Osveta (Dragiša Vasić)

Osveta
Pisac: Dragiša Vasić
Vitlo i druge priče

Sva mi je savest u ranama.

Drhćem, sam mrtvački modar drhćem. „Majko“, kažem, „dobra majko, pustite me, pustite me, bežite!“ Ojađena, bela kao kreda, unakažena, drhti i ona kao uhvaćena, prepala zver. „Šta ti je, sine? Sine, šta ti je? Sine, sine!“ — „Hoću da ubijem, da rasporim, da isečem na parčad.“ — „Koga da ubiješ? Zašto da ubiješ? Zar oca rođenog da ubiješ? Umiri se, povrati se, prekrsti se, pomoli se Bogu, pomoli se Bogu!“ — „Bežite, bežite, bežite brzo, sklanjajte se, pustite me“, vičem i otimam se, a oči mi pune krvi i smrti i mržnje. „Njega da ubijem.“ — „Njega? Njega da ubiješ? Zar njega da ubiješ? Zašto? Šta ti je kriv?“ jauče ona. — „Kriv! Kriv mi je, kriv, ne razumeš, nikad nećeš razumeti; pusti me, ti nisi u stanju, ti ne možeš razumeti.“ I rvem se, i besno se borim, i svom grčevitošću svoga besnila lomim koščate prste moje majke, jadne moje majke.

A do nas, u velikoj sobi, ječi otac, moj otac, moj rođeni otac. On i ne sanja šta se ovamo zbiva, bolestan je i naslonjen na gomili belih jastuka, u najvećim je mukama i star, prestar, namučen, jadan, kašlje, kašlje, kašlje. Na stolu kuca sat onako, u uglu treptavim, bolnim, čini se, poslednjim plamičcima puckara kandilo. Mir ukočen. „Jao, šta ja radim? Poludeo sam. Da li sam, Bože, poludeo? Zašto, zašto mi je kriv?“ i bacam nož kojim sam vitlao, veliki, vitak, s obe strane oštar turski nož, i gologlav, izgubljen, poludeo, bežim, bežim daleko izvan grada.

Po putu, pravom i belom od mesečeve svetlosti, velike, teške i pokretne senke od šume. Ja bih rekao da su senke; koračam, pa užasnut ustuknem nad njihovim mrakom, kao nad crnom provalijom pakla. Prepadam se, strah me da ću se survati. I obilazim, osvrćem se, pa buljim u veliki sjajni kotur na nebu; lepo vidim ogromnu mrku mrlju: baš kao senka ubice nad žrtvom. I skljokam se na obali reke, gledam, gledam. Sva srebrna, sa drhtavim talasima, šumi ona, šapuće nešto: plače li, ječi li, preti li, smeje li se, ne znam, ne razumem, ne znam. U podnožju velike planine belasa se grad, pribio se, sanja. Ko je taj grad? Zašto sam se tu rodio? Zašto baš tu do velikog tornja? Gde sam? Šta je sa mnom? Kako da živim? Kuda da begam? Da li da ubijem? Šta da radim? Gde ću, Bože, gde ću? I umuknem, zaćutim, mučim se, stradam do besnila, i slušam kako mi udara, udara, udara srce i zvoni u ušima, kako uzbunjena krv u mahnitom besu buntovničkog bunila juriša, burlja, ključa i razdire jadni moj prenapregnuti mozak. Pa naglo skačem i pojurim: „Kukavico!“ vičem iz sveg glasa. „Kukavico! Kukavico!“ I posrnem, srušim se ponova kraj puta pored srebrne reke; hteo bih da vidim u čemu je to stvar, da se smirim, da se pametno pitam: šta mi je kriv, šta mi je kriv? Šta? Zašto da ga ubijem? Ali iza brega odnekud, duboko odnekud dopire nečiji glas, neko drsko ponavlja moje sopstvene reči. Ja se tržem, podižem zbunjeno glavu i divljim, nečovečjim krikom pitam, pretim: „Ko je? Ko je? Ko je?“ Ne bojim se nikog. Rvao bih se sa zemljom. Smrvio bih je. I strašnom snagom stežem čelo; uzalud tražim jednu jedinu misao: ne znam ništa, ništa ne znam, samo iskrvavljenim pesnicama udaram, udaram, udaram po zbunjenoj glavi i vičem i ričem pištavim i promuklim glasom zveri: „Kukavico! Kukavico! Kukavico! Kukavico!“

