije.
On se vrati u selo Zlatinju,
Pak se svrati u selo Zlatinju,
Putom nađe staroga hadžiju, 40
Na putu je noge prekrstio,
Za pasom mu šest malih pušaka,
A dva noža svitloga oružja,
O ramenu duga granajlija,
A o bedri britka ćorda visi. 45
Njega pita stari did hadžija:
„Kamo ideš, neznana delijo?“
On se fata rukom u nidarca,
Iz nidara knjigu izvadio,
Pa je daje hadžiji u ruke. 50
Knjigu štije ostarili hadže,
Knjigu štije a na nju se smije,
Pa doziva sina svoga Muju:
„Hodi amo, moj jedini sine!
„Hodi slušaj, što nam knjiga kaže: 55
„Bi-l' se mogo naći megdandžija,
„Daje njemu Ture mlado Osme
„Od kmetije šesdeset dimova,
„I daje mu po vladanja svoga.
„Kaži, hoćeš poći na megdane? 60
„Ako nećeš ti otići, Mujo,
„Ja ću ići 'vako star hadžija.
„A bogati, mlađan sine Mujo!
„Pristaje se lijepa djevojka,
„Pristaje se ona lica tvoga. 65
„Kaži, Mujo, hoćeš tamo poći,
„Da ja pišem listak knjigu bilu,
„Da je šaljem Livnu kamenomu,
„A na ruke Osmanu mlađahnu.“
Al' je njemu Mujo govorio: 70
„Hoću, babo, poći na megdane,
„Piši knjigu Osmanu Turčinu.“
Piše knjigu i odmah je šalje.
Kad je junak knjigu napravio,
On je daje mladjahnom' deliji 75
I fata se rukom u džepove,
Ter izvadi dvanajst madžarlija,
Pa ih daje mlađahnoj deliji,
Da se poji vinom i rakijom,
Dokle dođe Livnu kamenomu. 80
Kada došo Livnu kamenomu,
Predo knjigu Osmanu u šake.
Knjigu štije mlađahni Osmane,
Knjigu štije a na nju se smije.
Sve dan po dan, u tom megdan dođe. 85
Ali eto staroga hadžije,
I njegova jedinoga Muje,
I eto ti otočkoga bana.
Tu će oni megdan učiniti,
Na Širinju, na polju tisnomu. 90
Al' ulazi Mujo momče mlado,
On ulazi junak u megdane,
Da će s banom megdan učiniti.
Al' je banu dobra sreća bila,
Pa pogubi Muju momka mlada. 95
Kad to viđa ostarili hadžo,
Da mu Mujo u megdanu pade,
Odmah hadžo za njega uliđe.
Tute bio Knježić kapetane,
Pa govori otočkomu banu: 100
„Gospodine i otočki bane!
„Dost' si jedno pogubio Ture;
„Ti nečini s tim starcom megdana,
„Veće pušti Knježić kapetana.“
Neće bane njega poslušati, 105
Veće uđe s hadžom u megdane.
Al' je banu slaba sreća bila,
Kad ulišo s hadžom u megdane,
Dokle prvi megdan učinili,
Njemu, hadže odvalio glavu. 110
Kad to čula otočka gospoda,
Ona jesu kavgu zametnula.
Tu se bili tri bijela dana,
Trije dana i još trije noći,
Nek nikog' nadbiti nemore. 115
Kad četvrti danak osvanuo,
Otočanom sreća priskočila,
Oni Turke delije nadbiše.
Kad to čuo Mile iz Visilje,
On ti fata lijepu djevojku, 120
Odnese je Mile iz Visilje.
Zaman tol'ke pogiboše glave
I junaci rane zadobiše,
Kada Mile odvede divojku.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
