Оточки бан и Осман Турчин
Пише књигу сам оточки бане,
Па је шаље Ливну каменому,
А у Ливну Осману Турчину:
„Ој бога ти, Османе Турчине!
„Чуо јесам и људи ми кажу, 5
„Да ј' у тебе кћерца јединица,
„Какве данас под облаком нема.
„Ево теби липу књигу пишем,
„Да је, Осме, ником несмиш дати,
„Него ко се прими мене бана, 10
„Мене бана и мога мегдана.“
Када бане књигу написао,
Он је шаље Осману Турчину.
Дође књига Ливну каменому,
А Осману младому Турчину. 15
Књигу штије Осман Туре младо,
Књигу штије, своју кћер дозивље.
Пише књиге по свој царској земљи,
Да би нашо иђе мегданџију,
Кој би с баном мегдан учинио, 20
И у књиги Осман је писао:
„Ако би с' ђе нашо мегданџија,
„Дао бих му Осман Туре младо
„Од кметије шесдесет димова,
„Ко се прими бана и мегдана. 25
„Дао бих му по владања свога.“
Када јунак књигу написао,
Он је шаље по свој царској земљи.
Док је нашо млађахна делију,
Који ће му књигу односити, 30
Даје њему стотину дуката,
Да он пије винца рујенога.
Оде Туре по свој царској земљи,
И ненађе ниђе мегданџије.
Оно иде по свој царској земљи, 35
Све дукате Туре потрошило,
А ненађе млада мегданџије.
Он се врати у село Златињу,
Пак се сврати у село Златињу,
Путом нађе старога хаџију, 40
На путу је ноге прекрстио,
За пасом му шест малих пушака,
А два ножа свитлога оружја,
О рамену дуга гранајлија,
А о бедри бритка ћорда виси. 45
Њега пита стари дид хаџија:
„Камо идеш, незнана делијо?“
Он се фата руком у нидарца,
Из нидара књигу извадио,
Па је даје хаџији у руке. 50
Књигу штије остарили хаџе,
Књигу штије а на њу се смије,
Па дозива сина свога Мују:
„Ходи амо, мој једини сине!
„Ходи слушај, што нам књига каже: 55
„Би-л' се мого наћи мегданџија,
„Даје њему Туре младо Осме
„Од кметије шесдесет димова,
„И даје му по владања свога.
„Кажи, хоћеш поћи на мегдане? 60
„Ако нећеш ти отићи, Мујо,
„Ја ћу ићи 'вако стар хаџија.
„А богати, млађан сине Мујо!
„Пристаје се лијепа дјевојка,
„Пристаје се она лица твога. 65
„Кажи, Мујо, хоћеш тамо поћи,
„Да ја пишем листак књигу билу,
„Да је шаљем Ливну каменому,
„А на руке Осману млађахну.“
Ал' је њему Мујо говорио: 70
„Хоћу, бабо, поћи на мегдане,
„Пиши књигу Осману Турчину.“
Пише књигу и одмах је шаље.
Кад је јунак књигу направио,
Он је даје младјахном' делији 75
И фата се руком у џепове,
Тер извади дванајст маџарлија,
Па их даје млађахној делији,
Да се поји вином и ракијом,
Докле дође Ливну каменому. 80
Када дошо Ливну каменому,
Предо књигу Осману у шаке.
Књигу штије млађахни Османе,
Књигу штије а на њу се смије.
Све дан по дан, у том мегдан дође. 85
Али ето старога хаџије,
И његова јединога Мује,
И ето ти оточкога бана.
Ту ће они мегдан учинити,
На Ширињу, на пољу тисному. 90
Ал' улази Мујо момче младо,
Он улази јунак у мегдане,
Да ће с баном мегдан учинити.
Ал' је бану добра срећа била,
Па погуби Мују момка млада. 95
Кад то виђа остарили хаџо,
Да му Мујо у мегдану паде,
Одмах хаџо за њега улиђе.
Туте био Књежић капетане,
Па говори оточкому бану: 100
„Господине и оточки бане!
„Дост' си једно погубио Туре;
„Ти нечини с тим старцом мегдана,
„Веће пушти Књежић капетана.“
Неће бане њега послушати, 105
Веће уђе с хаџом у мегдане.
Ал' је бану слаба срећа била,
Кад улишо с хаџом у мегдане,
Докле први мегдан учинили,
Њему, хаџе одвалио главу. 110
Кад то чула оточка господа,
Она јесу кавгу заметнула.
Ту се били три бијела дана,
Трије дана и још трије ноћи,
Нек никог' надбити неморе. 115
Кад четврти данак освануо,
Оточаном срећа прискочила,
Они Турке делије надбише.
Кад то чуо Миле из Висиље,
Он ти фата лијепу дјевојку, 120
Однесе је Миле из Висиље.
Заман тол'ке погибоше главе
И јунаци ране задобише,
Када Миле одведе дивојку.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