I ne znam ni sam šta me smiruje, dolazim pomalo k sebi, prisećam se... Gospode! Bože! Bože Gospode! Bio je zdrav, strašan, moćan, bogat. Mi puni užasa od njegovog pogleda. Ćutljiv, mračan, surov, surov, surov. Za obedom, pred gostima, na ulici, u dućanu, u kolima, svuda, svojim pogledom strašnijim od svega, seče svaku našu radost, zaustavlja svaki naš osmeh,: kameni svaki naš polet. Mi strepimo, prepadamo se, nemimo, umiremo, kao da smo se rodili, došli na svet samo da drhtimo. On je govorio: „Bolestan sam, zar ne vidite? Šta je vama, zar ne vidite da ću umreti; gotov sam, još do jeseni, šta ćete posle?“ Mi mu verovasmo do danas, više je od trideset godina, celoga života, ostaresmo i sami, a slepo verovasmo, mučismo se, drhtasmo i premirasmo nad njim; nad njegovim životom, bez koga se nismo mogli zamisliti...

Mali smo bili, polazili u školu, u Beograd, rastajali se, grlili ga, plakali. On plače zajedno s nama: „Zbogom“, govorio je, „više me nećete videti.“ U poštanskim kolima, šćućureni pod arnjevima, celoga puta brišemo oči sasvim mokrim maramama. Dockan, po mraku stižemo na malu stanicu. Ne poznajemo nikog. Sami smo, sedimo na đačkom prtljagu, drhtimo i unezvereni uzdržano jecajući čekamo polazak voza, dok nam pisak mašine razdire srce: „Šta li je s njim? Jadni tata, šta će biti s njim; oh, dobri Bože, šta ćemo posle?“ I svu noć, cele bogovetne noći, jecamo tako na platformi vagona, ubijeni, ojađeni, ludi, sa grudima punim suza, sa srcem punim očajne brige i užasne neizdržljive slutnje.

I posle tako, dolaze nam pisma, velika, namerno drhteća slova, kao pisana sasvim iznemoglom rukom, preti nam uvek: nestaće ga, nećemo ga zateći, tu je, gotov je, veli. Čudi se kako već nije istrulio i veruje da je to poslednje pismo, a mi na njega ne mislimo i tek kad ga nestane videćemo šta smo u njemu izgubili. I sve tako, sve tako.

Pa se vraćamo kući leti o raspustu i srca bi nam cvetala od sreće da nije one strave. Žurno silazimo s kola, strepimo, ne vidimo ga na velikoj kapiji gde nas ostali čekaju. Premiremo, bez daha smo, ulazimo. On čeka unutra, namršten, nabrekao od zdravlja, ali prvo što nam kaže razdire nam dušu: „Nisam se nadao da ću vas videti, nikako se nisam nadao, jedva sam se izvukao, još ovo leto, još samo ovo leto.“ Crno nam leto.

Crno nam leto. Mi smo sve vreme u dućanu, od jutra do mraka, i pomažemo, prodajemo, merimo, pakujemo, služimo ga. On sedi na klupi, ćuti, nabranih veđa, uvek mračno ćuti, gleda u zemlju, satima gleda dole. Da li misli, šta misli, ko bi znao! A mi se igrali, nad našim glavama visoko lete šareni zmajevi, pored dućana prolaze naši nestašni drugovi čujemo njihovo veselo klicanje, mame nas, zadirkuju. Mi ga gledamo molećivo, preklinjući, neka nas pusti samo malo, samo malo. Ali ponova seče nas njegov pogled i prikiva za prokletu mrsku tezgu, iza koje jedva vire naše tužne male glave. Oh kako smo duboko mrzeli taj dućan i kako smo iskreno molili dobroga Boga da se on upali, da izgori, sasvim da izgori i da ga nestane, pa da slobodni kao naši drugovi koji ga nemaju, koji ga nikada nisu imali, izletimo na burno igralište kod česme.

