Orlić i sova
| ←Lisica i poda | Orlić i sova Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Bik i jelen→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
Mlad orlić upazi negde u šupljem drevu sovu, pristupi k njojzi, i upita je šta tu čini. „Evo mislim i razmišljavam”, — otvešta sova. — „A o čemu misliš”, — priloži orlić, — „o dobru ili o zlu?” — „Ta padne mi katkad i što zlo na pamet,” — reče ona, — „ali vodila bih da se može sve o dobru misliti, zašto dobre misli čine mi mlogo bolje”. — „Kad ti toliko mnogo misliš”, pridoda — „valja da ti znaš što više nego mi proče ptice, koje i ne misleći toliko opet gdišto znamo. Kaži mi, molim te, je li istina ono što kažu ljudi za nekakvu pticu meropa da ona leti u visinu s trticom k nebu a s glavom okrenuta k zemlji?”
Nasmeja se na to Minervina favorit-ptica i odgovori: „Jest istina. Ali valja da znaš da su ta ptica oni isti ljudi koji tobož vele da bi radi nebo zaslužiti, a sasvim su k zemlji prilepljeni, niti bi je kad radi ispred očiju izgubiti”.
Ove predivne basne, nebesnoga Lesingova uma prekrasni porodi, tako su ostroumne i u nauci bogatoizobilne da bi se mnogo moglo sverh njih besediti. Da mi svi ljubimo ovi vremeni život i ovu zemlju našu, koja nam je data za vreme kako učastije obitališta našega, u tome pravo imamo i dobro tvorimo, sljedujući vroždenom i prirodnom jestestva zakonu. Svak vredan i razuman, kad namerava u jednom domu ne sve vreme života nego samo godinu ili mesec ili kraće vremena prebivati, on se stara da mu je taj dom čist, uređen, za zdravlje polezan i koliko više može biti prijatan, niti hoće bez nevolje da živi u đubretu i smradu, zašto ovo je ne samo zdravlju vredovito, nego i samoj duši slovesnoj hudo i nedostojno. I kako se ko vidi da bez nužde u đubretu i neporetku živi, pravično se o njemu i hudo mnjenije začinje i ima. No, „est modus in rebus: jest način u veštma” — kako smo i na drugom rekli mestu. Kad smo dužni kao slovesna i razumna stvorenja za privremeno telo koliko više možemo starati se da je nahranjeno, zdravo i čisto, kolmi pače dužni smo nesravnjeno veću starost prilagati za slovesni um i za besmertnu dušu: da nam je nahranjena zdravom i razumnom naukom, da nam je zdrava od svake naravne bolesti i nedostatka, i da nam je neporočna i čista od svake mane i blazni, kako čista i cela golubica, dostojna boga tvorca svoga, od koga ona početak i rod svoj priznaje i ima. Kad je pravedno i razumno starati se da su nam avlija, dom i postelja, selo, grad i predrago otečestvo u miloj, prijatnoj čistoti i poretku, da u njima mirno i zadovoljno preživimo, i da ih lepe i blagoustrojene milim našim potomkom ostavimo, koliko više moramo se starati za ono beskonečno i blaženo obitalište i otečestvo, za svetu večnost.
Mi svi vidimo, niti ko o tome sumnja, da carske familije i silni cari na zemlji kako god i drugi ljudi u bolest padaju i umiru, niti ima na zemlji bogatstva ni vlasti koje bi mogle koga od smerti otkupiti ili sačuvati; dakle svi ćemo, koji malo pre koji malo posle, putem smerti odavde poći. A zašto ovo napominjem što svak zna? Eda li zato da se većma smerti strašimo? Nipošto i nikako. I ovo je ono što svak ne zna, i za koje je moja reč ovde. Ko se ikada sna boji kad mu se zadrema? Niko, razve da je pao u kakvu melanholiju. Ko se ikada smerti može plašiti i bojati koji kako nadleži veruje da jest bog i da je duša besmertna. A ko to ne veruje, on je siromah moralno melanholikus, zato se plaši i stoji ga dreka. Ko će mu pomoći kad je take pameti? O takovom ovde nije reč. Ovo naše telo, žile i kosti, od jela se je i pića, najpre u utrobi matere naše, a zatim i napolju složilo i naraslo; dakle, što je tu novo i neobično da ćemo ga jedanput svući i ostaviti? Mi smo plakali kad smo promolili glavu na ovi svet, al onda barem ništa nismo znali, niko nam se neće za to rugati. Ali da plačemo i kad pođemo odavde, kad smo, hvala bogu, pametni i znamo što nam nadleži raditi? Ovo ništa ne valja, ovo je stari običaj kojega treba među varvare, prostake, neverne i zle u zatočenije otpraviti. A mi, koji smo po mislosti božjej svetom evangelskim prosvešteni i verujemo boga i besmertije duše naše, smatrajmo privremenu smert kako san, i radujmo se onima svetima rečma: „Blaženi usnuvši vo Gospodje.
Ništa nije tako sposobno kako ova blagorodna hristjanska mudrovanija človeka k dobrodjetelji vozbuditi, njega dostojnim slovesne duše pokazati i k njegovom istinitom blagopolučiju dovesti. Živiš razumno i dobrodjeteljno na polzu i radost sebi i drugima, a potom, u svoje vreme, poći odavde razumno i dobrodjeteljno s čistom sovjestiju i s uverenim upovanijem večnago života, evo sav heroizmus Hristova evangelija i zakona i visoko soveršenstvo, za koje je človek sposobnim sozdat. A merop ptica nije za hristjane ni za razumne ljude.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|