Otmica/4
| ◄ POJAVA III | POJAVA IV | POJAVA V ► |
POJAVA IV
Ulazi Milica, kao kraljičica. Preko prsiju ima kao lentu vezen peškir, u kosi paunova pera, a u ruci go jatagan; balčak jatagana uvijen je u vezen jagluk. Kose su joj niz pleća, u kurjucima, spletene, a niz leđa pantlike. Uz nju idu dve dvorkinje, koje imaju samo pantlike bez paunovnh pera i peškira. One nose u rukama crvene barjačiće. Za njima idu ostale devojke, koje pevaju, a za ovima Milić, Miloje i ostali momci. Čim dođu pred kuću, Radoje na glas pesme iznese tronogu stoličicu na kojoj je jastuče, na koje kraljičica sedne, a dvorkinje se rukom na njeno rame naslone. Ostale devojke pevaju:
Pasma hora devojačkog:
Služio Radoje,
U kraljevoj vojsci Ljeljo,
Za devet godina.
Svem izmena dođe
Radoju ne dođe, Ljeljo,
Radoju ne dođe
Hajd Radoje doma,
Hoće da te žene, Ljeljoo,
Hoće da te žene!
Tankom podunavkom,
Tankom podunavkom,
Belom podunavkom!
(Čim ispevaju pesmu, momci i devojke hvataju se u kolo. Orkesar svira igru „Srbijanku“, kolo igra).
MILOJE (kao kolovođa peva):
Hej, svadila se Sava i Morava,
Hej, svadila se Sava i Morava;
SVI IGRAČI:
Oj, Jovanko, Srbijanko, Sava i Morava
Oj, Jovanko, Srbijanko, Sava i Morava.
MILOJE: Hej, Savom plovi momče prekomorče,
Hej, Savom plovi momče prekomorče;
SVI: Oj, Jovanko, Srbijanko, momče prekomorče
Oj, Jovaiko, i t. d
MILOJE: Hej, a Moravom tanka pomoravka
Hej, a Moravom tanka pomoranva;
SVI: Oj, Jovanko, Srbijanko, tanka pomoravka,
Oj, Jovanko, i t. d
ANĐA (koja drži čuturu čim kolo prestane nudi momke): Okuste, vragovi, ovogodišnje je! A gle, pa ovde je i Mara i još dvorkinjica ? Gle, gle, hoće već da se udaje! Ha?
STANOJKA (Milici): Miljo izađi malo. Radoje te čeka kod bresta.
MILICA: Je si mu dala jabuku?
STANOJKA: Dala sam; samo pohitaj; hoće da ti nešto kaže.
MILICA: Kako mi lupa u nedrima. O, Stančice, stid me da ga pogledam.
STANOJKA: Ludo jedna! Ta on te tako vole.
MILICA: Hajdmo zajedno; ja nesmem sama.
STANOJKA: E na hajdmo. (Odu obadve Radoju, koji u dnu bine kod bresta čeka).
RADOJE: Miljo!
MILICA: Eto me, ti si me zvao.
RADOJE: Zvao te, znaš; ama nemo se, vere ti, žalostiti. Znaš... eto, ja sam u kući sam. Pa htedoh da te pripitam
za nešto.
ANĐA: O, Stano, gde si?
STANOJKA: Evo, evo! (Milici) Sad ću se vratiti. (Ode Anđi).
MILIĆ: Ama šta li oni ono govore?
MILOJE:A što pitaš?
MILIĆ: Nedam ja, da se ona sa drugim razgovara. Jok vala. Ja hoću da uzmem nju. (Razgovara sa dalje).
RADOJE (snebivajući se): Htedoh, znaš.... onako tek... Ho! Kako da ti to kažem... na priliku... Šta tu, vazdan! (Odrešito) Hoćeš se udavati?
MILICA (zastiđena, čupka peškir): Pa, Rade, kako babo i naja narede.
RADE: Kaži mi, slave ti, jesi li već begenisala koga?
MILICA (zbunjeno): Ne znam... Jesam...
RADE: Ama, veliš li?... Onda, onda... Znaš, Miljo,
volem te, ka da si mi rođena. Eto, ovde si mi (pokaže srce) prirasla, pa sve na tebe mislim.
MILICA (onako isto): Znala sam ja to.
RADE: Ih, bolan, pa kako si mogla da gledaš ove muke? Što mi ne reče da me voliš?
MILICA: Kako da ti kažem kad me nisi ni pitao.
RADE: Ono tako je! Pa hoćeš li poći za mene?
MILICA (stidno): Rade!
RADE: Eto, ako hoćeš a ti mi kaži.
MILIĆ (Miloju s kim je dotle razgovarao i koji ga zadržava): Ama nedam ja, da on meni onoliko imanje ispred nosa odnese. Jok! Pusti me!
MILOJE: Je si li lud? (Zadržava ga).
MILICA: (Radoju): Čuće nas... ne smem! Eno Milića gde motri. Posle, posle, Radoje, kad se rasture kraljice, ja ću sama onda ovuda proći, a ti me čekaj tu kod bresta. (Ode u gomilu, a Radoje drugom stranom.)
MILIĆ (Milici): Dakle, tako! Šta si ti imala tamo sa Radojem?