I godinama tako, u melanholičnoj povučenosti, sa očima oborenim i stidljivim, sa srcem slabim i plašljivim, bez detinjstva, bez radosti, bez smelosti, neotporni, uplašeni, slabi, ismevani, mi nismo znali protivrečiti, mi nismo znali napadati (uvek smo bili napadani), mi nismo znali voditi (uvek smo bili vođeni), snebivali smo se, uvek smo se snebivali, sputani njegovim strašnim pogledom kao teškim, nemogućim sindžirima... Bio sam veliki, čitao sam novine: neko je udario, drugi razbio, treći otrovao, onaj pobegao u svet, ovaj provalio, šesti se pobunio, sedmi ubio. Je li moguće? Je li moguće? Je li moguće? Kako su smeli? Kako samo smeju? I svi rizikuju, protestuju, bore se, bore, bore, otimaju se, žive, prestupaju, prkose. O blago njima! O blago njima! Izlišan, baš kao sasvim izlišan na svetu, čudio sam se, zavidio, divio sam se ovim moćnim, aktivnim i smelim ličnostima, junacima ovim što sve smeju i što su jaki, prkosni, hrabri, nasilni. I sve više i sve drskije opijao sam se jednom jedinom, poslednjom, spasonosnom, raskoljnikovskom nadom — zločinom, i sve više i sve očajnije žalio za snagom koje nemam da razvalim, da pregrizem, jest da pregrizem i da iskidam teške, mrske, odvratne okove kojima sam sputan...

Idemo svi za sandukom njegovog sina. Spuštaju ga u grob u koji ga je on oterao. Poslednji je čas, baš poslednji. I ja hoću da vrisnem, Bože, da vrisnem; i u tom času kako bi mi bilo lakše! A on mi ne da. I to mi ne da, eto ni to mi ne da, ni to, ni to, samo to da vrisnem; moram da umuknem. I tako uvek, uvek, uvek, davio me i na sredini, na pola puta, sprečavao me i zadržavao mi srce, dah i nagon.

Idem u rat: „Čuvaj se!“ veli. Bunim se protiv nepravde: „Zašto ti, ima drugi?“ Hoću da pomognem da olakšam, da odbranim: „Nemaš kome, nemaš koga!“ Hoću da kažem: „Ti to ne znaš“; hoću... ja hoću, ja sam uvek hteo, ja bih hteo; ali ja ne smem, ja nikad ništa nisam smeo, ja ništa, kukavica, ne smem. I tako je on podsekao moja krila. Podsečenih krila, ja nikad nisam mogao poleteti, ja sam uvek skakutao. I tako gledam sebe, sav život — umiranje od straha. A zašto? A šta sam? Iz čega sam? Gde ću? Bože, ništa sam bio, znam; idem ponova tamo, ostaje slika, jedino, jedino slika ostaje čoveka. I kukavičluk, snebivljivost, povijane — zar moja slika? Zar to? Zar samo to da ostane moja slika? Ako ništa drugo, zar te slike radi ne vredi da ubijem, da ubijam, da otrujem, da trujem, da svršim sa prokletim starim teretom, da kroz zločin stupim u nov život, i da prestanem s kamena na kamen prelaziti reku, gledajući preda se, pun straha da se nikad ne ukvasim? A ja bih hteo da se uspravim, to bih hteo; da se uspravim, da se uspravim, da se uspravim, da gazim po vodi, po blatu, po krvi, makar po smradu, da ranjavim noge, ali da gazim, da gledam pravo, daleko, u sunce, unedogled, da široko, eto samo to, da široko otvorim oči, da iskidam lance, da se oslobodim, da budem jak, prkosan, strašan drugima, kao zver strašan drugima...

I tu, ponova besnim, ustajem, jurim natrag kući. Smelo ulazim unutra, pravo u očevu sobu. On leži na gomili belih jastuka, brzo diše, brzo, krklja. Na čelu vijugaju debele, nabrekle žile, lice modro sjajno, oko upalih očiju žuto. Ja mu prilazim, uzimam opuštenu ruku, gledam ga pravo u oči. „Tatice“, kažem, „dobri tatice, kako ti je? Je li, kako ti je?“ On udešava strašno mučenički izraz i kašlje, kašlje. „Gotovo je, tu sam.“ „Šta, šta reče? Gotovo je, tu si? Jest, jest, vidim“, kažem, „vidim, gotovo je, tu si; gotovo je tu si; i puls ti ne radi.“ On otvara oči, onda usta i zaprepašćen, prestravljen jaukne. „Gle, gle“, kažem, „što jaučeš žalosnije, sve mi je smešnije. Volim da te gledam tu, eto tako, u tom krevetu, kao u mrtvačkom sanduku.“ I lepo vidim strašne grčeve mišića na njegovom užasnutom licu, i nepoimanje i strašnu nemoć, preklinjanje i proklinjanje, mržnju i ludi bol i očaj i neki slom dole duboko u njegovim grozno upalim očima. „E pa umri“, velim, „umri, umri, vreme ti je, umri. Lepo ćemo te sahraniti, pa ćemo se vratiti kući da povečeramo, a posle da pregledamo šta si nam ostavio i sutra ćemo ručati, i prekosutra, slatko ćemo jesti za nespokoj tvoje duše, i još ćemo zadugo mi živeti, a ti ćeš se raspadati. Jest, raspadaćeš se. Hoćeš li da ti pričam kako fino ide sa tim interesantnim procesom? Ima puno faza u tom procesu. To je, zaista, zanimljivo, čudno, divno. Bogami, bogami, i grobnica te tvoja čeka, skoro si je opravio, pa za koga? Za sebe samoga! A šta si ti mislio, za drugog? Ne, nego za sebe samog! I veliki suncokreti okrenuti su ovamo, biće tako fino; puno je vode i zmija i skorpija i crvi, i tri raspala leša tvoje dece koju si mučio. Kažu — ne šalim se — ozbiljno tvrde: čovek oseća, sve oseća kako po njemu mili, puzi, sisa, grize, gamiže, liže.“

I sav se tresem od ludačkog smeha, i strasno se naslađujem njegovim mukama, najgroznijim koje sam u životu video. I sve mi slađe da ga mučim i mrcvarim, pa nastavljam i u sasvim poludelom zanosu fantazije izmišljam sve strašnije, dok me on odbija očajno mlatarajući rukama koje se tresu, i kašlje, kašlje, kašlje da ne čuje, samo da ne čuje, iako ja sve glasnije kreštim, vičem, gušim se, cerekam, iskrivljen, poludeo, unakažen kao i on, ne znajući šta govorim, sav rastrojen od užasnog pobesnelog buntovništva.

Pa ga ostavljam i bežim u drugu sobu. Mrtva umorna spava moja majka. U sobi smo moj sin i ja. Cvrči popac. Tišina. Radosna, blažena lica sin moj gleda slike i sriče slova svoga bukvara. Ja ga prekidam, zovem i uzimam na krilo. „Što ne spavaš? Je li što ne spavaš?“ pitam ga. „Čekam te, baba mi kazala“...

„Ama, Bane“, kažem, „sine, hteo sam nešto da ti kažem, sine... pogledaj me. Zagledaj me dobro.“ On podiže krupne, crne očice, gleda me pravo, smeši se. Upamti tatinu sliku, dobro je upamti. Jer, evo, malo, još malo, pa me više nikad nećeš videti. Ja ću umreti, bolestan sam, strašno bolestan, truo, ovde me boli i ovde i ovde, evo gotov sam, gotov sam.“ Zaprepašćen, on se napreže, grči, ne razume, hoće da brizne u plač. „Pogledaj, pogledaj“, kažem, „umreću, nema šta, zaista. Ovako, skrstiću ruke, ovaj prsten biće tu, evo ovako, zaklopiti oči, zakopaće me u zemlju, duboko dole, i ti moraš baciti zemlje na sanduk, na mene, na tvoga tatu, bar nekoliko pregršta, tako se valja, i više nećeš imati oca. Šta ćeš posle, jadni, jadni moj Bane, šta ćeš posle?“ On je već vrisnuo, previja se kao crvić, očajno pruža ručice prema meni dok se ja izmičem, preklinje me, moli: „Tatice, tatice, tatice, mili tatice, ne dam te, ne dam, nećeš umreti“, i grli me, steže, pritiskuje na svoja mala prsa, na kojima je bela košuljica već sva mokra od suza. I ja neprestano vičem: „Hoću, hoću, hoću, umreću, umreću, umreću.“ i mučim ga, i mučim se, i raspinjem se od bola, a slatko mi; dok on vrišti, previja se, jauče, cepajući malo srce; i sve tako, zadugo, zadugo, dok sasvim ne malakše i zaspi.

Onda stojim ja nad njegovom glavom i gledam bedno, uplakano lice. On se trza, muči, čas isprekidano uzdahne, čas zaječi, grudi mu se nadimaju, čelance mršti, usnice zadrhte, sanja. Gledam ga još malo, pa ga ostavljam da ščepam svoju ručnu torbu. Spremim se da bežim.

Pa otvaram prozor i zveram po ulici. Grad zamro. Mesec nestao. Lišće šušti, i negde daleko prema crnoj šumi drhti jedina svetiljka. Sve je zamrlo, sve. Samo pas našeg suseda, vezan u dvorištu do nas, kobno i promuklo urla, te se njegovi divlji I zlosluti tonovi tope u samim mojim grudima, i punim rana i pijanim od neizrecive slasti osvete.