MILICA: A što pitaš? Ti mi nisi ni brat ni otac, da se tebi ispovedam.
MILIĆ: A ha, tako li je! A znaš li ti Miljo, da ja tebe ka zeiicu gledam. Neću ja da tvoje njive... da ti, onaj, sa drugim, na priliku, govoriš. Tvoj otac begenisao je mene, i ti moraš moja biti. A ti, eto, sa drugim razgovaraš. Sanćim je Radoje bolji od mene. Kuća mu prazna, bez igde ikoga; i ti se zagledala u njega! A šta mi je, opet, on? Kao da mi neznamo, kako mu sestra — onaj — po vazdan bleji u onog Miloja Jovinog, ka da mu je, Bože prosti, kruna na glavi!
MILICA: Je si li čuo ? Ne diraj mi u drugaricu! Ako ona vole Miloja, a on je valjan na očima, i nije tako opak kao ti.
MILIĆ: Ko opak? Zar ja? Ja, koji sam prvi gazda u selu. Nećeš vala tt poći za Radoja, pa makar ja glavom plagio. (Peva):
Obrvice tvoje krasne,
Lepe oči, zvezde jasne,
I to belo grlo tvoje
Odnesoše srce moje.
MILICA: Nevolem te, ne marim te,
Drugome sam srce dala.
MILIĆ: O, nezbori, Miljo, tako!
Ne mori mi srce jako!
MILICA: Ne volem te. kad ti kažem!
MILIĆ: Ali malo, malo samo.
MILICA: Baš ni malo, kad ti kažem!
Ne bliži se meni amo.
OBOJE:
MILIĆ: Ja te ljubim
MILICA: Ne ljubim te.
MILIĆ: Kao zoru
MILICA: Baš nikako,
MILIĆ: Ala su ti lepe oči!
MILICA: Ne volem te nikako!
MILIĆ: Baš nikako.
MILICA: Nikako!
MILIĆ: E, baš ćemo videti. Ne bio vala, ja Milić Pavlov, nego crni ciganin, ako ti pođeš za drugoga a ne za mene!
MILICA: Pre ću se udaviti, nego da za tebe pođem.
MILIĆ: More da te, pod vencem, odvedu u kuću, pa ću te oteti. Pa moraš, moraš. moja biti; jer znaš da te je tvoj otac meni obećao. A ja nisam nako tek, da se sa mnom ko šali (mahne značajno glavom) He !
ANĐA: (prilazi im): A šta se vi deco tu razgovarate?
MILIĆ: A što se tebe tiče?
MILICA: Neda mi mira. Ka da nije čovek, nego Turčnn. Budi Bog s nama!
ANĐA: E, gledaj ti njega, kako on ne zna šta je dobro.
MILIĆ: Ali, ja nju volem.
ANĐA: Ama istina? — A ona tebe?
MILIĆ: Moraće. Njezin je otac dao reč mome ocu.
ANĐA: Ali, kad eto neće devojka. Badava, Miliću, ti si lep, pa ima još u selu ženskog sveta. Ono imade, koje će kao i Milica izneti iz zadruge, materinu osobinu, pa što si se navezo nje? Ako baš oćeš da se ženiš sa imanjem, ono evo uzmi mene. Baš si mi se dopao.
MILIĆ: Ne pravi šale, baba Anđo!
ANĐA: Eto ti ga sad. Ja mu velim da ga volem, a on ne veruje.
MILIĆ (Milici): Dobro, dobro, kajaćeš se ti za ovo. Od kad je Radoje došao, ti si sasvimm druga postala. (ode u gomilu).
ANĐA: A što ga trpiš da ti samo dosađuje? Eto, moj Radoje, kaže: „volem jo tetka Anđo, volem, pa neznam već šta ću!“
MILICA: Ah, tetka Anđo, da znaš samo kako ga volem. Eto i ne spavam od jada kad ga ne vidim. Juče sam i plakala kad mi Naja reče, da želi da se za onog Milića Pavlovog udam. A ja joj kažem: „Najo, najo! Bolje me ubi nego li za njega da pođem. Ono nije čovek, ono js Turčin!“
ANĐA: Ne plaši se dete, sve će dobro biti: ako je tvoj babo i begenisao Milića on valjda neće silom da te uda. Hajde, hajd u kolo! (okreće se horu).
A što se kolo ućutalo? Zašto ne pevato? Vi mislite da je u kući samo momak na ženidbu, a ja imam i udavaču: kamo njojzi pesma?
HOR:
Skakutala seničica
Od kolena, do kolena,
Od očina do majčina!
To ie bila seničica,
Već to bila devojčica.
Stačice,
Devojčice
Je l otkana tanka svila?
Je si l dare opremila?
Idu prosci preko mora.
U sokola zlatna pera.
Njega mami devojčica,
Devojčica, lepotica
Hajd sokole, leti, leti.
Na skutove moje sleti!
Zlaćeno je perje tvoje
Njim da kitim kose moje;
A kada mi dođu svati
Lepo ću ih darivati:
Kabanicu kumu svome,
A sokola vojnu mome!
(pevajući odlaze svi. Stana i Anđa ulaze u kuću. Miloje ostaje sam na sceni i gleda za Stanojkom).
|